"Bidermajer" - Prica o crnom humoru

Oduvek sam izbegavao da u svom okruzenju imam ljude koji su preterano ozbiljni. Skoro bezrazlozno tuzni. Ne prijaju mi. Uostalom Niche je zapisao da "su humor i veselo vrdanje odraz zdravog duha, a stalna ozbiljnost i poslusnost su predmet klinicke psihologije". Mozda sam malo promasio ovu Niceovu misao ali tu je negde.

Mladja Nedeljkovic, poznati nishki i srpski glumac. Pravi glumac, koga su svi prepoznavali kao takvog. Moj izvanredan prijatelj, pravi dzentlmen. Imao je zdrav smisao za humor. Voleo je u sali sebe da predstavlja kao mog badigarda. Dok sam se ja s druge strane beskonacno puta cudio kako to on u "Otpisanima" gine od jednog metka, a Bata Zivoinovic i Ljubisa Samarzic, najistaknutiji partizani, ginu tek nakon pola sanduka municije ispaljene u njih i dva litra crvene boje za filmske trikove. A kolege Prle i Tihi ne ginu uopste. Zafrkavao sam se sa njim, svakodnevno, i obojica smo to prihvatali kao deo naseg odnosa. Jedna od uobicajenih sali je bila da on nikada nije uspevao da koristi moj mobilni telefon jer ne radi na njegovoj nadmorskoj nizini. Mladja je bio dobrih 25 cm nizi od mene.

Nije opterecivao okolinu svojim problemima. Nije bio ogorcen. Nije gundjao. Uvek je unosio vedrinu i smeh gde god bi se pojavio. Cak nas je postedeo detalja da ima srcane tegobe i ako smo se svakodnevno vidjali.

Cak i u bolnici za bolesti srca, u Niskoj Banji, kada sam ga sreo, neznajuci da je pacijent, terao salu na racun svoje, ispostavilo se veoma ozbiljne zdravstvene situacije. Ja sam se u toj bolnici obreo obilazeci Klaousovog oca Zarija koji je taze dovezen posle masivnog infarkta koji nazalost nije preziveo. Mladja je bio sa Zarijem u istoj, "sok" sobi, dok je ovaj umirao i bio nam je insajder koji nam je davao vesti iz te, za posetu, zabranjene zone. Naravno da nam je izvestaje znatno ublazavao de se ne sekiramo.

Tu ga je zdravlje posluzilo.

Par meseci kasnije, mislim da je bila rana jesen, idealno vreme za sedenje u basti kafica, sedimo mi u Nestu, nasem omiljenom minijaturnm kaficu. Nest je bio veoma poznat po svojim gostima. Mini "Ko je ko u Nisu" kafic u srcu starog centra Nisa. Svakodnevni gosti su bili bivsi ministar policije i bivsi premijer, direktori banaka, tajkuni u pokusaju, nacelnici inspekcijskih sluzbi, vrhunski rukometasi, kosarkasi, glumci, politicali lokalne samopuprave bez obzira na partijsku pripadnost, zene iz nevladinih organizacija... Tu i tamo po neki dizac tegova, dok ne pobegose svi u dijasporu. Sedi i Mladja sa nama, ispijajuci espreso u velikoj solji sa toplim mlekim, u zargonu barmena poznata i kao "corbica". Prica on, njemu svojstvenim, saljivim tonom, da mu treba generalka za "pumpicu" i da ide da uradi n-to struki bajpas u Sremskoj Kamenici. I to sutra. Smejali smo se sa njim, kad je rekao da fabrika pumpi "Jastrbac" nema delova za njegovu pumpu. Smejali se jesmo, ali se nismo salili. Sali nije bilo mesta. S druge strane Mladja je insistirao da se pozdravimo "za svaki slucaj" i terao na smeh. Kaze

"Mozda se i ne vidimo."


Jedini ko se nije smejao uopste je bio Cosa novinar. Nije mu bilo do sale. On je covek u ozbiljnim godinama, kad je vec vreme da pocne da se interesuje za cenu mermera i grobnih mesta. Stalno nesto bolesljiv i bled. Naravno da je on u svojoj glavi sve to uobrazavao. Istini za volju ,to mu je odlicno islo. Ubedio je sebe, par puta, da je na samrti. Cosa je strah od smrti toliko odnegovao, da je poceo i da pise pesimisticke price u onom, kako-se-bese-zvase, listu. Pisao je, recimo, o coveku koji je ziveo u nekom pejzazu, kao sa ulja na platnu Boze Ilica (citaj: vukojebina). I covek je ziveo potpuno sam, vise decenija. Toliko je imao dosadan zivot, da mu se ustvari jedan te isti dan ponavljao, kako kaze Cosa. I taj covek je docekao ozbiljnu starost, u svojoj dosadi, jer, siromah, nije smeo da umre, plaseci se da nece imati ko da ga sahrani.

Mi, gosti Nesta, smo voleli nezno da se salimo sa njim na tu temu:

"Jao coso sto si mi nesto ubledeo."

Na to je Cosa uglavnom, uzimao mantil i sal i nervozno istrcavao iz Nesta duboko udisuci vazduh. Onda bi postojao malko ispred, zapalio cigaretu, promrdao glavom i otisao bez zbogom ili dovidjenja. Prosetao bi do obliznje poslasticare "Kalca", svratio do kladionice da uzme listu i vracao se u bazu ljut, ali bi ga brzo proslo.

