VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) II/8

Četvrtak, i, kao što ste navikli - družite se sa anonimnim_autorom.

Posle skoro dva meseca, konačno kraj ove priče o Eriku Krvavom. Od iduće nedelje, vraćamo se Friji i Un.

Spolja su dopirali zvuci borbe i jauci umirućih. Uskoro krici nadjačaše zveket metala, što je značilo da je Sigvratova vojska konačno sasvim razbijena i da sada saveznici love poslednje preživele i pogubljuju ih. Nekoliko minuta kasnije i to se utiša. U prostoriju gde su Erik i Nim držali posmrtnu stražu nad telom Vilin-kralja uđe Snori Rutavi praćen nekolicinom vilenjaka.„Terin i Ula su mrtvi. Ovo je neplodna pobeda, ali je bar potpuna..." Tu zastade, videvši Vilin-kraljeve ostatke na stolu. Vilenjaci se nemo zgledaše. Jedan od njih izađe iz kućice i objavi mešovitoj vojsci koja se skupljala u dvorištu lečeći doouom svoje ranjenike:
„Cena ove pobede preskupo je plaćena! Negova gospodarska veličina, član porodice vladara Evelona, četvrti vilin-kralj u Šumi Trolova, lord od Tir-Nan-Oga Arel-Gator je mrtav!"
Na te reči i napolju nasta tišina. Zatim Vigo, kome su upravo ponovo lečili istu ruku dobaci:
„I ljubavnici iz Ejaberga! Stvarno je cena preskupa za sve nas. Ovo mesto zauvek će ostati prokleto u našim i vilenjačkim sećanjima i pričama. Nemojmo više stajati ovde opljačkajmo ga i predajmo plamenu!"
Svi prisutni severnjaci to dočekaše se oduševljenjem. Pošto su završili sa lečenjem ranjenika, izneli su u dvorište sve vredne stvari i stavili ih na gomili zajedno sa oružjem palih neprijatelja. Zatim pustiše žene iz tamnice i isteraše ih gole u dvorište, da se neki Sigvratov razbojnik ne bi, slučajno, provukao među njima.
Pošto je Sigvrat imao oštro oko za devojačku lepotu, to je bio vrlo lep prizor i nisu se mnogo žurili da im dopuste da se odenu. Onda im, na vilenjačko navaljivanje, dozvoliše da sa gomile uzmu šta koja hoće od odela i skupocenih materijala. Potom rešiše da podele plen. Izbi svađa oko zlata srebra i žena.
Tada se pojaviše Erik i Nim noseći na jednoj dasci posmrtne ostatke Vilin-kralja. Oni ih staviše pored gomile i svi vilenjaci se okupiše tu, oko njih. Tiho i brzo su se dogovarali. Ljudi, koji su na pola rasprave ostali izvan tog kruga postaše nervozni, ali ne toliko da bi neko potegao oružje na toliko superiornije borce. Onda Erik istupi ispred gomile vilenjaka i reče:
„Vilinski narod odlučio je da ne uzima ništa sa ovog prokletog mesta, ali zadržavamo pravo da mi izvršimo podelu plena, jer niko ne može reći kako bi ova pobeda mogla da se izvojuje bez nas!"
Ovo bi propraćeno veseljem i klicanjem. Pošto su i ljudske i vilenjačke snage brojale otprilike po tri stotine boraca, to je značilo duplu količinu plena za svakog čoveka ponaosob. Ali, neki se severnjaci ućutaše. Nije im se dopala ideja da im neko drugi deli plen, pogotovu zato što su smatrali da će snagom svog autoriteta prigrabiti najviše. Počeše da viču kako svi nisu bili podjednako zaslužni u borbi. Erik se tada pope na gomilu plena i povika:
„Polako! Nismo pobili jedne nasilnike da bi od nas stvorili nove. Ima nas trista petnaest. Arel je pred smrt rekao: Sve na ravne delove. Tako će i da bude!" Ovo poslednje je, naravno, izmislio, ali je znao kako bi pravedni Vilin-kralj, da je preživeo, upravo tako podelio plen.
