drogiranje je bolje u društvu

            Ima li šta logičnije nego da nabaviš dosta psihoaktivnih supstanci onog dana kada si dao otkaz? Znam sebe, slab sam. Malo esida, pečurka ili dve i ket trave. Zvuči kao veganska salata. Prestao sam da jedem sisare. Ništa od astralnog putovanja. Osećao sam se kao da me je neko prebio i da sam se pri tom još upišao u gaće od batina.

Milan se spuštao uzanim hodnikom prema lokomotivama i ta informacija, da ga nešto vuče napred, da se kreće, isplivala je na površinu njegove svesti naglo, kao kad konstatuje, bez povoda, da je, verovatno, živ, i da će živeti još neko vreme, ne zna se koje, a onda posle toga više jednostavno neće; kao da je ta misao produkt autonomnog nervnog sistema ili crevne mikroflore. U sledećem momentu je istom brzinom potonula u zaborav, jer šta bi i mogao da uradi sa tom informacijom. Mnogo je smislenije da negde završi pljuge.

edit

tri pesme iz distokične zbirke

- Slušaj – nastavi se Zlatko, nakon što je progutao zalogaj i sasuo čašicu rakije u sebe – pronađene su zalihe target toalet papira iz ’99 i ponuđene su mi, znači nije skroz beo, ima metu na svakom listiću. Negde između skroz belog i požutelih novina, takva je i cena…

            - Meni sve zavisi od cene – prekide ga Raka.

            - A spavaća kola i kola sa rezervacijama? Kod vagona sa sedištima nikad nije išao, to znam.

            - Realno, tržište za toalet papir je veoma limitirano. I ne mogu da se uguram u spavaća kola.

            - Da, zasad.

            - Kako to misliš?

            - Mogao bi da ga prodaješ jeftinije, da se oprostiš dela zarade…

            - Kako to mogu Papa?

            - Kad bi manje čitao Wall Street Journal ne bi sebi gradio kulu od slonovače, u glavi…

            - Pa neću valjda celog života da se valjam u ovom blatu, izlazim i ulazim u Čačku*?

            - Samo ti puštaj filmove…

            - Šta se dešava sa bakrom, aluminijumom, mesingom?

            - Ta je šema zatvorena.

            - Kako?

Ne podnosim ni konzerve, ni pritajene konzervativce, operu i operativce, gotovs i gotivce, gotovinu, otopinu, praznu binu i frazu pivce za živce, kad neko glumi sumnjivo lice, podgrejane pice i palice, neobrijane pice i ralice, skijice i ubice, raskopane ulice i zatvorene ptice, emisiju Vice i vice versa, pluripotentnost stresa, frižider bez mesa, pepeo na urni, večne i nepravedno optužene krivce, osim ako nisu dežurni

polagano

            Hajde da, hajde da se zaljuljamo, polagano. Hajde da se uzmemo? Sve će proći, ostajemo jedno drugom, rekao je. U osvit rata zove devojku, zove je ali niko se ne javlja. Niko ne sedi pored telefona. Nešto se oseća u vazduhu, a nije zagađenje rudarske industrije. Prelistava po auto-karti, za šta će ovaj rat biti? Ispadaju prazne razglednice. Odlazi do pošte. Suprotno ustaljenom verovanju na telefonu radi dedica, koji bi trebalo da je odavno u penziji po svim paragrafima zakona za koji se izborio radnički savet ili makar u Šao-lin hramu, sa svojim sveštenicima.

Dušku se na trenutak učinilo da će upeglana ali matora, starija od njega, teta Buba ili Bubica, kako joj je tepao, ipak da ga izda i da se zaustavi. Bilo je to vozilo izraubovano, iznutra, u svojoj biti, neko bi rekao i duhovno, verovatno za otpad da limarija i agregat nisu (očigledno bezuspešno) rekonstruisani po ceni koja se kosi sa zdravim razumom. Što bi rekao Mile Kekin, promijenio karoseriju i motor al’ je inače ko nov(a).

Možda mehanika može da prkosi elektronici, i vazdušno hlađenje vodenom, ali sve ima rok trajanja. Možda je ova automobilska bakuta (rođena kao nazi kleinkind), dobila fejslift, pejsmejker i totalnu endoprotezu kukova, ali je u nekom momentu  morala da se rastane sa dušom. Ispuštala je poslednje porcije plavičastog dima na svoja zadnja dva topa i onda je jednostavno stala, jedva dosegnuvši vrh malenog uspona, iza kog se pojavio nešto duži spust koji se nastavljao u solidno parče relativno ravnog puta. Duško je shvatio da je kraj, ali je takođe osetio da će gravitacija povući preko 800 kilograma gvožđa nizbrdo i odlučio da odsedi za volanom i taj deo. On je član porodice i sedi pored preminulog kome je srce stalo, ali još uvek nije proglašena moždana smrt. Ostalo je još malo vremena, taman koliko da se upali sveća na uzglavlju. I tako, dok je teta Buba rolala niz brdašce proizvodeći čudan zvuk živog mrtvaca (jer jeste se kretala, i nekome bi iz daljine izgledala odveć živo, ali bi svako ko se nađe u blizini sluhom mogao da potvrdi da je bila pokojna), Duško je u glavi zapalio sveću. Nevidljiva ali posve zanemarena  sila trenja, oduzimala je prevlast nenadjebivosti sile gravitacije i automobil je sve sporije i sporije prelazio metre pred sobom. Kada je osetio da se kretanju bliži kraj, Duško je namotao volan u suprotnu traku i zakucao mezimicu u jendek. Svojevrsno uzemljenje Bubica je pretrpela izgubivši levi far u kontaktu sa svojom grobnom zemljom. Duško je pokupio ranac sa suvozačkog sedišta i ostavio desni far da mu koliko-toliko osvetljava put preko nevelike livade. Razmišljao je kako su njegove današnje okolnosti nesrećne, ali se u sledećem trenutku tešio da ga je teta Buba popela uz Debelo brdo, na samu Pašinu ravan, veoma blizu cilja i da je zapravo imao i sreće.

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst preuzet sa portala bookvica 

 Često opisivane kao „autobiografske“, priče Lusije Berlin zaista jesu uzorno delo autofikcije, jer je nadgradnja pretpostavljenog autobiografskog predloška u toj meri uspela da čitaocu ili čitateljki zapitanost nad autentičnošću opisanih događaja brzo postaje najmanje zanimljiv sloj priče.

             Dobro veče, moj dragi prijatelju. Zdravo, dobri čoveče.

            U ovoj si se mekoj zemlji krio do sada? Danas sam te drugi put našao. Ti si ubio mog rođenog brata prošle jeseni u lovu. Pucao si mu u leđa. Njegova smrt je proglašena nesrećom u lovu a na tebe niko nikada nije uperio prstom.

            Noćima sam slušao majku kako jeca. Crninu nije skidala. Spavala je u crnoj spavaćici.

            Majka je imala običaj da priča po selu da je moj brat bio njen ponos i dika, da je bio bogom dan i da ga je Gospod lično blagoslovio. Majka ga je volela više od bilo koga.

            Videlo se da je želela osvetu.

            Bez znanja majke počeo sam da te tražim.