Zapadno od raja

 Sećate li se one epizode Mućki kad Del tajno prijavi  neki Rodnijev crtež  za takmičenje i isti osvoji nagradu-letovanje u Španiji, al kvaka je u tome što je konkurs bio za decu do dvanaest godina. E pa  tako nekako sam i ja konačno uspela da vidim Ženevu na par dana. Koristim ovu  priliku da se organziatorima  puta, mojim ex GOS drugarima, najtoplije zahvalim i poželim da ova putovanja pređu u tradiciju.  

Evo prvo malo pameti sa puta pokupljene iz Ekonomista u Starbaksu  pretežno. Vidim i Srbija se takođe „jako zainteresovala“ za dotične teme.  Posle ide moj izbor za utisak nedelje na srpskoj sceni.

 Mirovna konferencija  o Bliskom istoku u Anapolisu, Merilend, SAD, ocenjen je kao dobar pokušaj sa lepim odzivom učesnika ali bez ičeg konkretnog, pre svega oko izraelsko-palestinskog mirovnog procesa. Spomenuto je postojanje dve države što ohrabruje ali bez sugestija kome i kako pripada Jerusalim, šta sa Gazom. Opšti zaključak je da su svaki pregovori i razgovori, pa i ovi koji se ocenjuju neodređenijim u odnosu na Klintonov poslednji napor, mnogo korisniji jer strane drže u nekoj formi mirne komunikacije što daje nadu za napredak. Komunikacija/dijalog  uber ales. Ekonomist je u prethodnom broju na naslovnoj strani, valjda pumpajući očekivanja, imao Buša sa naslovom Mr Palestine, uz osvrt da bi eksplicitnijim zalagenjem za stvaranje  iste mogao malo da popravi svoj kredibilitet pre odlaska sa vlasti.  

Pobeda Putina, to jest  način na koji je do nje došao, izazvala  je naravno dosta pažnje. Ekonomist predlaže da se razmoti i isključivanje Rusije iz G8. Ako ja dobro razumem način na  koji se neke stvari plasiraju, izbor reči i formata, ovo  mi se čini vrlo ozbiljnim i Srbija to morala imati u vidu, sviđalo joj se ili ne. Umiljato jagnje dve majke sisa, trećoj priča da je siroče/neutralnost  možda i može negde drugo da prođe, al čini mi se trenutno  ne u međunarodnim odnosima. Kritikovani su i parlamentarci OSCE i Saveta Evrope što su posmatrali izbore i pored odluke OSCE kao organizacije da to ne čini. Sve u svemu globalne institucije u kojima je i Rusija gubiće na značaju u zapadnom svetu i dalje a odluke će se, čini mi se, sve više donositi u drugim formama. Opet, svidelo se to nekima ovde ili ne, ali podela se sve jasnije nazire. Pogotovu kad se zna da Srbija nije Nemačka  pa da joj Kina „oprosti“ susret sa Dalaj lamom, a ni SAD čiji predsednički kandidati imaju oko te teme sličan stav-to što sa Rusijom moramo da sarađujemo o nekim pitanjima nas ne treba sprečavati da je intenzivno kritikujemo o drugim. 

Kad smo kod toga,  postoji i konsenzus da najizgledniji kandidati sa obe strane i Hilari Klinton i Rudi Đulijani nemaju mnogo iskustva u međunarodnim odnosima, za razliku od senatora Mek Kejna npr, koji pak ima mnogo manje šanse. Ima razlika između njih naravno, ali i velikih sličnosti. Gospođa Klinton zagovara više multlateralizma ali uopšte ne isključuje mogućnost novih unilateralnih akcija, dok se smatra da bi Đulijani samo lakše i brže posegao za istima. Rusija se ne vidi kao partner već kao ad hok saradnik oko pojedinih izazova. Dakle, i ovde se naslućuje daljnji trend polarizacije ali i spremnosti na dijalog, ako treba i iscrpljujući i skup.  

