Foto Gordan Pomorisac

Dorćolski kej * Ušće * Savsko jezero * Ada Huja * Zemunski kej

Kao što sam više puta već pisao (a jedan od tih blogova ima preko 40.000 čitanja, što će za mene ostati večita zagonetka), zima u Beogradu pruža odlične mogućnosti za posmatranje ptica. Tada se na rekama okuplja ne samo najviše ptica (jedinki) – preko 20.000 gnjuraca i vranaca, labudova, pataka i liski, te još toliko galebova koji su manje upadljivi jer se hrane na deponiji u Vinči, odakle predveče lete ka više desetina kilometara udljenim noćilištima; već i najviše vrsta – ukupno 35 vrsta vodenih staništa, koje se u najvećem broju okupljaju na Dunavu kod Velikog Ratnog ostrva, Ovčanske i Pančevačkih ada, kod Ade Ciganlije i na ribnjaku Mika Alas. Tih 50 km toka reka usred grada čini međunarodno IBA područje Ušće Save u Dunav, gde je do sada zabeleženo oko 210 vrsta ptica.

Veoma sam bio oprezan u zaključivanju o vrućoj temi "Tijaninog novca", koju je inicirala izvesana Sanja, novinarka "Kurira", kasnije u javnosti poznatija pod imenom "Sanja, draga",  kojim  ju je krstio daleko iskusniji i poznatiji kolega, također novinar, ali ne "Kurira", već  "BBC-a", Dušan Mašić. Pazio sam, također, da ne ostavim bilo kakav komentar na društvenim mrežama, koji bi mogao biti protumačen kao uvreda male i mile  pokojnice, njenih roditelja, koji su bez dileme u prevelikoj tuzi zbog nenadoknadivog gubitka, kao  i svih plemenitih ljudi koji su izdvojili novac  za novo i zdravo srce i budući život Tijane Ognjanović. Međutim...

Kada sam, svojevremeno, pisao tekst o neurozama sumornih nedelja. nisam mogao ni pretpostaviti da će doći vreme kada će  nam i svi ostali dani u sedmici biti prilično neurotični. Naravno, to nisu mogli znati ni čuveni psihijatar dr Lajoš Ferenci, a ni štovani slobodni umetnik Reže Šereš. A, evo, prokleti virus je učinio svoje. Radimo od kuće, radimo on line, ne izlazimo, ne družimo se... i što je najgore ne dodirujemo se, ne kontaktiramo... na distanci smo. Sećate li se, npr, kada ste poslednji put zagrlili one koje volite i koji su vam bliski - majku, oca, dedove, bake, braću, sestre, unuke, prijatelje, ljubavnice....? Čini se da umesto neuroze sumornih nedelja, gotovo čitavu prošlu godinu možemo govoriti o neurozi svih sedam dana u sedmici.

Davno napisan test o neurozama sumornih nedelja prenosim u celini, tek toliko da se podsetimo koliko je nekada život bio jednostavniji - ljudi su samo nedeljom bili pomalo neurotični.

edit

“Lifting weights in the gym is extremely healthy for you,  but if you want to be a bodybuilder and compete at the highest level, it has nothing to do with health.” – Flex Wheeler, ex pro bodybuilder

Dejvid Palumbo (nekad i sad)

Jedna strašna bolest po meni će se zvati, pjevao je svojevremeno Branko Miljković. Profesionalni bodibilder Dejvid Palumbo imao je upravo  tu “čast“, bolje reći prokletstvo,  da se njegovim imenom nazove kompleksan i neobičan  tjelesni poremećaj koji se ogleda u pojavi rapidne atrofije mišića, naročito ruku i nogu, te grudi i leđa, uz propratno širenje i deformisanje  abdominalne muskulature.