I Cosa je pio veliku kafu poput Mladje. Valjda su pili dugacku kafu da im sto duze traje i da imaju alibi sto sede, a inace su "prepuni" obaveza. Da kazem jos da je Cosa vodio kultnu emisiju "Peta noc" na televiziji "5" u kojoj se pojavio svako ko nesto znaci u Srbiji. Dakle Cosa je nekrunisani kralj novinarstva i glavna zvezda medijskog prostora od oko dva miliona ljudi. Ja sam mu bio zgodan gost za emisiju jer mora povremeno, osim politicara, da ubaci i nekog umetnika i sportistu. Pokazao sam se kao zahvalan sagovornik pa sam gostovao barem pet puta u njigovoj emisiji.

Sada sam uveo oba glavna aktera price, pa da se vratim na rastanak sa Mladjom.

Ubacio sam se u duboko razmisljanje. On putuje u Sremsku Kamenicu. Ima operaciju ili - ili. I jos se sprda sa time. Stvarno mi je izgledao herojski taj njegov stav

"Ajde da se pozdravimo, mozda se i nevratim."

Mladjine reci su mi dugo odzvanjale u glavi. Iz Nesta sam otisao veoma zabrinut.

Par dana kasnije do nas dolazi vest da se Mladja nije probudio posle operacije jer mu je srce bilo preslabo. Sok, neverica, Tuga! Dogovaramo se oko sahrane, prepricavamo dogodovstine sa njim. Uvek o pokojniku sve najlepse, ali mi smo zaista o njemu mislili sve najlepse. Mladja je bio covek koji pleni pozitivnom energijom do zadnjeg dana svog zivota.

Sahrana ko sahrana. Doslo dosta ljudi. Ucveljena porodica. Prijatelji sa bolom na licu odaju pocast. Tu i tamo po neko iz medija. Zapazam dve stvari. Mladji, kao zakletom demokrati, niko iz gradske demokratske vlasti nije dosao na sahranu. Jedino Zoran Zivkovic, koji tada nije bio nikakva vlast, a u demokratskoj stranci je samo hibernirao. Ali je bio i bice ljudina. Druga stvar koju sam zapazio je da se Cosa drzao po strani u kapeli. Cim su stavili Mladjin sanduk na kolica kojim je bio transportovan do vecne kuce, pazljivi posmatrac je mogao uociti Cosinu siluetu, kako se ubrzano priblizava izlaznoj kapiji. Razumeli smo ga. Ovo je bilo suvise za njega.

Sat vremena kasnije, sedimo u Nestu. Mislim da nije bilo muzike. Vodili su se tihi razgovori. Pijemo viski za pokoj Mladjine duse. Gledam Cosu drhti mu ruka dok pije viski. Prepoznao se. Narucuje "corbicu" da se smiri. Cujem sebe, kako iz suprotnog ugla Nesta, pitam Cosu:

"Jeli Coso, ti li uhvati bidermajer kod Mladje?"

Iz one napete atmosfere,kao da je neko dao znak, pocinje glasan smeh mnogih, i glasno psovanje jednog. Cosa nervozno psujuci mi sve cega se njegov novinarski vokabular dosetio, oblaci mantil, tura sal, i demonstrativno izlazi iz Nesta. Neko doviknu

"A i ubledeo si malo."

Otisao na rucak malo ranije. Mislim da tim povodom nismo razgovarali dve nedelje.

Sledeca scena Cosa i ja sami u Nestu. Neko gluvo doba. Ja ulazim, Cosa trlja rukice, i hvali "corbicu" koju mu je Zaklina, konobarica - institucija za sebe, upravo skuvala. Sedam bez pitanja u separe gde sedi Cosa. To je nas separe i nema sta da pitam. Bojazljivo ispitujem situaciju.

"Kako ide sa kladionicom?"

Uspesno ga uvlacim ga u opusten razgovor. Posle par minuta napravim dramsku pauzu i koristim primirje da kazem Cosi kako zadnji put kad sam video Mladju, pre nego da se pozdravimo, da je bas tu sedeo, i da je bas takvu kafu pio. Cosa u blagoj neverici, ali jos uvek ne naseda i pita Zaklinu jel je to bas tako bilo. Zaklina potvrdi da je bilo tako i nikako drukcije. Opet psovanje, opet mantil i sal, opet se pali cigareta i opet napustanje Nesta.


Treca stvar koju sam uradio Cosi je bila mozda malo preterana. Mladjin sin Borko, kao i njegov otac, voli da se sali. To im je porodicno. I Borko je duhovit, sarmantan i pozitivan. Popricamo, i on na jedan prihvati ideju da mi da Mladjinu telefonsku karticu da pozovem sa tog broja Cosu. I... To je trebalo videti. Sacekao sam da cela ekipa bude u Nestu, ubacio Mladjinu karticu u moj telefon i bum. "Dialing Cosa tv5". Cosa namesta bolje naocare da procita indetifikaciju na telefonu, da vidi ko ga zove. Uzas u Cosinim ocima, kada je na mobilnom video poznat telefonski broj. Zove ga "Mladjo sa onoga sveta". Trebalo mu je pet dana da prestane da muca. Mislim da jos uvek ne razgovara samnom.