Prije teksta koji slijedi, obavezno pročitati: 

Emir Kusturica Kusta:

Bio je sve samo ne običan čovjek 

 Gost-autor: Nowhereman

 Aris Movsesijan u novom blogu na www.klikeri.rs  govori o masovnom odlaženju, naročito mladih ljudi u inostranstvo. Parafraziraću jednu njegovu rečenicu: Toliki broj ljudi koji rade u inostranstvu su kapital koji treba iskoristiti.

Kako? U mikrosvetu, na individualnom nivou, ta "eksploatacija" se sigurno, masovno dogadja a, nagadjam, često i na obostrano zadovoljstvo. Evo kako:  

Imam intenzivne kontakte sa našim ljudima koji žive u raznim zemljama. Koristim i sve te čudesne kanale za komunikaciju

Film „Arizona dream“ je snimljen 1992. godine. Reditelj, Emir Kusturica okupio je prestižnu grupu glumaca: Johnny Depp, Faye Dunaway, Jerry Lewis. Radnju nisam znala da prepričam ni kada sam izašla iz bioskopa. Za razliku od mene, kritičari su ukapirali. Film je osvojio Srebrnog medveda i u principu, kritika ga je bolje primila od publike.

– Kakvo je bilo to vaše američko iskustvo, pitala sam Kusturicu nakon trodnevnog Vivaldi foruma Mokrogorske škole menadžmenta u njegovom Drvengradu.

– Bilo je zanimljivo u tehničkom smislu, puno sam naučio, radio sa sjajnim,

'Provetravanje mozga' na šestodnevnoj turici (uskoro ću napisati blog o tome) nije mi značilo samo kao pauza od pisanja, već mi je pomoglo i da najzad odlučim kuda dalje. Ovo je prilično precizan plan, ukoliko me i vi koji me pratite budete podržali sa svoje strane, kupujući moje naredne knjige – jer na taj način se finansiram.

2016. Februar-mart – Hanoj, Vijetnam, rad na rukopisu nove knjige.
2016. April-maj – nastavak pedalanja: Halong Baj (Vijetnam), Naning (Kina), Makao i Hong Kong. U Makaou apliciram za tajvansku vizu. Ako ima naših koji žive na Tajvanu, molim da mi se jave, jer će mi možda biti potrebna pomoć za dobijanje vize (pozivno pismo).
2016. Maj – izlazak nove knjige, sa naslovom „Nomad“ (I), te prodaja preko logističke podrške kod kuće. Najverovatnije neće biti kupovine u pretprodaji, pošto je prošli put ispao priličan haos. Neću dolaziti radi promocije.
2016. jun – Tajvan
2016. Jul-avgust-septembar – Japan
2016. Oktobar – Južna Koreja
2016/17. Novembar-decembar- januar (i možda februar) – Japan: volontiranje i pisanje nove knjige (rezervna kombinacija: odlazak na Filipine radi pisanja nove knjige).
2017. (Februar) mart-april-maj – objavljivanje drugog nastavka putopisnog romana "Nomad" (II), dolazak u Srbiju, promocije u regionu. Apliciranje za australijsku i novozelandsku vizu.
2017. Jun-jul-avgust...(pa koliko bude trebalo i moglo da se produžava) – Australija i Novi Zeland
2018. Latinska Amerika

Tokom života učimo različite oblike kretanja. Puzimo, ustajemo, padamo, trčimo, skačemo… Ta kretanja, iako sve vreme kontrolisana CNSom, vremenom postanu navika i izvode se praktično nesvesno. Učimo ih oponašanjem, gledamo druge kako nešto rade i to ponavljamo s tim da naše telo to ne radi na identičan način kao uzor koji posmatramo, već se prilagođava sopstvenoj anatomskoj strukturi, ali i emocionalnom stanju. Naviknuti obrazci kretanja postaju tako deo našeg svakodnevnog života, bez obzira jesu li optimalni ili ne, a često nisu.

Pobedili smo prvu. 

Energija koju ima ova ekipa,  još od pripremnog perioda, je fascinantna. 

Bjelica fantastičan u napadu, ali previše važnih prodatih lopti. Svi ostali uglavnom mlaki, ali pravi kada treba. Tipično. Mislim da možemo mnogo na ovom prvenstvu. 

       Neprimetna radijacija prošlosti zrači u fonu, reklo bi se podmuklo, bez boje ukusa i mirisa, svaki put kada se ima vremena za bezvredno razmišljanje. Primeti se da je tu, uvek iz nečijeg prethodnog kazivanja. Vreme poluraspada je već odavno prošlo. Vreme. Davno prošlo vreme. Vreme koje proganja rasparčane konstelacije ljudi koji su činili jedan mali Sunčev sistem, ili makar održavali privid istog. Radio aparat krči na dnu skale, odašilje u etar informacije o svemu što je bilo i što nikada više neće biti. Muzički intermeco koji prekida glas spikera koji, s besprekornom dikcijom, čita prošlost svakog od nas ponaosob, uvek je isti. Zvonko Bogdan peva čega više nema. Paukovi i muve su se udružili u zločinački poduhvat stvaranja što gušće paučine i prenosa što više bolesti. Nekada se od njihovog delovanja čoveku samo spava, nekada se zbog njih ne vidi dalje od nosa, nekada se pod njima nema želje za životom. Bolesti od kojih se ne umire, ali se odumire. Bez obzira na pol ili uzrast. Vilijam Golding je još u davnoj prošlosti skrenuo pažnju na to da ni deca nisu imuna na zlo. Vremenom ta deca odrastu. Larve male.

