o drveću i šumi, a o šumaru idući put

Velika igra oko Kosova
Bitka za status – rat za gasovod
Da li u pozadini rešavanja buduæeg statusa Kosova i Metohije stoji i borba za svetsku dominaciju u 21. veku, preko kontrole energetskih koridora koji povezuju region Srednje Azije i Evropsku uniju




Stav Rusije da buduæi status Kosmeta mora biti rezultat dogovora Beograda i Prištine i verifikovan u Savetu bezbednosti UN umnogome je ojaèao poziciju Srbije u neizvesnoj diplomatskoj borbi za zaštitu celovitosti na šestini državne teritorije. Kako se dve strane dogovore – veæ mesecima ponavljaju iz Moskve. Ovakav ruski spoljnopolitièki gard donedavno mnogi nisu ozbiljno shvatali, pozivajuæi se na ranije ponašanje Kremlja, posebno prvog ruskog predsednika Borisa Jeljcina, èiji je desetogodišnji stil vladavine obeležila i spremnost da, posebno povodom Srba, na kraju uvek suštinski popušta zapadnim partnerima, zarad onoga što je nazivao „politièkom predvidljivošæu” Moskve.
Pojedini analitièari su, tako, i zaokret koji je Vladimir Putin povodom Kosmeta naèinio prepoznali kao novo „tvrðenje pazara” i predvideli da æe Rusi opet iskoristiti Srbiju kao monetu za meðunarodno potkusurivanje.
Sada su, meðutim, i na Zapadu sve èešæe analize koje u pitanju buduæeg statusa pokrajine uoèavaju elemente znatno ozbiljnijeg zapleta, u kome se Balkanu, posebno Kosovu i Metohiji kao njegovom središtu, pridaje mnogo veæi znaèaj. Posebno za Rusiju. Tako su energetska bezbednost i snabdevanje Evrope naftom i gasom iz Kaspijskog basena i Srednje Azije, i direktni sudar interesa SAD, Rusije i drugih zemalja oko kontrole nad tim strateškim resursima, njihovim nalazištima i transportnim koridorima, dospela u centar pažnje jednog zanimljivog kruga kanadskih nauènika.
Jedan od njih, Mahdi Darius Nazemroaja iz Otave, saradnik tamošnjeg Centra za istraživanje globalizacije, u tekstu „’Velika igra’ stiže u Mediteran: gas, nafta, rat i geopolitika”, objavljenom ovog meseca u èasopisu Global research, aktuelni trenutak meðunarodne politike sagledava pre svega kroz nastajanje drugog geopolitièkog pola, suprotstavljenog NATO-u. Novu alijansu, po njemu, predvode Kina, Rusija i Iran, a prikljuèuju im se u perspektivi i druge zemlje, kao što je Indija. Nazemroaja tvrdi da je na sceni tako ozbiljna preraspodela globalne moæi da æe ishod sadašnjih dogaðaja odrediti tok èitavog 21. veka. Glavna borba vodi se oko izgradnje novog gasovoda pod amerièkom kontrolom („Nabuko projekat”), koji bi trebalo da zaobiðe rusku teritoriju i ovaj strateški energent isporuèi kupcima u Evropskoj uniji – preko Balkana.
U ovoj varijanti, najkraæi put vodio bi preko Kosova. Kako bi, prema proraèunima ljudi koji su ukljuèeni u „Nabuko projekat”, tim pravcem, iz Kaspijskog basena moglo da bude transportovano dvostruko više gasa nego što su Rusi u stanju da ponude Evropi preko svojih kapaciteta u ovom trenutku (brojke su predstavljene na manjoj ilustraciji), ako bi srpska pokrajina postala nezavisna, verovatno ne bi bilo smetnje da važan krak „Nabuko gasovoda” – pod kontrolom SAD i NATO – proðe preko Makedonije i Kosmeta i, dalje, kroz bivše jugoslovenske republike, prema Austriji i zapadnoj Evropi (veæa ilustracija). Ako se po strani ostave, kada je o geopolitièkim stavovima reè, uvek prisutna podozrenja da je reè o još jednoj teoriji zavere nakon 1999. godine, može se zakljuèiti da Rusija, pored nesumnjivog interesa da brani meðunarodno pravo koje u ovom trenutku njoj (i Srbiji) najviše ide u korist, ima i drugih razloga da se suprotstavlja otcepljenju Kosmeta i tako osujeti izgradnju amerièkog konkurentskog gasovoda.
Diplomatska groznica
Svoje viðenje i sliènu tezu izneo je, u intervjuu listu „Danas”, marta ove godine, i jedan od vodeæih amerièkih intelektualaca Noam Èomski. Na pitanje sagovornika da prepozna motive snažnog angažovanja SAD za nezavisnost Kosova, Èomski je izjavio: „Nisam siguran da je amerièki pritisak tako snažan, ali pretpostavljam da je Kosovo važno iz dva razloga. Prvi je moguænost za veliku vojnu bazu, a druga je moguænost naftovoda i gasovoda koji bi prolazili preko Kosova ili u njegovoj blizini”.
Ono što su danas gasovodi i naftovodi, nekada su bile železnièke pruge, a projekat kosovske železnice bio je veoma aktuelan u Evropi uoèi Prvog svetskog rata. Tada su postojala dva projekta, od kojih je jedan podrazumevao izgradnju pruge koja bi povezivala Beè s Bliskim istokom, preko Sandžaka i Kosova. Druga je bila ideja „Dunavske železnice”, kojom bi se Rusija, preko Srbije, pravcem sliènim današnjoj pruzi Beograd – Bar, povezala s Jadranskim morem i Bokokotorskim zalivom.