Ako naša percepcija oblikuje naš svet ili naša individualna tumačenja osnovne realnosti koja se odvija u ovoj biosferi stvaraju našu subjektivnu sliku o svetu, moramo da shvatimo da smo kulturno i društveno uslovljeni da stereotipno klasifikujemo ostale grupe Zemljana. Ukoliko prihvatimo da je planeta na kojoj živimo jedan živi organizam i da smo mi istinske ćelije u tom organizmu, bićemo u stanju da se prema svim živim bićima na ovoj planeti odnosimo sa empatijom.

Ne želim da sugerišem da razni grupni načini razmišljanja i sistemi verovanja nisu bez osnova i da su u

Jedna od, mozda, najvecih razlika koja se primeti u zivotu na ostrvu u odnosu na zivot u Srbiji (a i ostalim, bratskim "mediteranskim" zemljama) je trenutak u kome mladi narastaj napusta roditeljsko gnezdo i otisne se u veliki svet. Pri tom ne mislim da se neophodno ode negde daleko, ali se mladost (ludost?) Britanije ne libi da cim napuni 16-18-21 godinu (zavisi od slucaja) iseljava iz svojih drevnih ognjista i zapocinje samostalni zivot. To ne znaci samacki zivot, to samo znaci da se ljudi mnogo ranije nego u Srbiji (ljudi, ne deca) odlucuju da preuzmu odgovornost za svoj zivot u svoje ruke,

... ili cisto da se i ja malo nalupetam na izandjalu temu...

Nije uopste vazno kako ce se zavrsiti ovo zezanje oko Ukrajine. Nije ni prvi ni poslednji put da se "narod" digne protiv vlasti (spontano ili ne), da se "vlast" sklanja u Rusiju (principijelno ili ne) i da se Rusija ponasa kao uvredjeni bully u skolskom dvoristu.

Uopste me ne interesuje da ulazim u analizu ukrajinske (bivse?) opozicije i ko je sta tamo, sta ko hoce, ko koga kontrolise (spolja ili izvana), ko, kako, i zasto je organizovao demonstracije, da li su se one spontano ili ne pretvorile u revoluciju, i da li ce na kraju ta revolucija pojesti svoju decu ili ne.

U zivotu je uvek neophodno praviti izbor. Svaki korak, potez, odluka, raskrsnica, situacija je kvantno obelezena, i kao i foton koji se nadje ispred dva procepa (kad ga neko gleda), tako i covek svakoga dana u svakom trenutku, u apsolutno svemu mora da cini IZBOR. Niko ne moze uvek u svakom od svojih izbora da bude uspesan, ali se najveca neuspesnost ogleda u tome kada je neko nesposoban (iz bilo kog razloga, cak i ako svesno odbija) da izbor ume da napravi. Pri tom obicno prenebregavajuci neizbeznost cinjenice da ce se u svakom slucaju uvek neka od ponudjenih opcija desiti, cesto i sve, ali

Ponekad, posle napornog dana, kada kuća utone u san, sednem ispred televizora (sa obaveznom casom u ruci) i prebacujem TV kanale nasumice. Uglavnom se ta aktivnost zavrsi kada se casa ispije do dna, i kada se na kraju i ja pokupim i odem da sanjam neki bolji svet... Medjutim, ponekad u tom freneticnom menjanju frekvencija koje satelit sprovodi do prostora u kome bih trebao da imam svoj mir, naletim na neki od filmova koji obavezno, neizostavno, i po stopostotnom pravilu ostanem da odgledam do kraja, ma gde se u datom trenutku u gledanje ukljucio, i ma koliko sati pokazivao moj designer

I feel the need, the urge, to say something, but I know full well that my words will drift in the breeze like so much background noise - not even remotely disturbing to the people who should hear them, people who should be deeply disturbed by them.

The saddest part about trying to explain the deplorable, stressful, and completely unacceptable experience

Here I am eating breakfast. Here's me downtown. Here I am with my cat. Here's my cat (and me). Here I am at my best friend's wedding. Here I am getting tested for STDs. Here I am at a funeral. Here is me.

Me. Me. Me.