Iz ljudskih redova začulo se gunđanje, ali niko se nije usudio da pred njegovim ojađenim ratnicima glasno dovodi u pitanje autoritet pokojnika. Onda neko reši da ispravi Erika:
„Ima nas tačno dvesta sedamdeset i tri. Trideset dvojca su pala u ovom sukobu!"
„Pa šta?", ledenim glasom upita Erik. „Arel je rekao sve na ravne delove. Njihov deo biće isporučen njihovim porodicama zajedno sa njihovim telima. To uključuje i ono što su uzeli iz spoljnog logora. Vilenjaci će se pobrinuti za to. Dalje, oslobodili smo dvadeset i dve žene. To je nedeljiv broj na nas ovoliko, a vi, izgleda, zaboravljate jednu važnu činjenicu - da su sve one bile slobodne žene ovde, u Norlandu, kao vaše sestre i majke, dok ih Sigvrat Odvratni nije oteo. Mnogo su propatile ovde u zarobljeništvu. Red je da dobiju neku naknadu za to. Sve se deli na trista trideset i osam delova, pošto i porodica pokojne Ule mora da dobije nadoknadu. Sada uzmite svoj deo, koji će vam predati vilenjački procenitelji i budite ponosni što ste učestvovali u ovom pohodu."
Nastade opšta galama. Većina ljudi bunila se protiv takve podele plena. Najglasniji su bili Skanijci. Između njih se izdvoji jedan mladić sa crvenom bradom i galebovim krilima na šlemu. On viknu:
„Sramota je da mi, ratnici koji potukosmo vojsku Sigvrata Odvratnog, dobijemo isto koliko i oslobođene robinje. To nije pošteno. Mene je stid da se sa takvim plenom vratim u svoje selo. Kako će me ljudi tamo gledati posle toga?"
Erik koji je znao da su Gitsi i Skanijci poznate cicije i da je to glavni razlog ove govorancije o časti ratnika određenom udelom u pljački, oštro mu odgovori:
„Slušaj ti, Edmunde, ako ćemo da delimo po učešću u bici svaki vilenjak bi trebalo da uzme bar dvanaest puta veći deo od tebe, ili bilo kog drugog ljudskog ratnika. Bez njih bi teško uspeli da i zabrinete Sigvrata Odvratnog. Ali, njihova plemenitost je velika, odrekli su se svog dela plena da bi vama bilo bolje, u vašim malim, kratkim životima. A što se tvog povratka u selo tiče, smatram da će biti lakši nego da si se iz ove bitke u njega vratio kao bogalj bez noge, pošto ti je, na moje oči, branioci Meal-Durina načisto odsekoše. Vilenjaci su ti je spasli prilepivši je odmah pomoću svog doou melema. To su uradili tako dobro i pažljivo da se na njoj sada ništa ne primećuje. Hodaš isto kao i pre. Bio bi red da osećaš neku zahvalnost prema tome. Zato nemoj pljuvati odluke koje je njihov pali kralj doneo još pre bitke. A Arel je rekao: Sve na ravne delove!"
I dalje se čuo žamor. Iz gomile Gitsa neko baci sekiru na Erika. On joj se izmače sa puta, koristeći vilenjačko usporeno vreme, i još je uhvati u letu smejući se od srca. Zatim se ponovo obrati nezadovoljnicima:
„Hajde, slobodno izađi, da podelimo megdan. Nemoj da se kriješ iza drugih. Nemaš šta da izgubiš. Tvoja porodica će pošteno dobiti tvoj deo zajedno sa tvojim lešom."
Oštooki vilenjaci lako su uočili ko je bacio sekiru i već ga bili uzeli na nišan svojih moćnih lukova. Prostor oko tog čoveka u trenutku ostade prazan. Bio je to mršav, sedobradi ratnik, prilično neodređenih godina. Mogao je imati između četrdeset i šesdeset, što je u ono vreme bila zavidna starost, a niko nije bio video da se on po bilo čemu istakao u bici. Uvek se nalazio na začelju napada. Ako je nekog i ubio to je moga da bude samo neki bespomoćni ranjenik. Sada je stajao sam, u velikom krugu, ispred vilenjačkih lukova i znojio se.
