Tri teksta koje ću objaviti pod gornjim naslovom će biti prvi tekstovi koji će biti eksluzivno objavljeni na ovom blogu, odnosno prvi koje pre toga nisam objavio na mom (privatnom & nezavisnom) blogu.

To su tri pisma pisana različitim osobama u periodu nešto dužem od godinu dana, a u kojima ih upoznajem sa turskom, pre svega političkom, stvarnošću.

Ovo prvo je prošlogodišnje (jun 2007) pismo prijatelju iz Beograda koga sam upoznao ovde na bodrumskom filmskom festivalu. Pismu je prethodila kratka ali oštra svađa između mene i jedne bodrumske novinarke Ferjal (koja se našim momcima prišljamčila kao krpelj, navodnog intervjua radi i nije im dala da dišu  čitavih pet dana, nepotrebno reći, intervju nikad nije objavljen). Svađa je izbila zbog njenog trovanja teorijama zavere o zaista glupostima (proizvođacima čokolade i keksa Ulker) i mog reagovanja na isto. No, nije bitno... Mislim da pismo stoji i bez ovog objašnenja.

Osećam se kao pred raspad Jugoslavije. Potpuno je jasno gde ovo ide ali niko pametan nema rešenje.

Budale ih imaju na pretek.

'Deca su uporno odbijala da prestanu da veruju u čudovišta pošto su, budimo iskreni, prokleto dobro znala da ona postoje.'

                                                                                                                                                                               T.P.

Ne mogu da odolim da ne napišem tekst o utakmicama u inostranstvu. Sutra se igra tekma u Briselu, i žao mi je što ovoga puta neću biti na stadionu. Bio sam pre par godina, kada smo ih poslednji put tukli, i bilo bi lepo da ponovimo taj uspeh.

Put na utakmicu je uvek nov izazov. Ima toliko stvari koje treba da se poklope da bi doneo zadovoljstvo: pre svega rezultat, vreme, društvo. A sve, opet, može da krene naopako i često se završava razočaranjima ili pijanstvom.

Gost autor: fantomatsicna
Ovo je drugi deo vezan za moj prvi blog koji možete takodje ovde pronaći na listi blogova pod naslovom

Kako započeti proces iseljenja na Novi Zeland

Koja dokumenta su vam potrebna uz aplikaciju za useljenje na Novi Zeland?

Дан после два дебакла наше кошарке. Екипе Звезде и Партизана поражене су од загребачких клубова у два дана. И не само то, видели смо сусрете две потпуно припремљене екипе, и две групе изгубљених људи. Где је екипа Партизана мало мање изгубљена.

На обе утакмице дешавале су се невероватне ствари. Испадање лопте из руку, шут 2 од

Kada budete izlazili iz svojih malih svetova, u koje ste prinudno terapeutski samozatvoreni, izaberite svoj model za setnje Beogradom na vodi,

Dosadno mi pa pravim neke liste ovih dana (ko je najludji, ko je najdepresivniji, ko ima najvise recepata, kome noge najvise smrde, koga zaokruziti, koga prekriziti...), pa rekoh sebi sto ne stavim na papir listu 10 najboljih Yu rock albuma, po sopstvenom licnom izboru...

A od papira do bloga nije dugacak put...

1. Ekatarina Velika - Ljubav (zato sto boli, i boli, i boli...)

2. Plavi Orkestar - Soldatski Bal

The hipster has become ubiquitous. They sport my old clothes. They wear my old glasses. They listen to music which either predates me or hasn't yet been invented. In fact, every time that I sorted through my old things and gave them away, I was helping to forge the Hipster.

Прошли су избори. Четвртина гласачког тела, уз половичну излазност довољна је да Александар Вучић изгуби свак право на изговор. У ствари, свако логично право на изговор. Шта ипак све мали Калимеро у њему може изнедрити сачекајмо. Али није Алек тема. Тема је она четвртина изашлих која му није дала глас и она половина незаинтересованих, некупљених, оних којима је свеједно добро или лоше.

Давно, пре него је постао председник, Николић је тренирао кошарку. Бар тако тврди. Искрено, можда је неку лопту и убацио у кош, али чини ми се да се тренирањем слабо бавио, јер кошарка је првенствено спорт и бар се у тим неким млађим категоријама којима се Николић као бавио (осим ако није играо негде професионално) још увек вуку трагови нечег што се зове спортски дух, а то се код николића не примећује ни у траговима. Очит пример је губитак председничких избора од Бориса Тадића док су Николић и Вучић још увек били радикали и формално, а не само суштински. Конкретније мислим на председничку инаугурацију, коју су радикали радикалски обележили циркуским понашањем у скупштини (сви су дошли обучени у беле мајице са ликом војводе ког ће ускоро издати). Да се Николиић икад бавио спортом знао би и како да изгуби и како да честита противнику, знао би у ком тренутку је такмичење готово и како се понаша док се стоји поред подијума где се победнику предаје маслимова гранчица. Велика је то ствар научити како изгубити, а кад научиш имаш право себе назвати спортистом, а не радикалом.

Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidovdan 15/28 1914. godine 

Ovo će biti jedan jednostavan COPY PASTE Blog.

Original je na >>donjem linku.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1658240/Jankovi%C4%87%3A+Zakon+o+radu+ne+odnosi+se+na+sve+zaposlene.html

Čini mi se da do usvajanja Zakona o radu o selektivnosti ili

 (Ovaj sam tekst sačinio, ima tome desetak i više dana, ali me je sticaj meteoroloških okolnosti sprečio da ga objavim u dnevnoj štampi kako sam planirao. Ipak, evo ga stavljam na blog, čisto da se ne baci.)

Odmah da kažem, potpuno se slažem s Perom Lukovićem: ne verujem u objektivno novinarstvo. U objektivno informisanje da, ali samo donekle, U smislu, kad se desio zemljotres, gde, koliko Rihtera i slično...već kod tumačenja posledica, iz sektora objektivnog zagazili bi u subjektivno, a kamoli kad su u pitanju novinarski tekstovi analitičkog