Kosovo trenutno ( više)  nije tema. Osim što se ističe koliko su i situacija u Južnoj Osetiji i u Abhaziji, ali i kritične tačke u Pridnestrovlju, etnički i demografski,  istorijski i politički različite od Kosova. Samtra se  da eventualno unilaterlano proglašavanje nezavisnosti Kosova i sled bilateralnih eventualnih priznanja ne bi pounkali Rusiju da prizna ove teritorije, ako ni zbog čega drugog ono zbog Severne Osetije za koju baš i nije jasno dal po istom principu i sama ne bi tražila otcepljenje od Rusije i ujedinje sa Južnom i nastanak nove države. Zvaničan Srbija, ipak,  ne bi trebala da zaboravi sledeći stav Rusije koji je ona eksplicitno ponovila više puta-mi se zalažemo za poštovanje međunarodnog prava ( selektivno naravno, ali who cares)  ali ako ga zapad oko Kosova prekrši i mi ćemo onda tvrditi da je to presedan i na kršenju, dakle, nastaviti i sami dalje tako da delujemo. Među analitičarima koji prate rusku scenu, inače, postoji konsenzus da Rusija za sebe samo hoće ono što sebi za pravo daju i SAD ( nastranu grounds, moral arguments, i drugo) i tu su sasvim u pravu. I tu važi ono za Kinu i Nemačku npr, što se može energentima bogatoj Rusiji ne može se Srbiji. A ne treba smetnuti s uma ni rusku „principijelnost i doslednost.“ 

Jedina dobra vest u celoj priči je što se bar deo srpske političke elite autuje do kraja, skladno geopolitičkim trendovima, i tu bar delom ne zaostajemo. Problem je što o čini retrogradna  Srbija a ne demokratski  blok koji se deli na krv i nož.  Pro ruski tabor se autuje bez stida i straha, što bi trebao da bude znak i evroatlantskom bloku, ako to ovde  uopšte postoji, da takvo svrstavanje više nije kinki, već da mu upravo radikali i DSS daju legitimitet,a  spoljnopoliitčke okolnosti ga nameću kao prioritet. I to ne kao nešto što se može odugovlačiti čak ni „samo“ do proglašenja statusa Kosova a nadati se da se u međuvremenu sve vidi i sve zna  ko se kome dopada.

Pitanje je koliko je odgovorno ostaviti radikle same u sali da dva sata NATO i SAD  nazivaju sotonama, đavolima, huljama, a da u istom danu NATO primeti da iz Srbije neprijateljske poruke.

  Kako dalje? Osim što i dalje mislim da je u okviru demokratske Srbije (politički  DS, G17+, LDP, LSVM, manjinske stranke) potrebno graditi osnove za konsenzus ( i upravo zato ni jedno zrno žita neprijatelju, ni jedna omašaka za koju može da se uvati  ) oko sveukupnog spoljnoplitičkog kursa zemlje koji ne zavaravajmo se itekako utiče na u utrašnjepolitičko uređenje. Ali  to je teško u atmosferi skoro totalnog sukoba i prekida dijaloga, pa zato preporučujem i odličan tekst Sonje Liht „Političari moraju da uče“ iz današnje Politike u kome se, između ostalog, kaže:   

Niti živimo u svetu u kojem je završavanjem formalnog obrazovanja moguće prestati s učenjem. Doživotno učenje za sve koji žele da drže korak s ubrzanim procesima u razvoju nauke, tehnologije, informatike, ali i s kretanjima u sve globalnijim i sve složenijim društvenim odnosima, koji međunarodnu politiku čine sastavnim delom svakog pojedinačnog društva, neophodnost je bez koje ni jedan ozbiljan profesionalac ne može da uspe u svom poslu, a političari osuđuju ne samo sebe već i celo društvo na tavorenje.... Da bi uspeli da prevaziđu parohijalnost i nesigurnost, koju sobom nose nedostatak znanja i slaba informisanost, da bi se osetili sigurniji u sebe a, samim tim, razvili samopoštovanje, te bili manje skloni korupciji i bahatom ponašanju, političari moraju da se i obrazuju i u međusobnom dijalogu i dijalogu s javnošću osvajaju i razvijaju etiku svog poziva.