Erik sačeka skoro čitav minut pre nego što naredi vilenjacima da spuste oružje. Verovatno najduži minut u životu tog podmuklog nesretnika. Onda mu priđe, preko čistine koja se bila stvorila i zabi sekiru pred njegove drhtave noge. Pogleda ga pravo u bledoplave oči i reče:
„Ti ćeš prvi uzeti svoj deo, ma kako on težak bio, i otići. Dajem ti četiri sata prednosti. Budu li te sreli negde na putu ili u šumi, vilenjaci će te ubiti pošto će smatrati da postavljaš zasedu. Ja bih se, na tvom mestu, otarasio teških komada. Znaš koliko se oni brže kreću kroz šumu od ljudi. Sretan ti bio put u tvoje fjordove."
Jedan od vilenjaka pruži mu prilično veliki zavežljaj od nekog skupocenog svilenog platna. Iz gomile se začu otegnut uzvik zaprepaštenja. Ratnik, kome niko nije znao ime, posrnu pod težinom bošče, ali je nekako uprti na leđa i odmah se uputi ka porušenom izlazu. Pre nego što je zamakao za bedem, Erik ga pozva i pokaza mu dug luk sa masivnim rukohvatom. Kucnu prstom o njega i doviknu mu:
„Zapamti! Vilenjaci ne promašuju!"
Stari ratnik se zguri i požuri napolje najbrže što je mogao. Erik pogleda ostale i reče:
„Kakva budala! Pa nisam ni planirao da mi danas krenemo. Treba prvo da se odmorimo od bitke."
„Zaboravio je plen iz spoljnog logora. Mislim da uz put neće baš biti mnogo nesrećan radi toga", reče Nim, cereći se.
Smeh se razleže sa svih strana. Neki od ljudi još malo su gunđali, a onda se umiriše, jer je plen bio veoma bogat i svaki od njih je mogao od njega lepo živeti do kraja svojih dana i ostavivši bogatstvo i potomstvu. U toj situaciji niko nije hteo potegnuti oružje kao argument rasprave, jer im je u svesti još bila slika zapanjujuće efikasnosti vilin-ratnika. Tako plen bi pravedno podeljen na sve preživele, a porodicama poginulih koje, zbog prirode njihovih rana, vilenjaci nisu uspeli da spasu, poslata su po dva ratnička dela. Njih je na svu sreću bilo samo trideset troje, računajući i Ulu, pa se nije baš napravila velika buka oko tih šesdeset i šest delova. Bilo je to mnogo manje nego trista trideset i sedam delova koliko bi vilenjaci uzeli da su učestvovali u podeli plena.
Sem toga, stari skandinavski običaj da je sramota ležati mrtav bez plaćene krvarine, smirio je strasti jer se činilo pošteno da se od pozamašne Sigvratove imovine prvo ona naplati. To nije bilo ono Arelovo Sve na ravne delove, ali pošto se niko nije bunio prošlo je prilično glatko. Severnjaci, koji su bili jako uskogrudi kada se slavi život, uvek bi zablistali kada je bila u pitanju slava smrti. Možda zato je Odin bio vrhovni bog njihovog Panteona?
Sva zaplenjena hrana, alat, kola i stoka, bili su poslati porodicama Ule i Terina, zajedno sa njihova četiri otpremna dela. Kada je taj posmrtni dar stigao u Ejaberg, sve pripade porodici Hagena koji je, u međuvremenu, zbog Terinove ljubavi prema Uli prihvatila decu Skagija Sedobradog. Ta naknada za mrtve ljubavnike bila je osnova njihove buduće moći. Kasnije se Ednard, Terinov mlađi brat, oženio malom Gudom, Ulinom sestrom i od njih se računala plemenita loza Hagena, uzdignuta padom Meal-Durina i romantičnom tragedijom ljubavnika. Tu priču su gradski majstori svirači i plemeniti trubaduri kasnije obradili u bezbroj varijanti, ali se u njima prava priča gotovo izgubila.