U srpskom društvu, sociološki rečeno, postoje mnogi društveni rascepi. Odvajkada, Srbi se dele na „prozapadne" i „proistočne", „nemačkare" i „rusofile", „republikance" i „monarhiste", „prečane i Srbijance", „moderniste" i „konzervativce", „građane" i „seljane". Zakrpiti sve te društvene rascepe je već posao za madžioničara, a ne za običnog smrtnika, te otuda kod nas sve kratko traje - ustavi, političari, spoljnopolitička i unutrašnjepolitička usmerenja. Srećno integrisane nacije imaju stoletne ili makar višedecenijske programe kojih se drže i državnike koji ih sprovode. Mi sve radimo od danas do sutra, a pojava državnika kod nas je retka, naprosto zato što je društveno tlo toliko trusno, da neko zaista mora da ima vanredne sposobnosti da bi na takvom živom pesku nešto izgradio. Lako je biti državnik u Britaniji ili Švedskoj, gde su društva zdravo integrisana i gde ljudi znaju što su im okviri i što im je činiti vekovima, teško je biti državnik u Srbiji, gde se uvek iznova moraju praviti mostovi između različitih, i vrlo često, posvađanih, delova društva.

Obratite pažnju na kategoriju bloga.

Ona i njegov naslov (kojeg sam inače pokupio u komentarima jednog upravog takvog YT-a) je sve što bih vam imao reći.

E, da i jedna

NAPOMENA: Ne prtjerujte  sa klipovima. Misim, okačite par, a  dalje koristite linkove!

Hvala

 Ukus proje otkrila sam kad sam već uveliko imala svoju ličnu kartu i država me smatrala odraslom. Slično je izgleda sa svima čiji su se roditelji sećali rata i poratnog vremena a kojima se ta ista proja toliko smučila da je bila doživotno proterana iz kućnog jelovnika.

Kolege su pokušale da rekonstruišu zašto baš proja. Te nema kvasca, te nema praška za pecivo, te se mešala sa strugotinom, al ja nešto držim da je osnovno što je čini projom

– Ја бих хтела да наручим кифлице за сутра.
– Опростите, да ли бих ја могао пре тога да добијем питу пошто сам био пре Вас?

Ej, s mukom smo tu kuću pravili. Znaš kad radiš nešto što ti se ne mili, pa sve ide naopako. Mića pogodio gradnju s nekim majstorima Crnotravcima, kaže nema boljih, al’ stalno nezadovoljan. Ma znaš kako to ispadne kad nisi tu da nadgledaš, a on pedanterija, ne može da podnese fušeraj. Jednom ih nater’o da ruše pregradni zid, kaže iskrivili ga. I neka je, samo mene znoj obliva kad pomislim kol’ko je para stucano u ništa.Tim majstorima nisam  kuvala, a k’o da jesam, tol’ko mi bilo teško. Išli deca i ja da pomažemo i da uštedimo neku dnevnicu što bi plaćali fizikalcima i šta da ti kažem? Naradimo se k’o sezonci, iskilavismo se od posla, a on i dalje nezadovoljan. Opet se uvalismo u kredite, rasprodasmo ono njiva što je ostalo posle svekrve, ali ta kuća k’o rupa bez dna. Završetak ni na vidiku, a mi više nemamo šta da prodamo, nemamo gde ni da se zadužimo. Stadoše radovi, a moj Mića sačuvaj bože. Ne spava, ne jede, samo puši i uzdiše. Vidi i on da se zeznuo, ali ne zna kako da se uzvuče.

Можда је до мене, али су мени ова постизборна/предпрајдовска догађања крајње просветљујућа. И забавна. Што написа Информер - Хит! Стара је вест да су хтели да покраду изборе и да су активисти ЛГБТ организација изашли да бране изборну вољу грађана, па макар то ишло и у корист Дверима. Нова вест је да су позвали Двери да стану на чело колоне Прајда.

Очекивано је било да ће Обрадовић то да одбије, али је потпуно изненађујућа изјава којом је то саопштио. "Лидер Двери Бошко Обрадовић изјавио је данас да сексуална орјентација није људско право, као и да је недостојно сводити човекову личност на његову сексуалност."

Од кад је Обрадовић постао про-геј?!?

Ja sam, lično, ubeđeni kreacionista, ali nemam ama baš ič ništa protiv darvindžija, još se manje osećam superioran nad darvindžijama zato što je istina "na mojoj strani", a ponajmanje mislim da su evolucionisti dobri isključivo na poslovima šinteraja. Da imam dokaze, možda bih se osetio pozvanim da "širim istinu" o postanju sveta, ali dokaza nemam, imam samo uverenje, tačnije intuiciju, kao što je i evolucionizam zasnovan isključivo na uverenju, jer fosili ne dokazuju ništa osim da su jednom bili živi, pa posle zamakli. Kad malo bolje razmislim - a pod uslovom da me pamćenje ne vara - tokom svih ovih godina, ni jedan jedini put, ni sa kim nisam ušao u diskusiju na temu a da kako je nastao svet, jer je to, da kažemo, stvar ukusa. A evolucionista bi mogao da se nađe u problemu kad negde poleti avionom jer pilići ne lete evolucionistički i heliocentrično, nego to još uvek čine po starom, kao da je Zemlja u središtu vaseljene.

Baš ovako je govorio Svetislav Basara 6. marta 2015. godine u svojoj slavnoj kolumni. Ako se čovek ne probudi na levu nogu, nije uncle Basu baš mnogo zameriti. O naučne su se teme, a teorija evolucije svakako jeste jedna od pipavijih, čak i bolji pisci od njega dobrano spotakli (vidi Autobiografiju Nušićevu ili Pekićeve Skakavce). Pa ipak, ostaje žal da jedan sasvim pristojan čovek, kakvim sebe Basara otkriva kroz svakodnevno pisanje, smatra da je teorija evolucije pogrešna.