DA LI POSTOJI NEKO KO NE VOLI POZDRAVLJANJA?

Posao bi uvek završavao pre svih. Nije imao zašto žuriti kući. Vozio bi se polupraznim autobusom 651 daleko od centra. Na aerodrom bi ulazio kroz mala vrata požarnog stepeništa. Čini se da je to bio jedini ulaz sa kvakom i to je bio razlog što bi ga koristio. Voleo je da oseti dodir na dlanu pa makar to bio hladni metal. Drugi razlog je bila udaljenost od DOLAZAKA, tamo nikada nije išao. Peo bi se stepenicama držeći se za gelender, samohodne je izbegavao. Na ODLASCIMA bi uvek birao one najdalje, interkontinentalne letove. Uvek bi učtivo pitao za mesto između dva upadljivo različita putnika, bakice koja se vraća iz posete unucima i poslovnog čoveka koji ide da pregovara o velikom poslu. Seo bi između njih i potpuno bi se prepustio.

Muškarci u odelima su snažno stiskali šake jedni drugima. Nekada bi se samo potapšali po ramenu. Stiskao bi svoje šake, neprimetno. Momci su pratili devojke na koledž. Devojke su pratile momke u vojsku. Ljubili su se. Zatvarao bi oči. Jezik bi mu se u zatvorenim ustima polako pomerao. Majke su plakale prateći ćerke na prvo putovanje daleko od kuće, preko okeana, u Evropu... Neće se videti nedeljama, mesecima. Plitko bi disao ali sve brže i brže.

Upijao bi u sebe sva njihova pozdravljanja. Svako tapšanje, stisak, dodir, svaki osmeh, suzu,  jecaj,  svaki poslednji pogled za onima koji se više ne okrenu, sva mahanja kada ih više ne vide...

 -  Poslednji poziv za putnike na letu 651 za...

U transu više nije čuo ništa osim aerodromske muzike koja kao da je nastajala u njegovoj glavi i odatle se širila  kroz već praznu prostoriju za ispraćaje. Posle nekoliko minuta  koji su, kao dnevni san, činilo se trajali satima, otvorio je oči. Obrisao je znojave dlanove, progutao gutljaj vode sa automata i zagladio kosu. Čašu je poneo kući i već sa vrata crvenim flomasterom napisao broj na njoj.

651

Danima kojima je išao na aerodrom nikada ne bi večerao.

Iz zbirke kratkih priča Julbord.