(hladna priča)

Svuda naokolo isijava sunčani junski dan, a do moje kuće i dalje vijuga uska snježna staza. Ta neobičnost vjerovatno ima veze sa činjenicom da moja kuća nije baš, nije baš sasvim ... kako da kažem ...nije baš sasvim konvencionalna.
Fizički, to je samo drvena ploča prednjeg fasadnog zida, tako česta u Potemkinovim selima. Samo što ova moja ima dva lica. E, upravo tako izgleda moj mali čudni dom, gledano sprijeda i gledano odstraga - kao prava prigradska kućica, s plavim prizemljem i tamno zelenim krovom, a gledano sa strane - kao drveni stub.
Ali nemojte misliti da sam ja neki čudak koji spava pod vedrim nebom, ili u najboljem slučaju, u zavjetrini trapezastog panoa. Možda moja kućica nema prave zidove i krov, ok, nema ni prozore, ali vrata su i više nego prava.

Da ti je loše, veoma loše, znaš i po tome što više nemaš  nikog da ti donosi loše vijesti, već moraš lično da odeš po njih. Ili ih, kao ja, jednostavno, namamiš da ti same dođu... Ali prije toga obavezno naučiš da ih sačekuješ.

sjenke škura

Bila sam na promociji u Zelenom Zvonu.  Došla sam preumorna i sa zakašnjenjem. Ljudi su sedeli i čekali. Jedan dečko, mlad čovek, kako god, zapitkivao me je da li je i koliko Zoran pio. Bio je sipmatičan i otvoren. Posle je pričao kako nema pravih ljudi, naručivao pivo i pominjao nekakav bend. Sela sam s njim za šank, pila kratku s mlekom (to piju umorni)  Zrenjanin je mesto koje pamtim po nekim vožnjama iz Novog Sada, ne sećam se imena lokala znam samo sa kim sam u njih ulazila, sedela, pričala... Sećam se i Milana Mumina, ne znam zašto - on nije iz Zrenjanina.

Ali

Dugorepa sova nastanjuje stare i nenarušene borealne šume, u neprekinutom pojasu od Švedske, preko Finske i Rusije na istok, a južnije se retko viđa, tek tu i tamo, u Karpatima i Dinaridima. Kupne, oble glave i prugastog perja, te zagonetnih, crnih očiju blagog pogleda, ova ptica se kod nas javlja u svežijim, brdsko-planinskim šumama, obično na osojima. Budući noćne ptice, ornitolozi sove najčešće otkrivaju osluškivanjem glasanja u vreme gnežđenja, ali se dugorepa od drugih razlikuje i po znatno ređem oglašavanju. Suvišno je reći, mnoge ciljane potrage za njom ostaju bez uspeha, i ja joj se svakako nisam usudio nadati se tog vrućeg avgustovskog dana podno Beljanice.

Dok pripremam intervju sa jednim zanimljivim filmskim autorom iz Beograda, evo prilike da objavim jedan stariji, nadam se interesantan, razgovor koji sam vodio sa drugim autorom kratkih filmova iz Barselone koji je originalno u engleskoj verziji svojevremeno obavljen na portalu Q-Sphere u organizaciji našeg dragog blogera Milana Novkovića iz Londona kojem se ovom prilikom i javno srdačno zahvaljujem (ukoliko sam to propustio u našoj internoj komunikaciji) što mi je pružio priliku i ukazao čast da, pored drugih blogera, pišem za njegov portal. Razgovor sam preveo na srpski i prenosim ga uz minimalne korekcije.

INTERVJU: Tonjo Čousa

Tonjo Čousa (Toño Chouza), scenarista i reditelj iz Barselone je prvi gost na Q-Sphere portalu; neki od njegovih ranijih radova poput kratkometražnih filmova "Ljubav" (De L'amore, 2009.) i "Ujutro" (In the morning, 2010.), malih priča o ljubavnim parovima mučenim problemima veze koje su izražene poprilično nervoznim, nesmirenim stilom kamere iz ruke, sa rediteljevim posebnim interesovanjem za stanje svijesti i unutrašnji život protagonista - privukli su moja "umjetnička" čula i zaokupili mi pažnju. Ali ima tu još nešto. Prikaz nezavisne, erotične i sobom zaokupljene mlade žene koja živi sama - iz kratkog videa pod nazivom "Usamljena" (Seule, 2012.), pobjedničkog rada na Evropskom festivalu kratkog filma 2012. godine (Shortfilm European Festival) - upakovan u finu vruću estetiku, daje dijagnozu poprilično hladne prirode materijalistički orijentisanog svijeta u kojem živimo, a poslednji projekat, "Stvari koje nisu postojale" (Things which didn't exist, 2012.) predstavlja kratku, lucidnu i kompresovanu (gotovo slajd-šouovsku) autobiografiju jednog španskog izumitelja čija se životna priča čini toliko nestvarnom da je zaista teško u nju povjerovati.

Vrana, copyright © Szabolcs Kokay

Ponovo je to doba godine i telefon mi je samo u prvih nekoliko sati ovog jutra već tri puta zvonio: mi smo našli malu svraku/sovu/napadaju me gačci (u stvari se o vranama radi), šta da radim?

Pozabaviću se, zato, udžbenicima za posmatranje ptica, tj. ilustrovanim priručnicima za prepoznavanje vrsta, odnosno tzv. 'ključevima'. Jedan ključ je već preveden na srpski (Heinzel, Fitter & Parslow), a njegovo izdavanje zastalo kod para, ili nedostatka istih, evo ovaj…