Ne umem javno da se svađam, a treba nekad i to da se uradi. Eto, izađem iz kuće kako treba i ni na kraj pameti mi nije namera da se s nekim hvatam za gušu, al' to, bre, sve nešto živčano i na kraj srca. I nema više uvoda, kao: "Ej, čekaj da te pitam nešto", pa lepo kaže šta ima i sačeka odgovor. Jok, bre! Lepo ih panika hvata da im u ustima ne istrune to što su namerili da ti saspu u facu. Odmah.

To sve k'o da je ogluvelo, al' nekako selektivno. I niko nema strpljenja da sasluša, nego ti uhvati neku reč u prolazu i oko nje pravi konstrukciju. Pa se ljuti

13.12.2013.

Večeras je publike bilo otprilike k'o na Karleušinom koncertu na Ušću...

               ,,Nije mi cilj da promovišem Vukija već da se o njegovoj bolesti priča. To je veoma retka bolest i muka mi je više da lično edukujem sve koji imaju posla s njim.''  

               Ovo mi je napisala. I zamolila me da objavim ovaj tekst u kome priča o bоlesti svoga sina. Zato što je umorna od nerazumevanja, od sudaranja sa zidovima birokratije, od prekih pogleda i nesuvislih komentara.

               Želela je da joj ne pominjem ime, što ću da poštujem. Usput molim i one koji je eventualno poznaju, a čitaju ove redove, da se drže te njene želje.

               Hvala.            

Ljubiteljima Zvezdanih Staza ne treba previše objašnjavati lik i delo entiteta zvanog Borg - pseudo rasa kibernetičkih organizama (pozajmljeno od Wikipedije, da se ne mučim u prvoj rečenici bloga) koji teže tehnološko-organizacionoj perfekciji kroz porobljavanje i kibernetizaciju vrednijih primeraka drugih civilizacija, pa uništavanju ostataka tih civilizacija da ne bi predstavljali konkurenciju, a preko potpunog nedostatka empatije, sve sa ciljem da bi to porobljavanje bilo što efikasnije i urađeno uz što manji rizik.

Ono što je najvažnije, Borg pamet je kolektivna na mnogo dublji način nego što mi zamišljamo kolektivnu pamet.

Pod plaštom straha Borg zaljubljenike u Zvezdane Staze ređe asocira na fenomen kolektivnog nego što bi neko ko ne gleda seriju pomislio pri slušanju uvoda u Borg priču.

Tako, lišen nasilničkog i šačice preterivanja, pa obogaćen empatijom Borg bi nekim grupama maštovitih čitalaca, po nekim paralelama, a pod pritiskom sve prisutnijeg kompjuterskog procesiranja, i propusne moći mreža, pa nanotehnoloških trendova i fokusa na ekonomiju znanja, bio dobar proxy za našu srednjoročnu budućnost.

    Odsustvo svakodnevnog čemera obično znači da je sreća prisutna.

    Odsustvo rada = prisustvo nerada = sreća
   Osim ako ne pratite vesti.
   A vesti ....nisu bile dobre : troje mladih ljudi, omamljeni dahom Đavola koji je za tu priliku obukao devičanski ledenohladni veo, prestali su da postoje u trenu.
      Samo još jedna vest na 12.strani nekih novina.
      Samo još jedan grom u nečiju kuću.
      Samo još jedan broj u dugom nizu besmisla.
      Samo još jedna jadikovka,zakasnela, naravno : “Ne brže od života”
      Samo još jedna cigla u Zidu Plača Saobraćajnog Haosa

24-29. juli 2012.

A vetar duva, duva, duva...

Nema ništa zamornije od pedalanja istim putem nazad; dosadno je čak i ako je u povratku više spustova nego uspona. Zato, iz Taganroga uzimam voz do Rostova, odakle potom nastavljam na dva točka.

Put vodi uz Don, njegovom levom obalom. Kao i u samom Rostovu, ona je pretvorena u peščane plaže koje su manje-više uređene za kupače i izletnike: tu su restorani i kafei, drvene nadstrešnice sa klupama, igrališta za decu i odrasle, bungalovi.

 to je bilo možda neke devedesete, ili devedes' prve, kad sam pripomognuta od strane lica  koje je napravilo pesme koje sad puštam, otkrila waitsa i meredith monk, baška evropski film i onog prokletog fazbindera s njim... ne kažem, ima tu i dobrih stvari, čak bih mogla da potpišem da su dobre gotove sve. pazolini je hteo da mi skače po nervirima, mada opet kažem -  dobro je to. 

otkrila sam (isto tada) i praha - grad straha, i amsterdam odakle sam se vratila deblja nego što se prosečan jedvapunoletnik vraća s tog mesta, da duvam me mrzelo (kašljem, spava mi se i budem

Rodio se kao plod desetogodisnje zudnje. Jos dok je presrecna majka brisala suze, babice se posvadjale.
Svaka vukla na svoju stranu a zna se: Puno babica, kilavo dete.
Svako je tu imao svoj racun; dok su se racundzije obracunavale, dete nije imao ko da nahrani; uskoro su poceli da se utrkuju ko ce da ga sahrani, kad je sklonjen onaj sto je hteo da ga brani.

Oni koji su u to dete polagali velike nade sad moraju da se nadaju da majka jos moze da rodi.

A i majka mora da bude svesna da ce biti samohrana i, pre svega, mora da dobije odgovor na pitanje:

Ko

Otvaranje Narodnog muzeja

Kada se pogledao u ogledalo i ono mu je vratilo lik.

Lik umiven od svih gadosti, podlosti i neukusa. Od taloga opake istorije.

Izvan svakog zla, izvan stvari, iluzija...

Lik kakav Beograd zaslužuje: u slavu Jovana Sterije

Sedeo sam pred gotovo praznim ekranom, praznog pogleda. Pretraživač je poslušno analizirao nasumično zadate misli i potpuno neprimetno pretvarao izvorni kod u slike i slova, oblike i boje koje su popunjavale ekran. Temeljni alfabet egzistencije je bio prepoznat i prezentovao je sam sebe. Sedeo sam još koji sekund a onda sam ustao i otišao da se umijem. U kratkim nanosima vremena, kada mi je lice bilo uronjeno u vodu, imao sam pred očima konstrukte o stvaranju realnosti kojom bih mogao da upravljam menjajući verovatnoću budućih događaja. Pa opet, kako je voda opadala sa mog lica, tako su se i ti konstrukti osipali na pojedinačne iskaze koji bi započinjali samostalno da se razlažu na još nejasnije taktove.

            Vratio sam se u sobu kroz tamu hodnika. Soba je postojala gotovo ista onakva kakvom sam je ostavio iako nisam u njoj bio realno prisutan. U momentima kada sam prestao da joj poklanjam pažnju svojim fizičkim prisustvom njena fizika nije nestala, izostanak moje svesti nije promenio bilo koju od dimenzija koje su sobu okupljale.