Evropska Komisija je 4-tog Decembra izdala treći poziv da im se pošalju istraživačko-razvojne ponude u oblasti ICTja (Information and Communication Technologies).

Za one koji nisu upoznati sa FP7 (Framework Program 7) - radi se o šestogodišnjem programu trošenja preko 50 milijardi Evra na istraživanje i razvoj a da bi se podržala evropska konkuretnost u svetu. Od pre nekoliko meseci Srbija je ravnopravan član FP7 programa.

Osnove ovog poziva:

Ta čudna stvarnost što se opisuje u astrofizici, kvantnoj mehanicu ili genetici,  je li to opis realnog sveta ili samo model koji je stvoren u glavama  naučnika?

“Mili, kada ćemo ozvaničiti ovu našu, može se reći dugotrajnu vezu? Vreme prolazi, a mi nikako da stanemo pred matičara. Roditelji nam sede na grbači i rođaci, a i ova silna deca koju izrodismo se pitaju, da li ćemo konačno postati muž i žena?! Znam da je brak prevaziđena institucija ali zašto mi baš da živimo ovako moderno? Eto, ne moramo u crkvi da se venčamo, ne moram ni venčanicu da kupim niti da je iznajmim.

...za knjigu koju sam baš danas pročitao, dok sam čekao da mi operu kola. Tj, nije baš toliko tanka, nego sam je danas završio, a da sam isprva rekao da sam je danas završio, značilo bi da sam je to ja napisao – a nisam, al’ mi sve nekako žao što se nisam prvi setio...

„Još malo pa nestalo“ (naslov originala Last Chance to See) bavi se upravo time: vrstama koje su preživele u tako malom broju, da se u ma kom trenutku mogu bespovratno sunovratiti preko ivice sveta.

Divno je to što o nauci u Srbiji ima ko da brine, a to su, kako vidim, sve neki mladi ljudi, pametni i obrazovani, oni kojima se svaka zemlja ponosi ako ih ima, a mnoge se trude da ih imaju što više. Međutim, mene u ovoj borbi za nauku više interesuje gde su stariji? I gde su institucije? Zar ne bi bilo logično da u zaštitu nauke svoj glas podignu, pre svega, Srpska akademija nauke i umetnosti, univerziteti, naučni instituti, Centar za promociju nauke, Ministarstvo nauke... dobro, ovo zadnje nemamo, a i ono pre toga je problematično, no svejedno, zaista me čudi što se pomenuti ne oglašavaju. Možda SANU smatra da ovi mladi greše? Ne vidim ni jednog uvaženog akademika, profesora, ni jednog uglednog našeg naučnika sa međunarodnom reputacijom, da se oglasio jasnim stavom i jasnim zahtevom na tu temu. Ako grešim, drago mi je.

In the Big Rock Candy Mountains

There’s a land that’s fair and bright,

prenosim intervju koji je vigor majić dao novostima.

mislim da je on čovek koji veoma kompetentno
govori o našem sistemu obrazovanja, između ostalog,
zbog toga što ga dovoljno dugo posmatra sa strane,
i dobro vidi njegove rezultate.

Sećate li se onih školskih sastava na temu „Moja domovina“? Ja ih se ne sećam. Jedini kog se sećam je bio „Sreća je stanje duše“ – nije nego, pa sam, iznerviran temom pola sata mešao špil karata, a onda za 15 minuta složio priču o brodolomniku kome je dosta borbe, pa se prepušta moru i umire srećan – stanje duše, nego šta. Nastavnica jeste bila malo uznemirena odzivom, ali ne toliko da bi me slala školskom psihologu ili zvala roditelje; ipak su to bila vremena kad se bajs vozio bez kacige i štitnika (al’ sam jednom napravio salto mortale preko guvernala, ma ni ugruvao se nisam – a da sam imao kacigu, ko zna šta bi me snašlo).

Šta je to što obično ptičarenje razlikuje od profesionalne ornitologije? Bili ste negde u prirodi, posmatrali ptice i uživali u njima... i neki naučnik je bio u prirodi i beležio sve opažene vrste ptica. Šta je u tome drugačije? On će rezultate svojih istraživanja možda objaviti u naučnom časopisu – ali to možete i vi!

Bila sam na skijanju. Bilo je potrebno da provedem 3 dana baveci se ekstremnim zimskim sportovima u Zemlji Kobasica da bih postigla licni rekord u spavanju od citavih sest ipo sati i uverila se da svet nece da propadne u mom odsustvu. Nikada nisam bila spavalica. Jos u obdanistu, dok su sva deca isla na obavezno posleruckovno spavanje, ja sam se, zahvaljujuci mojoj babi koja me je u cetvrtoj godini zivota naucila da pletem, izborila da, umesto uobicajene decje dremke, imam privatnu sekciju