Једног лета, средином деведесетих, када су јаја на пијаци у мом родном граду коштала колико и сада, али месечна плата била довољна за само десет комада, дође мој друг Јова у родни крај, да са својима проведе прву слободну седмицу коју је добио од газде у Данској, Шведској... Или Финској?
Одевен по последњој моди, испеглан, напарфемисан, кренуо да обилази родбину, колеге и старе пријатеље. Успут застаје и љуби се са сваким знанцем ког сретне, јер самовање у туђини уме да учини да се и она лица која сеобнику, док је живео у родном крају, нису значила много и којима би тада само понекад, у пролазу климнуо главом, по повратку из странствовања чине тако драгим и блиским. Тако је и Јови добар део одмора прошао у јављањима, љубљењима и грљењима. Ипак, некако је нашао времена да дође и до нас.
- Е, па Јово, чиме можемо да те почастимо? – упитала га је моја мајка чим је сео и почела да износи разна пића. На столу се, некако у исто време, нашла и гибаница.
- Не бих, тетка Дудо, хвала – рекао је Јова кратко и наставио да ми приповеда своје утиске из иностранства.
Моја мајка је била запрепашћена и то није успевала да сакрије. Јова је раније обожавао њену гибаницу, а и пиће је радо прихватао. Шта ли сада није у реду? Видело се да од забринутости није успевала да се сконцентрише на Јовину причу.
- Јово, дете, слободно се послужи гибаницом, а ево, и пиће је ту. Ниси нам одавно долазио... – покушала је још неколико пута најљубазније што је могла, али без резултата. Гост би само учтиво одмахнуо главом и наставио да прича.
Тренутак Јовине заокупљености мојим псом Аријем, који се нашег госта очигледно још увек добро сећао, моја мајка је искористила да ме повуче у страну:
- Шта се то десило с Јовом? Као да није онај човек. Само се захвали и готово. Па, за кога сам ја ово спремала? – рекла ми је с тугом у гласу.
Јова никада није био од оних гостију пред којим би се требало превише устручавати, па сам га отворено упитао зашто избегава да се послужи. На тренутак као да се збунио, а онда се насмејао.
- А, то... Извињавам се. Понекад имам проблем са оријентацијом па, док причамо, помислим да сам тамо... – рекао је и узео парче гибанице.
- А зашто, дете? Зар тамо не послужују госте? – упитала је моја мајка радознало.
- Послужују, тетка Дудо, и те како. Свачим вас понуде, чак и ручком, јер се то сматра пристојним. Једино... како да вам кажем... Није баш пристојно да прихватите, а поготово не да ручате – рекао је Јова и загледао се у наша лица, јер је унапред знао да следи ишчуђавање.
- Боже, да ли је могуће? Какав обичај... Културно да понуде, а некултурно да узмеш – чудила се моја мајка. - Па зашто те онда нуде? И шта после раде са ручком, ако већ знају да од тога нема ништа?
Јова није умео да јој одговори ни на ова, а ни на друга слична питања која су се низала. Пошто смо га подсетили где се налази, парче по парче гибанице је, на велико задовољство моје мајке, убрзо почело да нестаје са стола.
Иако мене од нашег родног краја данас дели нешто мање километара него што је то случај са Јовом, поједини обичаји са којима се и сам срећем ипак су сличнији онима из Јовине нове домовине, него онима из Шумадије.
- НЕ ЖЕЛИШ кафу?
- Не, хвала.
- НЕ ЖЕЛИШ пиво?
- Не, хвала.
- НИСИ жедан?
- Нисам, хвала.
- НИСИ гладан?
- Нисам, хвала.
- НЕЋЕШ нешто жестоко?
- Нећу, хвала.
- СИГУРНО НЕЋЕШ да ручаш?
- Сигурно нећу, хвала.
- Онда... Пријатно.
- Пријатно.
Све лепршаво, с милозвучним призвуком, срдачним осмесима и, што је најважније – неизневереном културом у комуникацији новог доба.