Skoptao me neki umor. Izbija iz svake pore na mojoj staračkoj koži, izbija iz mojih hipermetropičnih očiju, leluja oko mene kao neki odvratni foetor ex ore koji odaje svu trulež moje bedne ličnosti.

Kongres studenata nekakvih nauka,  u povratku, sa Kopaonika, četiri autobusa intelektualne elite zaustavljaju se na nekom odmorištu, ili pumpi, podatak iščileo iz pamćenja, otegao se red ispred sanitarnih prostorija.  Prva na redu ispred rajskih dveri je studentkinja treće godine, posle urednog  petnaestominutnog čekanja. Iza nje je, takodje, dugačak red.  Tri ženske osobe prolaze pored reda i jedna od njih kaže:

“Mi smo nastavno osoblje, mi ćemo preko reda. Ne smeta vam, je l’ da?“

„Meni smeta. Mi svi čekamo u redu već 15 minuta.“ kaže studentkinja.

One, svejedno, ulaze.

U jeku predizborne kampanje u Srbiji i brojnih priča o procedurama i postupcima koje prate pripremu izbora, sam postupak glasanja i brojanje glasova, nameće se pitanje: zašto savremene tehnologije nisu zakoračile u ovu oblast? Iako se u nekim državama sveta (da pomenem SAD, Kanadu, Indiju) koriste različiti tipovi elektronskih mašina za glasanje, kod nas, kao i u mnogim drugim zemljama ih još nema. I dalje je glasanje u većoj ili manjoj meri, po tehnologiji isto kakvo je bilo pre nekoliko decenija tj. pre pojave savremenih računarskih i komunikacionih sistema. Tu su papirni glasački listići, kutije (ovakve ili onakve) i slično.

Nije zameriti onima što misle da bi svi što drže do svoje normalnosti, pameti, lika i dela, morali pre poludeti nego što bi pristali na polu-odgovor o smislu življenja, strukturi prostora i vremena, beskonačnom ili konačnom, fenomenu novog kvaliteta koji izranja iz organizacije a da posle toga ne može da se dekonstruiše, estetici, etici, veštačkoj inteligenciji i ostalom.

Nema časnog pristajanja - tj postoje samo muke do smrti, odustajanje pa zaboravljanje, ludost i, na kraju, odsustvo samopoštovanja pa prihvatanje odgovora.

4:09

This new three-match series brings the cream of Serbian rugby league to the top... of an empty stadium.

Prior to the 1980s, the Australian rugby league interstate representative series between New South Wales and Queensland saw players represent the state where their current club was based. This meant that, as Queensland produced top quality players but had much poorer clubs than the rich Sydney teams, many native Queenslanders would be forced to pull on the blue NSW jersey and compete against the maroon QLD shirt of their homeland.

Queensland's frustration led to the birth of the State of Origin concept in 1980, which pitted "state against state", but also "mate against mate", with players from the same rich Sydney clubs competing against one another in a ferocious contest over three 80-minute battles.

i laku noć.

Već se kupe

Već se kupe, već se kupe,
Da popune prazne klupe, 
Da u sjajnu stupe zgradu,
Uz pucnjavu i paradu -
Da urede naše stvari,
Izbranici, skupštinari.

Ja već vidim njina lica,
Čujem huku sa sednica,
Vidim da se dobro sprema:
Neko ćuti, neko drema,
nekom đavo ne da mira,
Nego vazdan protestira.

Sastali se "naši", "vaši",
oponenti, aminaši,
Zauzeli sjajnu zgradu
Uz pucnjavu i paradu,
Da poredak vrate stari -
Izbranici, skupštinari.

Aminaši, skupštinari
I vi novi i vi stari!
Podla dela, podlih ljudi
Potomstvo će da osudi.
Gnušaće se deca vaša
Od otaca - aminaša.

Vojislav J. Ilić
(1886.)

 

Well
we know where we're goin'
but we don't know where we've been.
And we know what we're knowing'
but we can't say what we've seen.
And we're not little children
and we know what we want.
And the future is certain
give us time to work it out.

Pred svake izbore narodu je obećavano da će mu biti bolje a bivalo je sve gore.Tokom ove  predizbornoj kampanji otvoreno je i najavljeno otvaranje toliko novih pogona da bi Srbija mogla brzo da postane država blagostanja i da će biti sve manje ovakvih tužnih priča o surovoj stvarnosti. Građani i građanke ipak izađite i glasajte a vi gospođe i gospodo koji budete na vlasti potrudite se da ispunite barem deo obećanja i imajte na umu da je Srbija puna ovih tužnih priča.

Evo jedne tužne priče nepoznatog autora o tranzicionom životu mnogobrojnih porodica:

 “Učiteljica nas je pitala da li znamo šta je to 1. maj - i svi su ćutali, samo sam se ja javio:
"To je dan kada bi tata trebalo da primi platu, ali je nije primio! Nije ni 1. aprila, ni 1. marta, ni februara, januara... U decembru je pozajmio za prasence od teče, ali mu još nije vratio, i kad god zove, mi moramo da kažemo da tata nije tu, iako se krije u ve-ceu kao da teča može da vidi kroz slušalicu."
Lupila mi je čvrgu i rekla da sednem...

Toliko se nakupilo blogova o izborima da su vec totalno kontraproduktivni. Sve manje i manje znace, a niko ih vise i ne cita. Posto je vrlo lako ispuniti ta dva kriterijuma, a i sami izbori se blize, jos malo pa ce da nastupi predizborna cutnja/sutnja/patnja, evo i jedno moje konvolutivno misljenje (i ja slabo razumem sta sam hteo da kazem) da skromno doprinesem tronsko-pijedestalnom zaludjivanju i sveopstoj blamazi...

Kad su izbori u Srbiji u pitanju, niko ne glasa za opciju koja mu je u datom trenutku ekonomski i materijalno, pa cak ni ideoloski najbliza, tj. koja bi za njegov/njen konkretan zivot, u smislu poboljsanja istog bila najpozeljnija. Ne. Kod nas mali broj ljudi glasa racionalno, dok medjutim svi glasaju takticki i to na taj nacin da bi, ako je ikako moguce, uspeli da izdejstvuju da pobedi ona opcija koja im emotivno u tom trenutku najvise prija, a u isto vreme da najgore prodje ona opcija koju uglavnom iracionalno najvise mrze, i to sve bez obzira da li ce tako izabrana vlast zaista i da donese neko realno poboljsanje zivotnog standarda i drzavno-drustvenog okruzenja.