A šta je sa ostalima?

обавеза скоро никаквих да имам кацсе након 15 очасовних радних обавеза добауљам докампа пустињског и стана у контејнеру сем што сам све чешће захвалан оним бунџијама из таме минулих векова који успеше изборити да се деветодневна радна недеља сведе на разумну шестодневну

Dobro se sećam. Bila je to sezona 2002/2003, kada sam među nekih 2000 poluuspavanih ljudi u „Pioniru“, gledao četvrtu pobedu Partizana u poslednjem, 14. kolu Evrolige protiv Ulkera. KK Partizan je  te godine, bio poslednji – osmi u grupi, a ovo je bio ispraćaj u nekom, još nestandardizovanom, popodnevnom terminu. U navijačkom repertoaru, pored onog čuvenog „Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata“ i „Mirsade (Jahović) Srbine“, glavni hit je bio „Svinjoo debela“, posvećen Duletu Vujoševiću, koji je, onako, podbočen o svoj stomak u izgužvanoj košulji, psovao sve u šesnaest prema tribini sa „najvatrenijima“. To nisu bile godine ljubavi, ni rezultata. Još uvek, ti isti, navijači, nisu uramljivali slike sa likom „debelog“ Supermena, utakmice Partizana nisu bili „mejnstrim“, Cukerberg je tek smišljao Facebook, pa grupe poklonika nisu postojale, a gradska kalakurdija nije imala šta da vidi i da bude viđena, tako da je u širokom luku zaobilazila bljuzgavičavi mrak oko hale „Pionir“.  Još uvek je terenom krstario neki polutalentovani tim sa, po pravilu, jadnim strancima i rvačem, Vesom Petrovićem, kao glavnom atrakcijom.

 Dragi moji,  s ponosom  (al baš s ponosom)  pozivam Vas na promociju  u  Kralja Petra 71(u bgd), u utorak, 30og novembra od 19 do 22h. Dozvoljeno je (kao što ste naslutili iz naslova): 1. pušenje; 2. naručivanje pića; 3. naravno kašnjenje; 4. potpuno ignorisanje promovisanog te ispijanje kafa i ostalih pića (ignorisanje filma i uživanje u nakitu, ignorisanje nakita i filma zajedno i vođenje razgovora koji veze s programom nemaju, uživanje u zapitkivanju priređivačice knjige tj mene; 5.  alkohol (uz garanciju da Vam niko neće brojati čaše)... i šta još beše?

NISI - pesma sa DVD-a u pripremi

Pozdrav :)

D.

1. Orao je sada nacrtan da liči na prirodnog orla

2. Ocila su dobila karakteristični oblik ćiriličnog S

3. Pera na orlu su jasnija sa manje detalja

4. Jezik orla je sada u duhu srpske heraldike

5. Noge orla su imale neorlovska pera koja se nisu spuštala do kandži

6. Krinovi su sada usklađeni sa našim istorijskim primerima

7. Zlatne rese na paviljonu su predstavljene pocepane

8. Kruna iznad štita ranije je bila presečena na pola, što je simbolički loše za suverenitet države.

Sta nije jasno?

Šta ste želeli postići turnejom po Kosovu i Metohiji?
- Hteli smo da pozorištu, na tren, vratimo ulogu koju je u ovoj našoj tranzicionoj malograđanizaciji negde zagubila – subverzivnost. Umetničku, političku, društvenu. Sad bih, kao pristojan čovek, trebalo da progovorim o tim divnim ljudima, o dva sata osmeha (naspram decenije teskobe) na njihovim licima, ali bih vam time odao samo deo razloga. Ne, probali smo da napravimo umetničku provokaciju, pokušali smo da stvorimo parapolitički, parateatarski incident. Samo delimično smo uspeli, dobar deo

1978. godine, samo 28% Amerikanaca je verovalo da je brak zastarela društvena forma. Danas, to misli četvoro od deset Amerikanaca – njih 39%. Nova studija istraživačkog centra Pju, u saradnji sa nedeljnikom „Tajm“, pokazuje nove trendove u američkom društvu.

Objavljena u vreme dok se stanovnici SAD spremaju da proslave tradicionalni „porodični“ praznik – Dan zahvalnosti – ona pokazuje da skoro svako treće dete u Americi živi u porodici razvedenih ili rastavljenih roditelja, ili pak roditelja koji se nikada nisu formalno venčali.

Iako bi se moglo očekivati