Devojke koje su oslobođene iz tamnica Sigvrata Odvratnog dobile su isti deo plena kao i ratnici, a pošto su bile izabrane kao najlepše iz uništenih sela, lako su na licu mesta našle muževe među mladićima koji su krenuli na Meal-Durin da se ovenčaju ratničkom slavom. Tako su neki uspeli da nađu lepu ženu, i da dupliraju svoj deo plena. Iz tih brakova nastale su kasnije mnoge moćne porodice na severu, pretežno one koje svojataju Igvara Širokog Zagrljaja i Ragnara Dlakavih Čakšira, pošto im je bilo neprijatno da priznaju kako su im rodonačelnici mladi avanturisti i robinje korišćene za najgrublji vid prostitucije, pa makar to značilo skrivanje činjenice da se njihova ljubav rodila u žaru legendarne Meal-Durinske bitke.
Što se tiče samog Sigvrata Odvratnog, on je sigurno poginuo u bici jer ni jedan muškarac koji je bio u utvrđenu u trenutku napada nije izašao živ napolje, ali ne pamti se da ga je neko ubio. Veruje se da je, skinuvši sa sebe sva znamenja, pokušao da se probije iz tvrđave kao običan vojnik, ali mu to nije uspelo.
Drugo mišljenje bilo je da se u trenutku eksplozije zatekao pored samih vrata zapovedajući odbranom, pa da zato od njega onda i nije baš mnogo ostalo za prepoznavanje.
Naravno, bila je tu i uvek popularna priča kako se sam izvukao i pobegao kroz neki samo njemu poznat podzemni prolaz i da sada u nekoj dalekoj zemlji sprema armiju sa kojom će satrti ceo severni svet zajedno sa vilinskim kraljevstvom Astara. Stare žene i volve naročito vole takva zloslutna naklapanja.
Po mišljenju vilenjaka, koji su dobro pregledali lagume, to bi bilo apsolutno nemoguće jer je od Meal-Durinskog brda do prve šume bilo najmanje tri kilometra, a tako obimne zemljane radove bilo bi jako teško izvesti u apsolutnoj tajnosti. Tolikoj tajnosti, da za nju nisu znali ni njegovi nabolji prijatelji, koje je hladnokrvno ostavio na milost i nemilost ogorčenim saveznicima? To je malo previše naivno zvučalo.
Uglavnom pošto je Meal-Durinska tvrđava posle temeljne pljačke i premetačine predata ognju od koga je i kamenje gorelo, što ga vilenjaci zapališe uz pomoć nekih svojih praškova, isključena je mogućnost da je negde sakriven u unutrašnjosti preživeo.
Vigo je, na svoju veliku žalost, morao da se zadovolji samo Harpovom i Vinovom lobanjom, pošto su oni bili najbliži Sigvratovi saradnici, a mogao je i da napravi lep servis od glava zapovednika njegove vojske. On je to stoički prihvatio, kao čovek navikao da ga život šiba svojim nepravdama. Erik dodade njegovom delu još priličnu količinu srebra, dovoljnu da se okuje dvanaest pehara od lobanja i niko se ne pobuni, jer je on ipak bio jedan od vođa ljudskog dela pohoda.
Arela vilenjaci odnesoše u brezovu šumu na severu Astara. Tamo ga tužna povorka sahrani ispod korena mladog drveta, kao što beše vilenjački običaj. Blizu njega sahraniše Terina i Ulu, zajedno u isti grob, spojivši im mrtva tela u večni zagrljaj. Iznad glava im je rasla breza koja se račvala u dva stabla iz istog korena i na svakom napisaše po jedno ime crvenim vilin runama. Tako vilenjaci odaše poštu toj velikoj ljubavi koja nije imala šansu da živi. Porodica Hagena se posle toga, dirnuta činjenicom da su njihove najdraže pokopali među vilenjačke kraljeve, zavetova na večno prijateljstvo narodu Astara.
