MART, MESEC SMRTI KOJE SE PAMTE

       Neprimetna radijacija prošlosti zrači u fonu, reklo bi se podmuklo, bez boje ukusa i mirisa, svaki put kada se ima vremena za bezvredno razmišljanje. Primeti se da je tu, uvek iz nečijeg prethodnog kazivanja. Vreme poluraspada je već odavno prošlo. Vreme. Davno prošlo vreme. Vreme koje proganja rasparčane konstelacije ljudi koji su činili jedan mali Sunčev sistem, ili makar održavali privid istog. Radio aparat krči na dnu skale, odašilje u etar informacije o svemu što je bilo i što nikada više neće biti. Muzički intermeco koji prekida glas spikera koji, s besprekornom dikcijom, čita prošlost svakog od nas ponaosob, uvek je isti. Zvonko Bogdan peva čega više nema. Paukovi i muve su se udružili u zločinački poduhvat stvaranja što gušće paučine i prenosa što više bolesti. Nekada se od njihovog delovanja čoveku samo spava, nekada se zbog njih ne vidi dalje od nosa, nekada se pod njima nema želje za životom. Bolesti od kojih se ne umire, ali se odumire. Bez obzira na pol ili uzrast. Vilijam Golding je još u davnoj prošlosti skrenuo pažnju na to da ni deca nisu imuna na zlo. Vremenom ta deca odrastu. Larve male.

       Iza tog gustog ali tankog zida, Sunce, kao deo sistema koga nema, obasjava tamne upijajuće krovove, isto koliko i niklovani dobro uglačani čelik i sve martovske mermerne ploče. Iza još jedne kampanje bakteriološki neispravne istine, iza zapaljive epidemije iz laboratorije za jadno zdravlje, iza maske Gospodara paukova i muva nalazi se čovek u svojim kasnim četrdesetim, upljuvan od poštanskih markica koje je lepio na tuđe poruke. On skuplja stilske fotelje koje su drugi izbacili na zimu i veruje da će jednog dana postati deo prošlosti koja se pamti. Sedi u dnu svoje velike sobe, ispod pocepanog ulja na platnu, u čijem se jednom kraju nalaze vrata za onu stranu slike. Pedalj na sever i tu je prava rupa, dovoljna da se šaka spusti na goli zid i da se osete hladnoća i paučina. Na ulazu stari Marantz gramofon vrti istog onog Zvonka Bogdana a igla uprljana izmetom muva preskače posle dela refrena: ...ili moram s tugom okrenuti glavu, il' plakati ili se napiti... U sobi prepunoj stilskog nameštaja, koji deluje kao građa gnezda insekta, ne mogu se oteti utisku da se poslednji stih repetitorijuma nečujno uvlači kroz bubne opne kao: ...ili moram s tugom okrenuti glavu, il' plakati ili se ubiti...