Nazemroaja tvrdi da je sada trenutak stvaranja istorije, smatrajuæi da æe, upravo održani, drugi samit prikaspijskih država organizovan u Teheranu, promeniti globalnu geopolitièku situaciju. Kao potkrepljenje te tvrdnje, ukazuje na groznièavu diplomatsku aktivnost uoèi susreta pet država kaspijskog regiona – Rusije, Azerbejdžana, Kazahstana, Turkmenistana i Irana.
Posetu amerièkog šefa diplomatije Kondolize Rajs i sekretara za odbranu Roberta Gejtsa Moskvi, pre samita u Teheranu, Nazemroaja tumaèi kao „poslednji pokušaj SAD razbijanja kinesko-rusko-iranske koalicije u Evroaziji”. U tom kontekstu može se posmatrati i poseta predsednika Francuske Nikole Sarkozija Putinu, a ruski šef države, neposredno uoèi Teherana, razgovarao je u Vizbadenu s nemaèkom kancelarkom Angelom Merkel, u okviru Peterburškog dijaloga.
Važna tema u Vizbadenu bio je rusko-nemaèki projekat severnog gasovoda („Severni potok”), koji bi trebalo, dnom Baltièkog mora, da snabdeva Nemaèku i druge evropske zemlje ruskim gasom direktno, zaobilazeæi do sada važne tranzitne zemlje, poput Ukrajine, Belorusije, Poljske, Slovaèke i Èeške. Zato se postavlja pitanje ekskluzivnosti tog, za Rusiju, izuzetno važnog posla, ukoliko bi konkurentski gasovod pod amerièkom zaštitom bio instaliran u južnoj Evropi. Tim pre što severni gasovod upravo može da posluži Moskvi i za omekšavanje Pariza i Berlina u pogledu podrške ratobornoj politici Vašingtona, smatra Nazemroaja.
U ovom trenutku, „Nabuko projekat” predstavlja pet zemalja, koje su u jednakim proporcijama (po 20 odsto) zastupljene sa svojim nacionalnim energetskim kompanijama: Austrija, Maðarska, Rumunija, Bugarska i Turska. Za uèešæe u ovom preduzeæu zainteresovane su i Francuska i Nemaèka. Srbija je projektom zaobiðena – maršruta do Austrije vodi iskljuèivo kroz zemlje NATO-a. Ideja je da gas sa Kavkaza, Irana i Centralne Azije bude, preko istoènog Mediterana i Turske, a potom Balkana, sproveden do tržišta Zapadne Evrope sve više zavisnog od ovog ekološkog energenta.
Nato gubi monopol
Kosovo je na toj mapi, po mišljenju Nazemroaje, tek jedan od pet globalnih frontova na kojima se suoèavaju SAD i njihovi saveznici, s jedne strane, a s Rusijom i Kinom i njihovim saveznicima s druge. Pored Kosova, odnosno Balkana, to su još i podruèje istoène Afrike, Korejsko poluostrvo, Indokina i Srednji istok. Po njemu, na delu je pokušaj okruživanja Rusije i Kine, a, istovremeno, NATO se sprema za moguæi konaèni obraèun sa Srbijom i Rusijom oko Kosova. Deo tih priprema su i NATO manevri u Hrvatskoj i u Jadranskom moru.
Nazemroaja posebno ukazuje na svojevrsne integrativne procese u Aziji, koji su intenzivirani poslednjih godina. Jedan segment tih procesa jeste Šangajska organizacija za saradnju („Šangajska šestorka”), èiji su èlanovi Kina, Kazahstan, Kirgizija, Rusija, Tadžikistan i Uzbekistan, a posmatraèi Indija, Iran, Mongolija i Pakistan. Interesovanje pokazuje i Azerbejdžan, a autor smatra da su u sferi ekonomskog uticaja „šestorke” i Južna Koreja i Japan.
Drugi èinilac je Organizacija za kolektivnu bezbednost, nastala 1992. raspadom Sovjetskog Saveza, koju su 1999. napustili Azerbejdžan i Gruzija, i koja danas okuplja sedam postsovjetskih država: Jermeniju, Belorusiju, Kazahstan, Kirgiziju, Tadžikistan, Rusiju i Uzbekistan. Kanadski nauènik najavu generalnog sekretara OKB-a Nikolaja Bordjuže iz maja ove godine, da bi i Iran mogao, kao prva nesovjetska zemlja, da se prikljuèi ovoj bezbednosnoj organizaciji i da æe, „ako takav zahtev usledi, biti razmotren” – tumaèi upravo u kontekstu stvaranja pomenutih savezništava. (Rusija i Iran, inaèe, zajedno raspolažu s više od polovine svetskih rezervi prirodnog gasa.) Kada se pridodaju i Bordjužine nešto kasnije izjave, da je OKB spreman da se ukljuèi i u globalne mirovne operacije, to je dovoljno za Nazemroaju da zakljuèi da je reè o izazovu za globalne ciljeve NATO-a, odnosno stavljanju do znanja da alijansa nema više monopol kao vojna organizacija. Tim pre što je Kina, kako naglašava, veæ postala „poluformalni èlan” OKB-a.
Kanadski istraživaè u ovom svetlu prikazuje i koordinaciju energetskih i industrijskih projekata Irana s Venecuelom i Sirijom, poznatim protivnicima politike SAD. Na planu energetskog rivalstva sa SAD i EU, Nazemroaja vidi Rusiju i Iran kao partnere, navodeæi da Moskva i Teheran zajednièki rade na regulisanju svetske cene gasa, uz napomenu da æe Rusija biti u dobitku ukoliko turkmenski gas bude prolazio kroz njenu ili iransku teritoriju, a ne preko Nabuko gasovoda.
Bojan Bilbija