Razgovarao: Bojan Tončić

 PHOTO: BOŽIDAR PETROVIĆ

U intervjuu zagrebačkom Jutarnjem listu biznismen Stanko Subotić (za kojim je u Srbiji raspisana poternica) izneo je niz tvrdnji kojima je optužio bivšeg predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunicu i njegov kabinet za organizaciju političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića. Druga se strana, izuzev Aleksandra Tijanića, u vreme atentata Koštuničinog savetnika za medije, nije oglasila. U razgovoru za e-novine advokat Srđa Popović, zastupnik porodice Đinđić, govori o dokazima koji na procesu atentatorima nisu izvedeni i medijskoj kampanji koja je pratila taj zločin.

   Prolece i leto su bili oduvek pogodno vreme za izbacivanje novih melodija u shirom otvorena spremishta publike za tu sezonu, koja je znalachki, na prvo slushanje prepoznavala hitove i onda ih besomuchno vrtela. prvo na gramofonu, ritualno nameshtajuci iglu na novo oshtancovani vinil, a kasnije na raznim drugim tehnoloshki inoviranim nosachima zvuka.

  Najrasprostranjeniji oblik rada u srbijici je sluzbenik u administraciji-neko ko servisira potrebe gradjana, a za drzavu, shto se uzajamnih obligacija tiche,...barem bi tako trebalo da bude,... gde se jasno svojim specifikumom izdvojila udarna peshadijska jedinica-shalterska radnica.

A shto tako eksplicitno-zensko,...pa ovde su se dramatichno izborile u potrebno profilisanim skilsima, uredno prirodno modifikovanim i razvijenim do perfekcije zahteva radnog mesta - te

Bio je dan kao i ovaj.

Jasan i mirisan.

Dole sijajuce zeleno, gore uzareno zuto, spojeno laviranim plavim.

I na toj slici slici On i Ona i izmedju njih Dobra Volja.

  Moja osnovna shkola je bila jedna od dve najprestiznijih u gradu, a moj razred najbolji u njoj. Najvishe vukovaca i odlikasha, sve deca iz finih porodica i po neko rasporedjen, da odrzva ravnotezu po tadashnjoj politichkoj korektnosti-sa druge strane.

I onda, neobichan raspored sedenja, napred u tri reda postavljenih klupa-dobri djaci, a u zadnjim lozama-ovi shto shkljocaju, kao da je trebalo povuci liniju razlike i istaknuti sjaj.

Tu iza granice, sedela

  Dragi Drugari,

ovaj blog je bio zamishljen, kao mesto sretanja svih ljudi Dobre volje da na najrazlichitije teme razmene mishljenja, shto u ovom sluchaju nije bilo neohodno i da se nalaze na istom mestu-bash lepo i konforno, zar ne?

Tokom vremna su nas svojim prisutvom pochastile mnoge poznate face i delile s nama svoju intimu i neke druge stvari i sve se razvijalo, manje vishe u pozitivnom pravcu. Trebalo je vremena da se malo naviknemo na

  .....e, chekajte me samo da zapalim,...mmmm,.....phuuuuu,...sad moze!

Evo , priznajem-kriva sam za sve pare!(Koje bolje da ne sabiram- da se ne bi oduzela!)

Kriva i porochna!

Pa ne moze sad bash bez greshke ni da funkcionishesh, zar ne?! Ono ljudski je!

A volim! Za ljubav se moze i poneshto oprostiti!

A shto je najgore, kada su svi pochinjali,  u gimanziji, meni skroz bilo truba. Prvo, nije me fakat privlachilo,

Dragi blogeri,

bash bljutav neki osecaj imam ceo dan.

Neprijatnost i bespomocnost.

 Ponovo.

Juche smo se ovde na razne nachine secali tog nemilog proleca 1999. i nekako se slozili ipak oko jednog- da taj dan ne treba zaboraviti i da ga treba obelezavati.

A to shto se juche desilo u Beogradu, kao znak podsecanja na nashe stradanje, je u najmanju ruku bilo nedolichno.

Kakvu smo mi to poruku podelili medju sobom i kakvu poslali u svet?

Da li su razshmirane govorancije, sumnjivog sadrzaja, davno vec istroshenog i nedovoljno definisanog

 1999.

 Sedimo u redakciji, pijemo kafu, kao i obichno, zamor , telefoni, ualze izlaze saradnici- i niko ne veruje da ce se dogoditi.

A onda nas pushtaju ranije kuci, kao za svaki sluchaj. Padaju neke shale gorkog prizvuka, al odlazimo svi zurno.

 Uveche izlazim na moju prostranu i visoko ka nebu uperenu terasu i pushim. Ugledam neku neobichnu zvezdu, veliku i nekako blizu nakachenu. Nemam pojma otkud ona tu, jer je nikada nisam videla. Zovem ukucane da potvrde. Svi