„Dakle, postavljaju vas za ministra nekog takvog ministarstva, i vi prihvatate. Vaše postavljanje biva obavljeno, dolazi dan preuzimanja resora i vi polažete zakletvu ili dajete neka svečana obećanja, slikaju vas, svi vam čestitaju i vi stižete u svoju novu kancelariju blistavi od slave i sujete. A tamo, pred samom kancelarijom dočekuje vas neki čovečuljak sa crnom aktovkom. Pre toga vi ste već razgovarali sa prethodnim ministrom, već ste upoznati sa opštim stanjem, već ste bili predstavljeni sekretarima, podsekretarima i podsektretarima podsekretara, ali, dotle vam niko nije spomenuo čovečuljka sa crnom aktovkom. Onda čovečuljak pažljivo zatvara vrata vaše kancelarije i otvara aktovku. A tada iz nje počinju da iskaču guje i druge otrovnice: koji su kriminalci na našem platnom spisku, ko krade za nas, kako se deli korupcionaški novac od ministra nadole. I koliko mrtvih već imamo, jer, u aktovki ima i ubistava. Vi tada možete da uradite dve stvari: ili da odmah podnesete ostavku, uz odgovarajući skandal koji bi svakako usledio ili da shvatite da ministar znači i to. „                Rosa Montero

Da li polemisati sa onima koji kažu da je broj nevladinih organizacija pokazatelj razvoja civilnog društva? Ili onima koji kažu da su greške dopuštene i da se moraju oprostiti bez obzira na posledice tih grešaka? Da li polemisati sa onima koji smatraju da su građani Srbije ti koji su krivi zbog toga što ne razumeju zašto su jedni bolji od drugih? Sa druge strane da li polemisati sa onima koji smatraju da je arogancija poželjna osobina? Ili sa onima koji u svojoj aroganciji ne vide da je kraj epohe bio pre 20 i kusur godina i da je taj kraj (neki kažu epohe, neki istorije) ovde prespavan? Da, sa svima njima se može polemisati. I potrebno je. To podrazumeva da se sasluša šta imaju da kažu. Polemika podrazumeva da i oni saslušaju odgovor. Njihova nespremnost da saslušaju nije razlog da im se ne odgovori.

U svakom mejlu koji bi razmenili sevale bi nemacke glumice filmova za odrasle. Mikrob ne bi zaboravio da me podseti kako izgleda Barbara, a ''upoznao'' me je i sa njenom drugaricom.Kako mi jednom napisa u mejlu kada dogovarasmo put za Zrenjanin -

Zdravo Radovane junace!
Cekaj, ako sam dobro shvatio, i ta sa fotografija bi isla sa nama?
Treba nam kombi. Komotno je, moze da se mrda i svasta radi. U tom slucaju, ja bih poveo Barbaru i njenu drugaricu, dve ostarele nemacke fetish kurve. Pa cemo usput da ih pitamo zasto je Genser prvi priznao Hrvatsku i Sloveniju...

Vidi, ovako stoje stvati. 17.11. je moja slava Djurdjica. Moji to vrlo ambiciozno spremaju, traje tri dana. Obecao sam mojim prilicno onemocalim roditeljima da cu im pomoci oko slave. Oni su jos u selu i dolaze u ponedeljak i tada cu znati da li cu im biti potreban tog 19. 11. pa cu ti javiti.
Voleo bih da idem.
Pozdrav
tvoj brat
Mikrob

Lepo je normalno popričati sa normalnom čovekom.

  Pavela upoznah preko svoje prijateljice koja radi spotove za rok bendove, i zgotivismo se – u prevodu, postasmo ortaci. Poslednji put smo zajedno bili na koncertu benda ’’Shindig Avenue’’, pre nedelju dana, razbijaju momci ska i punk, ali o njima u nekoj drugoj priči. Bio je ljubazan da mi da intervju za drugare iz Dominomagazina.

Ljudi koji ne vraćaju knjige

Muškarcima su glavni problem muškarci, ženama su glavni problem muškarci (Erika Džong) 

PRVA PRIČA: Nasilna ženidba, čemu?

Dušan: Sinoć, u kafiću, naleteh na jednog čudnog tipa.

Vladimir: Šta mu fali?

Dušan: Ništa mu ne fali. Baš obrnuto, nekih stvari ima i previše.

Vladimir: Kažu da od viška glava ne boli?

Dušan: E njega boli! Zove se Bogdan. Prevalio je tridesetu. Lepuškaste spoljašnosti.

Kaži mudrome, i on će biti još mudriji (Priče Solomonove, 9:9)

Evo dve prve epizode.  U pitanju je, kako stvaraoci serijala kažu, "zanimljivo, edukativno i zabavno delo koje nam pojašnjava malo poznate podatke o Beogradu, čija istorijska lepota nadmašuje orijentalne i evropske gradove".

Da li je Francuska daleko od Srbije?

Jeste, i to veoma mnogo.

Ono „Mi volimo Francusku kao što ona voli nas", ovekovečeno na jednom lepom parkovskom spomeniku u Beogradu, danas deluje kao lepa želja. Ta izreka trebalo je da ukaže na bliskost naroda dve zemlje, a u stvari je bila svojevrsna zabluda malene Srbije iz davnašnjih vremena prema jednoj velikoj zemlji.

Francuska je danas daleko od Srbije koliko i Novi Zeland, ili Argentina.

Na ovo pisanje me je ponukalo „venčanje veka u Francuskoj", koje se dogodilo juče, 29. maja ove godine, u Monpeljeu (Montpellier), u centralnoj Francuskoj.

Nekome  to može izgledati pomalo apstraktno, imajući u vidu da foka nema u Timoku, Moravi, Savi i Dunavu, pa ni u Palićkom ili Vlasotinačkom jezeru.  

To me ne sprečava da ih volim. S druge strane, to me ne sprečava da zastanem kad pročitam neki novinski članak iz tzv. zapadne štampe.

"Nije svaka istina za svake uši" Umberto Eko

S druge strane, pošto je oskudacija, moja draga supruga, zvanično se pridržava dogovora da se ne bahatimo sa kupovinom garderobe i raznih sitnica, a nezvanično, kao mrmot navlači, skoro, svakodnevno neke bluze, čizme, neodoljive lutijice za nešto, ... Nikad u originalnoj ambalaži, kesi, nikad račun, ... Sve to ona organizuje da bude "ispod radara". Ako eventualno nešto primetim:

- Sanja mi vratila, dala sam joj da nosi pre par meseci
- Kako se ne sećaš, imam ove čizme dve godine

Noćas u pola 2 doći će nam naši olimpjici. Mnogi se spremaju da pozdrave ne samo Milicu, Ivanu i vaterpoliste (Andreja je stigao još pre nedelju dana(, nego i druge koji se vraćaju iz Londona. Sutra uveče je tradicionalni doček ispred Skupštine grada Beograda.

Vreme je da se svedu računi.

Uopšte nije ni poleteo!

* izvinjavam se sto nemam srpsku tastaturu,
obecavam da cu ubacim sve dijakritike kolko sutra.