Frijin predak, Erik posle te ceremonije oprosti se od vilenjaka rekavši na rastanku:
„Kako da se vratim sa vama u Mag-Mel? Ne mogu da kažem okupljenom narodu kako sam njihovog kralja, koji me je smatrao naboljim prijateljem, odveo u smrt, radi nekog ljudskog rata koji se vas, vilenjaka, uopšte nije ticao. Kako da pogledam u oči Gvarel, majci malog Haldira i kažem da je njen muž pao spasavajući mi život? To ne mogu, po cenu da nikada ne vidim Ohen koju volim više nego sebe. Odlučio sam da vas napustim i živim smrtnim životom!"
Vilenjaci mu odgovoriše:
„Ti si nam prijatelj, kao i ranije. Niko te neće mrzeti u Šumi Trolova. Svi znamo da se ratovi ne mogu voditi bez žrtava. Dobro je što smo to zlo uklonili sa lica zemlje. To smo samo mi mogli da uradimo. Jedino je trebalo da to učinimo mnogo ranije. Tada ne bi bilo ovolikih žrtava. Platili smo cenu svoje neodlučnosti. Arelova smrt bila je slučajna i uopšte ne menja naš odnos. Molimo te da još jednom dobro razmisliš. Time što ćeš otići, nećeš naškoditi sebi, nego svojim potomcima. Napovilni ne mogu sa ženama dati vilinski porod. Shvati šta time gubiš."
On se tada okrenu i bez reči ode iz Astara da se za života u njega više nikada ne vrati.
To je bila priča o Eriku Krvavom, onako kako je vilenjaci znaju. Šta se docnije sa njim dogodilo, niko od našeg naroda ne zna. Kažu da je otišao na jug i zapad i da se posle nekoliko godina oženio smrtnikom, ali to niko nije mogao zaista da potvrdi. - završi Haldir-Gator svoju dugu i tužnu priču.
Ceo skup utonu u tišinu, kao da je ova istorija njihovog naroda unela nemir i neraspoloženje u svačije srce.
I dalje su gorele vatre i točilo se piće, ali niko ponovo ne zaigra niti zapeva. Vilinski narod poče se polako razilaziti, tiho razgovarajući koliko još ima časova do zore i koje sve poslove moraju sutra uraditi. Frija, koja je sedela kraj zamišljene Tis, naglo ustade i glasno reče:
- Dragi moji vilenjaci, ja znam nastavak priče, jer to je istorija moje porodice. Znajte, i ljudi ponešto pamte. -
Narod Astara zastade, gde se ko zatekao, jer svi su hteli da saznaju pravi kraj te romantične tragedije.
- Erik Krvavi je otišao na jug i zapad, kao što ste već čuli, ali ne da se nastani nego da potraži opasnosti za kojima ga je vuklo njegovo ranjeno srce. Tako je dospeo do obala Rajne.
Onde se pridružio vikinškom vođi Trignaru Debelih Usana koji je tamo svraćao da obnovi zalihe hrane i vode pošto je doplovio sa rodnog Jitlanda u nameri da pohara bogate zemlje srednje Evrope. Dugo je išao u ratove i pljačke sa njim. Kažu da je sa njim plovio čak za Irsku da nađe Finvara, koga domorodci zovu Finvava, ali nije uspeo jer u toj zemlji punoj divljih piktskih ratnika svi su vikinzi morali da stalno budu na okupu. Ratujući docnije u Britaniji uspeo je sebi da dobavi jednu lepu divlju Britkinju, koja je bila gonjena jer je sekirom ubila muža, sitnog seoskog plemića koji ju je, stalno pijan, tukao.
