обавеза скоро никаквих да имам кацсе након 15 очасовних радних обавеза добауљам докампа пустињског и стана у контејнеру сем што сам све чешће захвалан оним бунџијама из таме минулих векова који успеше изборити да се деветодневна радна недеља сведе на разумну шестодневну те 26 осатни радни дан на разумних горе поменутих да бих се потом свим изнутрицама личним могао предати персоналним хобијима којих и немам. једино још повремена опсесија писањем ми маами она 2 прста која знају да по тастатури изнабоду слова речи којих ми глава пуна ,ал' још неповезаних у реченице са ,назови, смислом.и утом ми прошиша још кои пар сати.
наравно треба нешто и појести вруће јер мој старачки желудац тражи пажњу. немогу наиме живети само наводи, бананама,поморанџама ,јабукама иурмама, којих вазда у мојем ланд роверу се нађу,па заратог погубим још кои сат времена чекања у реду за јело преткујном шалећи се на бази зезања са колегама истопаћеницима. Онда након крканлука пропустим кросапуњаву воду оно ситне дневне гардеробе наруке да бих имао оправдање закуцати на врата суседног контејнера и замолити тек досељену комшијку рускињу ал очију малко зрикавих ко на зејтину врелом ,добро и телесни склоп јој маами масажи, за пар штипаљки да опрано фиксирам наканап да откапљава упесак . . .
наравски ту су и су и друге колегинице из канпанам да им изразим дивљење на правом одабиру радне локације а ако ми се посрећи попасем им пубиса ,но неби отом, иако ми и та непримерена ж.годинама делатност укупан фонд већ поменутог сл.времена сроза за кои . . . пар минута.
и онда оно најбитније у мојем дневном програму - видео мажење са унуком. сада је већ у фази и да ме препозна па кад ме онако прстићем са 3000 км дистанце пипне за брадато лице и састави
-БА БА,
гаће ми жуте умоменту.ја јој онда вичем умикрофона
- ДЕЕДА ,
а кћер нам, засад још вазда сретно удана, појашњава ,неинформисаном, да ми Потомче уствари шаље поздрав на енглеском бај-бај који је научила одбрата, али јој ипсилон још неиде од језика.
потом са орошеним трепавицама у оној множини преосталих дневних секунди доколице констатујем како сам уистину уштројен за ужитак праћења унуука ми одрастања 'сањима у наручју' . . . .јебо печалбу.
и таман кад се належаја наспрат решим узпентрати снамером да у заслужен сан призовем нимфу Калипсу,али без монструма Полифема ,ето диги-векера ди ме потсети како је нови дан свануо па у радне победе хрлити треба.
урааааааааааааааа!
оветру гиблију нам, непосустајућем испустиње овај пут неби.уосталом дува ивама.ваш