Evo nas, dakle, u Jen Đin sitiju, na samoj granici sa Severnom Korejom gde sutra igramo utakmicu sa ekipom Janbien. U gradu živi oko 2.5 miliona ljudi, pretežno Korejaca, priča se korejskim, natpisi su dvojezični. Budući da je granica blizu, ima dosta onih koji su tokom poslednjih decenija dolazili i nastanjivali se ovde. 

Fitnes industrija ne miruje.

Namećući potrebu za teškim fizičkim radom koji se, često, eufemistički naziva treningom, ide sve dalje i dalje u proizvodnji različitih pomagala koji proizvode efekat povećanog opterećenja, što je za većinu laika siguran znak da su na dobrom putu ostvarenja cilja kako god ga definisali: skidanje masnih naslaga, uvećanje mišićne mase, izraženija

Čekao sam trenutak da se pokretne stepenice pokrenu. Bio sam nepokretan. Nepokretan kreten, rekao bi neko ko bi gledao sa strane, jer dok se stepenice nisu pokrenule mogao sam da savladam taj sprat koji je preostao. Ne, ja sam čekao. Da me je neko ćušnuo da se sklonim, verovatno bih krenuo da preskačem po dva nepokretna stepenika pokretnih stepenica. Međutim, svi su mirno čekali, tamo gde su se zatekli. Niko nije žurio, svi su bili zaleđeni u mestu. U mestu sadašnjem, vreme prošlo. Davno prošlo vreme. U nedostatku sebe, vreme je nestalo. I prestalo. Prestalo je da postoji. Dakle, u ovom bezvremenom momentu na nepokretnim pokretnim stepenicama bila je ispisana jedina istina koja mi je ostala.

...napisane pod uticajem snažnog magnetno-kreativnog polja koje emituje knjiga

ZGLENULA MEJA I DRUGE ZB(I)RKE

blogokolege Docsa

 

PLANOVI ZA SVETLU BUDUĆNOST PRAVLJENI U DUBOKOJ TAMI

kada god sam stajao a mogao sam da sednem ja sam seo

kada god sam sedeo a mogao sam da legnem legao sam  i onda su zatvorili poklopac

sada, ako se ikada iskopam odavde planiram da spavam u hodu, kao nindža

 

JAPANSKI KVALITET NA DELU

pokušavao sam toliko puta da ustanem samo da bih mogao da odustanem

sada se neki javno dive mojoj istrajnosti a neki tvrde da sam tvrdoglava mazda

- Bilo bi bolje da si me kresnuo nego što mi pišeš pesme...

- Izvinite gospođo, kao prvo pesmu nisam napisao vama nego onako...

- Nisi?

- ...kao drugo radije bih kresnuo vašu ćerku...

- Ali ja nemam ćerku, imam sina...

- Dobro, može i sin.

Pogledaš me, pogledaš kroz mene, izgledaš sebi kao da si sama sebi dovoljna, i okreneš se i odeš

Ne odeš na tramvaj broj 13, u pičku lepu materinu ili tamo gde te svi znaju

Odeš na moj jebeni hodnik, meni pod kožu jer tvoj je pogled infektivan, pa dobijem ikterus, koprivnjaču, dobijem herpes, da je makar genitalni, znao bih da sam te imao bez razmišljanja i te bi me sanke vozile, do Laponije i nazad

Čekam te ispred zgrade, kažeš

 Koliko često se ispostavi da je neko već napravio nešto što ste tajno zamislili/zamišljali? 

Uveden u lavirint kratke proze, najpre kroz ogledala Horhea Luisa Borhesa, s vremena na vreme sam na senovitim odmorištima tog lavirinta zamišljao kako bi bilo zanimljivo sakupljati kratke priče poznatih i manje poznatih autora širom sveta i od svih tih papira praviti novu Vavilonsku kulu, ili makar neki manji grad...

Jedne iste tako senovite zimske večeri Aleksandra me je pozvala, znajući za naum koji čuvam od mnogih ali ne i od nje, da joj se sutra pridružim na promociji jedne knjige, nije mi htela reći koje, u toj i toj dvorani NBS-e. Da li treba da vam opisujem zbun čuvara u Narodnoj Banci Srbije na Slaviji kada sam banuo mokar sa ulice i pitao gde je ta i ta sala i gde je promocija knjige? Na sreću, kako svugde stižem ranije, imao sam dovoljno vremena da se (g)lupim u glavu i potrčim u pravcu Narodne Biblioteke Srbije, na promociju, ispostaviće se, Biblije Ljubitelja Kratke Priče (knjige, koja se na sreću ne zove tako). Dakle, u pitanju je...

Posao bi uvek završavao pre svih. Nije imao zašto žuriti kući. Vozio bi se polupraznim autobusom 651 daleko od centra. Na aerodrom bi ulazio kroz mala vrata požarnog stepeništa. Čini se da je to bio jedini ulaz sa kvakom i to je bio razlog što bi ga koristio. Voleo je da oseti dodir na dlanu pa makar to bio hladni metal. Drugi razlog je bila udaljenost od DOLAZAKA, tamo nikada nije išao. Peo bi se stepenicama držeći se za gelender, samohodne je izbegavao. Na ODLASCIMA bi uvek birao one najdalje, interkontinentalne letove. Uvek bi učtivo pitao za mesto između dva upadljivo različita putnika, bakice koja se vraća iz posete unucima i poslovnog čoveka koji ide da pregovara o velikom poslu. Seo bi između njih i potpuno bi se prepustio.

Ja sam ekstra fenomen, puštaju me za vikend, kao Omen, da odem, mislim da sam bio na granici kome, šta sada mogu da dam oh no, ikome, Ikom, E! imam svoje centralno postojanje, čuvam se buba i golfa, ne izlazim često u mesto, ne izlazim nikad u grad oh no, izlazim češće iz zgrada i upadnem pravo u zmrak oh no, vasiona je ona, vasiona je ona, tor je prostor, kako se zovem? kao planina? manje je važno, prezivam se Čekić, udaram nevažno snažno, kao Branimir Brstina...

(CRNA BRDA)

sivo prelazi u crno

            Auto se pojavio iza krivine. Kretao se sporo. Farovi su svetleli iako je još uvek bio dan. Zapravo, siv sumrak koji prelazi u crno. Usporavao je prema obeleženom mestu. Zaustavio se polako. Jasno su se mogle videti tri siluete. Stajali su u mestu za kratko. Jedva primetni trzaj otpuštanja kočnice i auto je krenuo unazad. Veoma sporo.

            - Au jebote, pa ovo je stvarno nemoguće, ’ladno idu sama uzbrdo, šta kažeš Džejlo?

            -  Kažem da bi sa deset grama trave dnevno meni i svetionik išao uzbrdo.

            - Ako mi ne verujete, evo izaći ćemo iz auta i pustiću ga da ide sam.

Ali povrh svega nabrojanog najteže podnosim sebe jer sa sobom moram da se borim svaki dan, pa tako ne podnosim kod sebe što umem da budem nervozan, što sam previše oprezan kad nisam neoprezan, što ni za šta nisam vezan, što ispod dresa nemam majicu sa porukom za publiku, što ne verujem u sebe i da ću prelomiti meč, u jednom urliku, što ne umem kada treba da kažem toplu reč, što neretko imam problem s poukom, što držim se klupe, sigurne zone, što sam se previše puta izvukao iz zaslužene kazne na fore i fazone, što nedostaje mi hrabrosti, da ako treba, kada treba nekome koga ne podnosim polomim kosti, ili barem jednu kost, recimo viličnu