Enida, kako se ta žena zvala, odmah je pobegla iz sela jer je dobro znala šta je, po velškim zakonima, čeka za ubistvo supruga. Međutim, kako se to dogodilo u dvorištu gde je ona cepala drva, kada ju je goropadnik ščepao za kosu i počeo šutirati, nadobudne komšije odmah su se digle u hajku za nesrećnicom. Pokušala je da zametne trag u močvarama pored morske obale, ali su se ubrzo pojavili vojnici na konjima koji su mačevima pretraživali ševar.
Iz svoga skloništa Enida spazi usamljeni drakar kako prolazi blizu obale tražeći skrovito mesto da pristane. Ona izlete iz trske na žalo i zagazi u vodu prema brodu, znajući kako joj je bolje da provede ostatak života u ropstvu surovih severnjaka, nego da umre na točku za mučenje. Erik je prvi ugleda pa potera svojski lađu prema njoj. Zatim skoči u vodu da joj pomogne, jer je stajala do guše u moru, sa uzdignutim rukama, pošto, očito nije znala da pliva.
Videvši Drakar i vikinge kako joj pomažu konjanici odmah napustiše svoju žrtvu i odjuriše u selo da se pripreme za odbranu. Kada su ih izvukli na palubu broda Trignar ih dočeka psovkama i pogrdama, jer mu je propao pokušaj prepada na selo. Zatim htede da zadrži zarobljenicu smatrajući da će tako bar malo smanjiti štetu koju mu je njena pojava donela. Erik mu se, onako mokar, unese u lice pa ovaj i pored podsmevanja posade ustuknu. Tagnaru su bile dobro poznate Erikove nadljudske moći i nikako nije želeo da ih na ovaj način proverava. Zato odredi drugo mesto za pljačku. Tu noć i sledeće, sve do kraja tog pljačkaškog putovanja, Enida i Erik su provodili su zavijeni u medveđoj koži koju je moj predak dobio na rastanku od Hagenovih, kao uspomenu na Terina Lovca.
Zaljubivši se ponovo, Erik napusti gusarenje i skrasi se u unutrašnjosti Norlanda, daleko od vikinških ratova. Tu se, na radost svoga oca Ullbjorna, oženi Enidom koja je već nosila njihovog najstarijeg sina Hruta. Hrut kao mali poginu strmoglavivši se u bunar dok se igrao sa decom iz kraja, ali njihov mlađi sin, Arnold, izraste u snažnog i stasitog mladića. Kada su stasale i udale se i njihove dve kćeri, Ingrid i Tore, Erik se ponovo otisnu na more ovog puta vodeći sina sa sobom. Da li zbog dela vijenjačke krvi, ili zbog dobrog očevog podučavanja, tek mladić postade čuveni vođa morskih sokolova i dobi naziv Arnold Divlji. Njegov otac, Erik Krvavi, kao da uopšte nije stario. Mladolika izgleda pratio ga je na svim njegovim putovanjima.
Jednom, u bici protiv nekih Islanđana, Arnoldova posada nađe se u veoma teškoj situaciji. Razbili su jedan brod, vodili bitku sa drugim, dok im se treći, koji su već bili dobro oštetili, počeo primicati sa boka. Arnold je video kako se neće izvući jer njegova izmrcvarena posada ne bi mogla izdržati još jedan napad odmornih ljudi. Nisu mogli da beže jer je drugi drakar koji je kukama bio zakačen za njih usporavao kretanje broda. Tada Erik preskoči na Islnadski brod i poče da seje smrt svojom sekirom. On u prvom naletu pobi držače kuka i lanaca i tako oslobodi Arnoldov brod.
Sam ostade na drakaru punom neprijatelja. Tada se povukao na pramac i odatle je pružao otpor vičući sinu da beži i da se nipošto ne vraća po njega. Konačno sav izranavljen Erik skoči u more da se spase vilenjačkim ronjenjem. Ali, tog trenutka iz dubine mora pojavi se ogromna riba sa trouglastim perajem i preseče ga napola odgrizavši mu gornju polovinu tela. Zatim je neman još malo kružila oko brodovlja u borbi, verovatno privučena mirisom krvi koja je sa njih curila, a onda nestade na debelom moru. Arnold, koji je dotad viđao takve ribe samo oko tri metara dugačke kako jedu već poginule mornare, bi užasnut i kada se vrati sa tog pohoda zauvek napusti more.
