Autor: Rodoljub Šabić

Malopre sam sa Sašom Jankovićem Zaštitnikom građana završio razgovor u kome smo se dogovorili da zajednički i formalno reagujemo povodom teksta objavljenog u „Večernjim novostima" pod naslovom „Koga savetuje Baraćeva?".

Nije problem konstatovati, to je očigledno da je reč o populističkom prozivanju kojim se direktno i grubo vređa Verica Barać što je samo po sebi sasvim dovoljno za solidarisanje sa predsednicom Saveta za borbu protiv korupcije. Međutim, iako je očigledno da je tekst upravljen protiv Verice Barać „zanimljivo je" da

TV mi ne služi kao noćna lampa. Dapače, uglavnom mi ne služi ničemu i veoma retko ga uključujem. Danas popodne potpuno iz nevezanog uključih televizor i prebacih na Al Jazeera International i kroz pet sekundi se zakucah za ekran, posle 45 minuta sam se skroz raspilavio.

Prvi put sam video cvet pasiflore u Istanbulu blizu zgrade u kome je bio web studio za koji sam radio, a koji se nalazio na pet minuta laganog hoda od našeg stana. Imati posao tako blizu u tom megalopolisu je ravno zgoditku na lutriji. No, ja sam smatrao da mi to "pripada", jer je to bio ekvivalent onoga šta sam imao u Budimpešti – tamo sam stanovao jedan sprat iznad kancelarije.

Izlizani kliše kaže da je život zanimljiviji od svake fikcije. Teško je ne složiti se. Danas nam je Al džazira poklonila jednu takvu ekskluzivu.

ili ipak, ne?

Srbija nadvladala aktuelne šampione sveta u košarci, Špance.

Ova utakmica je više od pobede u četvrtfinalu. To je pobeda jedne mlade generacije košarkaša nad sopstvenim neiskustvom. Španci su svojom neviđenom upornošću samo ulepšali taj čin.

Trojka Teodosića sa skoro 10 metara, tri sekunde pre kraja, valjda je bio najlepši način da se uzbuđenje dovede do košarkaškog vrhunca.

Ovih dana može svašta da se čuje po svim medijima kako smo svečano i na velika vrata ušli u Jevropu bez viza. Veliki broj blogera je pisao na tu temu pa evo i ja da dodam nešto sa stanovišta čoveka koji živi na tom trulom zapadu. I dalje ne mogu da verujem kakve sve komentare mogu da pročitam i vidim na temu raznoraznih članaka na ovu temu. Jedni hvale, drugi kude ali sve su to ekstremi nigde nema one zlatne sredine koja će da kaže nešto tipa u redu je sve to, videćemo kako će da nam bude nadalje.
Najmrskiji su mi komentari ljudi koji poput mene žive van Srbije i koji

Uz pomoć pravog leka, možeš živeti skoro normalan život 

Sledi kratki dokumentarac koji još uvek ne mogu da snimim zato što se odigrava u budućnosti, pa valja sačekati. Važno je da je sve spremno. 

==============================

(na ekranu se smenjuju slike sportista kako bacaju koplje, trče, plivaju, igraju odbojku,

Gospođu Veru trebalo je naći na drugoj strani Manhattana. Iako je vjerojatno razvikaniji od zapada, East Side me nikada nije impresionirao. Moguće da kvart ne poznajem dovoljno dobro ili je u pitanju tek predrasuda prema kojoj  tu (pogotovo na Upper East-u) živi previše ljudi koji ne znaju kud bi s novcem, vremenom ili sobom. Djeluje hladno i distancirano. Atmosfera,

Tužna Morava

Ovaj film su pre desetak dana snimili naši drugari iz kluba eXtreme i zamolili su da ga pokažemo nekom ko  može da pomogne.  Moje slike burića sa odbačenim lož uljem u sred NP Tara kojim sam progonio predstavnike vlasti, kad u zasluženim časovima relaksacije pišu po blogu, su ništa prema ovome.

Ljudi su se vratili sa ozbiljnim infekcijama kože.

Upozorenje za Albicilu: film sadrži materijal neprikladan za njegov mentalni sklop i strast prema rekama, te je bolje da ga na gleda.

Pošto se bliži onaj čuveni Trivundan (da ne kažem Valentinovo), vreme je za ljubavne priče.

A i odavno sam obećala Gordancu da ću ispričati ovu: 

Ovo je jedna ljubavna priča koja je uzdrmala dva kontinenta.

Što se njih dvoje ticalo, tu nije bilo ničeg čudnog ni neobičnog, još manje zemljotresnog. Za njih je to bila jedna obična priča o dvoje mladih koji su se sreli na jednoj sedeljci, zapričali o džezu koji su oboje voleli, zaljubili se i odlučili da se venčaju...

On je bio visok, lep, sa brčićima ala Klerk Gebl. Šarmantan, vispren, duhovit, osećajan, vizionar i sanjar. Ona - sitna, krhka, plava, sa kovrdžama, isto tako šarmantna, ali realista i odlučna.

Njemu je 26, njoj 24.

Godina je 1947.

Prenosim tekst iz "Danasa" o Stanislavu Vinaveru, bez dozvole autora. Njemu se izvinjavam i zahvaljujem, a čitaočevoj pažnji sugerišem ovaj doprinos osvetljavanju Vinaverove ličnosti uz, što je još važnije, par informacija o skorašnjem izlasku njegovih sabranih dela.