"Kaži šta god želiš, ali nemoj da kažeš da voliš da radiš! To zvuči kao Meri Pikford, nacifrana kučka"

Mejbel Normand bila je najveća komičarka nemog filma. Zvali su je Kraljica komedije i Ženski Čaplin. Bila je jedinstvena i specifična, pre svega zbog svojih uloga u vreme nastanka filmske industrije. Istorija nemog filma teško može da se napiše bez njenog imena. Često su je poredili s drugim komičarima, što je bilo vrlo teško jer Mejbel "nije bila sa ovoga sveta".

Njena bolest i nesrećan život sprečavali su je da ispolji puni potencijal iako je u komedijama pokazivala neverovatan raspon emocija i izražajnosti.

Pokušavam da budem pametna i da smislim vispren tekst, al' ne ide mi.

Ljudi, hoće da zatvore 'Demiju!

EDIT: 

Ubaci link opet ne radi. Vest imate ovde:

 http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=1087?yyyy=2011&mm=01&dd=08&nav_id=484510

i ovde:

 http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/228070/Klub-Akademija-pred-zatvaranjem  

Ne zanimaju me razlozi. (U stvari, nisu mi baš ni najjasniji, pravo mi nije jača strana)

Mene drmaju uspomene.

I ogorčenost.

Ko je, i u čije ime, smislio kako ima pravo - po ko zna koji put zarad nečijeg dubokog džepa - da ovaj grad ostavi bez kultnog mesta?

Pa zar pokušaj pretvaranja ? u butik nije bila dovoljna budalaština?

Ovo je, za mene na istom nivou.

Mislim, toliko uspomena - da ne znam odakle da počnem.

Kada sam ja krenuo nekim putevima kojima sam tada morao, kada sam prestao da budem dobar za nju, uradila je ono šta je trebalo da je ostavim. Ja sam tako učinio i sve to je ok. Tada nisam baš mislio da je ok, ali sada je nekako još više poštujem zbog toga.

Osećaji poput toga se teško zaboravljaju i ljudi pate. To traje. Neki kažu, 50% vremena koliko

Čitavog života Džojs je pisao samo jednu knjigu, o sebi samom i u njoj je opisao svoje najdublje metamorfoze. Stiven Dedalus je mladi Džojs koji želi da menja svet. Lepold Blum je sredovečni Džojs, koji razočaran stvarnim svetom i svojim životom beži u fiktivni svet kome je on sam demiurg. Gospodin Irviker je ostareli Džojs, sad već napola poremećeni genije, koji kopa po svojoj podsvesti.

Moja kuća mora da bude živa!

by Aleksandar Bekan Todorović on Wednesday, March 14, 2012 at 2:42am ·

Tudje smrti najlakse se podnose. Uvek sam bezao od tudjih smrti! Realno, najveci strah je kad se uplasis za sebe. A zatim za onog prvog sledeceg do sebe. I tako sve redom. Uglavnom to je dug niz. Onog udaljenog u tom nizu, koji ti se cini beskonacnim, niko se skoro i ne seti. Ali nece ni taj tebe, kad njemu dodje vreme da se uplasi za tebe.

 

Umesto uvoda:

Volim horsku muziku.

Najveći krivac za to je jedan divan čovek, moj pokojni dirigent Josip Šćepanović.

Josip je bio dirigent jednog potpuno nekonvecionalnog hora koji se sastajao i vežbao u Domu učienika zanatskih škola „Dragi Milovanović", u Hilandarskoj ulici, preko puta Radija.

Pre usmerenog obrazovanja, „Dragi Milovanović" radio je pod patronatom tadašnjeg Saveza sindikata a cilj im je bio „širenje kulture među zanatskom omladinom".

Što se svelo na recitatorsku i dramsku sekciju, organizovanje letovanja i zimovanja u odmaralištu u Aranđelovcu, i, naravno, hor!

 

 

  Bila je to jedna od onih noci kada je bilo vrlo tiho, a saobracaj samo neznatan huk u daljini.

  Mogla sam da pustim svoje misli u pravcu u kom zelim jer me sama ta atmosfera ispunjavala mirom.

  Krenula sam da vracam oblake unazad dok nisam dosla do jednog davnog leta u Beogradu.

 

Žao mi je derbija. Iskreno mi je žao.
Kao dečak išao sam na utakmice redovno: na Marakanu sa tatom, zvezdašem, na JNA sa dedom, partizanovcem. Deda, bivši oficir i ratnik, bio je brži i ubedljiviji, pa sam prvo zavoleo Partizan. Od njega sam dobio crno-beli šal koji sam stalno nosio, bilo da sam išao na "sever" sa tatom da gledam Pižona, Duleta Savića, Šestića...ili na "jug sa dedom" da gledam Mocu, Zavišića, Trifunovića...

 

Nišville, autentičan spoj džeza i Balkana

Nišville je postao najprestižniji džez festival Jugoistočne Evrope zahvaljujući svom jedinstvenom spoju balkanske muzike i svih vrsta džeza.