Sredinom maja meseca sam bio na izvođenju Verdijeve Aide u Viminacijumu. Projekat su finansirali poreski obveznici. Koliko nas je to koštalo? Šta je naša kultura dobila tim izvođenjem? Šta smo drugo mogli da dobijemo za te pare?

U Sarajevu sam bio tri puta u zivotu. Prvi put kao klinac od desetak godina sa roditeljima, drugi put kad je moje odeljenje prvog (ili drugog) razreda gimnazije islo tamo na ekskurziju, a treci put u ranim studentskim danima (vreme Ante Markovica), kada sam otisao dole na kraci vikend da se malo nadisem cistog vazduha...

Hocu da kazem, iako ne poznajem Sarajevo uopste, svi mi bivsi ex-Jugosloveni smo, u stvari, vrlo vezani za to staro Sarajevo, i to na sirokoj lepezi nivoa, nacina i orijentacije. Kao sto je New York u isto vreme i tacan i pogresan arhetip za Ameriku, tako je i Sarajevo bilo (i ostalo) isto to za SFRJ. Svi mi koji vise nismo ni od kuda, koji se secamo samo prostora koga vise nema, u vremenu koje je proteklo, i koji uopste vise ne razumeju sta je sada bitno/moderno/pozeljno/stvarno u virtuelnom trouglu BG-ZG-SA-LJ smo na kraju ostali vezani jednom tanusnom niti za neki deo Sarajeva iz negde tamo sredine osamdesetih godina.

Nevinost se u zivotu gubi vise puta i na razlicite nacine. Postoji ona bukvalna i seksualna, ali nije ovde rec o tome, mada nije zabranjeno komentarisati ni to. O cemu bih zeleo da bude rec je o onome kroz sta (ja se nadam) manje-vise svi prolazimo u svom zivotu, a to je kada nas zivot iznenadi, prikrade se necujno iza ledja, prestrasi nas do srzi, toliko da posle toga vise nismo isti, ne u smislu da smo postali drugaciji ili neko i nesto drugo, vec da nas kvantno prebacuje iz trenutnog u naredno zivotno stanje.

Imao sam, ako se dobro secam maksimum 10 godina. U jednom od tada boljih beogradskih bioskopa poceo je da se prikazuje drugi deo naucno-fantasticnog serijala koji smo svi tako voleli i obozavali.

u istinu

Interestingly, after over a decade's presence here in Serbia, I begin to take things for granted which might jar the senses of a visitor to this strange planet. Now that my family from America is coming to visit, I begin to look at things through their eyes. And I wonder at the sight.

Ovo je citat naslova vesti sa B92. U pitanju je izjava Aleksandra Vučića:"Ako me pitate šta će biti ključni uslovi za datum početka pregovora - prvo će biti ono što je njima najvažnije, a to je pitanje Kosova i kako ćemo rešavati probleme naročito na severu Kosova".

kad poželimo da udomimo našu stranačku drugaricu, onda promenimo zakon o narodnoj banci. posle nas malo preslišaju jer su "pojedina rešenja u prethodnim izmenama i dopunama tog zakona koja su usvojena početkom avgusta izazvala ... nedoumice i dovela u pitanje njihovu usklađenost sa pravnim tekovinama eu, zbog čega je važno njihovo otklanjanje u postupku pregovora srbije sa unijom"... pa izglasamo i te izmene. a drugarica sad ima gde da radi i da glumi znalca a ovi iz eu neće više da... zvocaju

da

морам да купим мањи тв. баш мали. за фиоку. 

šta sad da radim?

definicija oportunitetnog troska kaze da je cena necega u stvari vrednost onog cega smo se odrekli da bi smo to nesto priustili. na primer: mene letovanje kosta taman onoliko gajbi piva koliko nisam popio jer sam morao da vozim dva dana. s druge strane, oportunizam je prilagodjavanje okolnostima bez obzira na principe a sve u cilju da se manje plati (ne samo u novcu). drugim recima, ja da sam oportunista, platio bih avionski prevoz a ketering bih ojadio za besplatne konzerve.

-

Gost autor : taube

Slušam pričicu kume iz Čačka - oćelavilo kuče po ušima, profesori veterinarskog odmah sazvani pošto je i prethodno kuče, još onomad, počelo tako da se "ponaša" pred smrt.

Kaže konzilijum da je kuče ok, nego, prosto, neke individue ćelave, neke ne, kao kod ljudi.

Ispostavi se da je kuče neko privremeno vreme pazio mentalno odsutniji muškarac, muž i otac, dakle, koji je kučetu servirao samo kupljenu hranu u onoj kučećoj posudi što stoji na podu.

Kad se kumina majka vratila pa je kuče ponovo postalo maženo, paženo i počelo da jede sa stola ....pogađate, dlake na ušima su se vratile.

Jel sme ovaj recept da se proba kod ljudi? :-)

"Cynical realism is the intelligent man's best excuse for doing nothing in an intolerable situation." - Aldous Huxley

Pre nešto više od nedelju dana su jedan visoki političar u UK, bivši ministar sadašnje koalicije, i njegova bivša supruga osuđeni na zatvorsku kaznu od 8 meseci. On je suprugu onomad zamolio da slaže kako je ona prebrzo vozila kola da ne bi on dobio kaznene poene ("uhvatila" ih kamera), ona pristala, posle priznala da je slagala i sada su oboje u zatvoru. Od njegove političke karijere više nema ništa.

I ovo zvuči surovo, prekršaj je mali, svi ponekad prebrzo vozimo, laganje i podmetanje noge sudu, ubeđivanje na laganje i podmetanje noge sudu su ozbiljniji prekršaji, ali kazna, na prvi pogled, i dalje ume da izgleda surova.

Ja se ponekad setim UK pravnog sistema pošto na sve strane možemo da se provučemo ovde bez pečata ili potpisa, mnogi zakoni su prosti i vrlo liberalni, ne postoje lične karte, ali postoje granice na koje ne sme da se zaboravi, a čini nam se da bi svi umeli da zaboravimo na njih.

Apropos umeća zaboravljanja - jednom davno sam ja, sa 9 kaznenih poena na mojoj dozvoli u šali rekao suvozaču da sa sledeća tri poena gubim dozvolu pa bi mogao on da "vozi" ako baš ne primetim kameru na vreme. Iako prosto artikulisana šala je prošla neshvaćeno i ja sam samo zaključio da ljudi iz jednog grada u Srbiji nemaju previše smisla za humor.