On se nastani u kući Enide, svoje majke, kao baštinik Ullbjornove porodice i tu se oženi sa Lire, lepom seljankom niskog roda. Sa njom podiže sina Olafa, koji nije bio ni po čemu poznat osim po bogatstvu porodice i osobini da je od rođenja imao belu kosu i crvene oči. Neki su mislili kako je to bolest, jer se žalio da mu smeta jako sunce, ali su drugi smatrali da je to zato što su ga roditelji začeli u šumi, za vreme vedre noći, pod punim mesecom. Ipak, i on se oženi i izrodi sasvim normalnu decu od kojih je najčuveniji bio Hoksult, koji je još od detinjstva pokazivao izvesne znake neposlušnosti, nemara i nepokornosti. On postade čuveni ratnik. Međutim, to je velika priča i nije za ovu noć koja je suvuše stara. -
Vilenjaci, koji su prvi put čuli kako je Erik završio stajali su zamišljeno. Onda neki od njih zahvališe Friji na kraju priče, a drugi nastaviše da se razilaze sa suzama u očima. Tamnokosa Kjuova izabranica, bila je zbunjena reakcijom vilinskog naroda, ali je Tis zagrli i nežno joj reče:
- Mnogi iz našeg plemena su ga poznavali. Za njih je Erik prijatelj koga su prerano izgubili, jer po našim merilima nije mnogo vremena prošlo od tada. Uspomene na tvog pretka još su sveže u Astaru. -
Devojka slegnu ramenima i krenu prema kući koju su im domaćini odredili. Kupinovo vino je bilo jače nego što je mislila. Tek sada, kada je krenula, utvrdila je kako je noge ne slušaju baš najbolje. Kju i Un su nekako odmakli daleko ispred nje. Tis je upita treba li joj pomoć, ali Frija samo neraspoloženo odmahnu rukom i ona ode. Vilinski narod nikada nije imao ozbiljnih problema sa pijanstvom, jer je u slučaju potrebe munjevito prelazio u trezno stanje, lučeći „otrov besa" koji potire alkohol u njihovoj krvi.
Frija, na žalost, još nije bila takvog kova. Bila je umorna, prejedena i dobro pripita. Pentranje uz merdevine u takvom stanju, bilo je prava avantura. Ipak se na kraju se nekako izborila sa njima. Strovalila se na verandu duboko dišući da se malo odmori i skupi snagu za put do kreveta, ali, san je brzo prevari. Zadremala je i pored sve volje da se podigne i nastavi unutra.
Posle nekog vremena probudi je noćna hladnoća koja ju je ujedala do kosti za leđa i slabine. Ona se podiže i drhteći uđe u prvu prostoriju tog čardaka. Bar jedna stvar je bila dobra, sada je bila skoro potpuno trezna. Zgrabila je sa prvog ležaja komad krzna i njime se zavila, ali to joj ne zaustavi cvokotanje. Počela je da traži peć ili nešto u čemu bi mogla da zapali vatru. Nije našla ništa pogodno za to, pa zaključi da se vilenjaci sigurno greju na neki drugi način.
Setila se da joj je Kju pokazao veliki sistem cevi u podu cele zgrade, ali nije uopšte imala ideju kako se to pušta u pogon. Morala je da ga probudi i puta o tome. Drugog izbora nije imala.
Krenula je u potragu za njim. Dok je prilazila sobi gde se nalazio njihov veliki krevet začu zvuke koji su nedvosmisleno ukazivali da se on i Un prepuštaju zadovoljstvima ljubavi. Frija brzo odbaci krzno i vilin kostim pa ulete pod pokrivače među njihova topla, znojava tela. Uskoro je Erikova daleka unuka spavala srećna, dok su nad Astarom prve zvezde počinjale da blede pred nastupajućom zorom.