Mogao bih da pišem o komunikaciji. Dugo bih mogao o tome. Vredelo bi. Nacrtao bih sliku. Bila bi nacrtana tako da leži. Pospana u svom krevetu, ne bi mi dozvolila da otvorim oči. Tražila bi da spavam. Predstava, kao i sve ostalo što treba da traje, traži da bude negovana. Stalno da je pred očima. Ukrašavana i obojena. Ponekad uramljena. Ramom od punog drveta, da odaje osećaj topline. Svežine, kao i istorije.

Kažu da ne možeš da sanjaš nešto

Podstaknuta Brajinim blogom i komentarima o „dečaku i napadaču", rešila sam konačno da napišem blog o kondicionalu - isti se kiseli u mojoj glavi još od januara. Povod je takođe bila vest na B92, pri čemu ovde ne iritira sugestivni naslov vesti, nego javašluk prema jeziku, ispoljen plakativno u dve rečenice inače podužeg teksta. Obe vesti su se, jedna zbog zloupotrebe, a druga zbog nepoznavanja jezika - dakle, zbog jezika - pokazale kao kontraproduktivne.

Setićete se, donedavni predsednik Hrvatske Stipe Mesić izjavio je početkom godine kako bi, u slučaju da Republika Srpska reši da se otcepi od BiH i pripoji Srbiji, odmah poslao vojsku na granicu... itd. Reči su odjeknule, a Mesićev kabinet je rešio da pokuša kako-tako da izvadi kestenje iz vatre, pravdajući Mesića činjenicom da je, eto, samo upotrebio kondicional.

U prvobitnoj verziji vesti objavljenoj na B92 upotreba kondicionala je prokomentarisana na sledeći način:
„Na relaciji Beograd - Zagreb sad su presudna glagolska vremena." I, malo dalje, konkretno o kondicionalu:
„Za neupućene - reč je o glagolskom vremenu koje prevedeno na žargosni jezik je - može da bude ali ne more da znači."

Kad se neko podsmeva i uživa u tuđoj nevolji - kažem : ne pristajem!

Kad nekog besomučno čereče po tabloidima - najmanje što mogu je da kažem: ne pristajem!

A vi?

U kući mojih roditelja jelka se pojavila samo par puta.

Jesam li vam već pisala koliko volim i obožavam čokoladu? Bez svega mogu, spremna sam da istrpim sve dijete, mogu da izjedem i onaj gorko-kiseli grejp bez dodataka,

Je l' ponoć? Šta kažeš? Ne čujem...A da ugasiš taj usisivač, samo što nisu stigli gosti...naduvavaj balone, mani čišćenje...Kakva bre ruska salata, nije Nova godina...pazi svećice, kud sedaš na svećice, otpadoše mi danas noge tražeći toliki naramak svećica. Kad pripalimo, ima da bude iluminacija širih razmera. Kako čime, pa šibicama...Kako nemamo šibice? Ni upaljač? A sučim ćemo onda da pripalimo ove sveće za romantiku i vatanje po ćoškovima? Nema vatanja? Zauzeti ćoškovi? Čime, svega ti? Stripovima sa tvojim slikama kad si bio mali? Pobogu Dilan dože, pa nećemo valjda goste da davimo arheologijom? Ko eksponat? Ja!? 24 godine i ja arheološki eksponat? A ti što si go u avataru, to ništa...manijače jedan, pazi na čaše, kud mlataraš tim rukama...

Već više od mesec dana selo Badnjevac, u okolini Kragujevca, nema vode. Već više od mesec dana 351 domaćinstvo ovog sela snalazi se kako zna i ume, jer je voda u seoskom vodovodu, nakon svih upozorenja zdravstvenih inspekcija, zatvorena. Razlog je, zvanično, veliki dug propalih seoskih preduzeća, koja vodu plaćala nisu. Ipak, veći i realniji razlog je to što je ta voda, već godinama, tako zagađena da ne samo da se ne preporučuje za piće ili kuvanje, ni za ljude, ni za stoku, već ni za zalivanje bašti.

1165 ljudi u srcu Srbije nema vodu.

Mi smo dobro, hvala na pitanju, ovde je predivno i dobro je što niste s nama. U primorju bura divlja preko svih granica brzina dozvoljenih na autoputevima, ali nema pandura koji bi se usudio da stane pred 200 km na sat i zaustavi je. Na dnevniku glavne slike su veselnik koji uprkos upozorenjima da se ostane kod kuće, pokušava da baci đubre po orkanu, zbog čega biva odnesen sa sve kontejnerom, džakovi peska na krovovima koje vetrina nije postigla da oduva, zabavljena čupanjem drveća, talasi k'o kuće i kuće koje jedva vetru odolevaju.

Bolešljivi dečak je bio veoma radoznao i gotovo svaka reč koju bi izgovorio bila je pitanje: Zašto? Međutim, za razliku od druge dece njegovog uzrasta, on je tako vešto postavljao ta pitanja da je svoje roditelje brzo dovodio u poziciju da ne znaju odgovor. Isto je bilo i sa njegovim nastavnicima. Već u desetoj godini Herr Warum, a to je nadimak koji mu je dala majka, studira matematiku, veronauku i kalsične jezike, a već u dvadeset i petoj godini brani doktorat iz matematike.

We live between birth and death
Or so we convince ourselves conveniently
When in truth we are being born and
We are dying simultaneously
Every eternal instant
Of our lives

Bilo bi mnogo prikladnije da imam tonski zapis njenih prica. To sam oduvek zelela, ali, dok sam se tehnicki organizovala, vec je bilo kasno.

Mnogo sam volela moju Baba Miru. Ne zbog toga sto me je cuvala, kako je kuvala ili sto se zrtvovala za svoju decu i unuke (to je radila ona druga -  Baba Krunija). Mira je bila vecita devojcica od 15 godina. Neiskvarena, radoznala, iskrena i puna ljubavi prema zivotu (koji je, istina, nije mnogo mazio).

Bila je iz Cacka, iz gradjanske porodice. Starija sestra Zivana joj je bila u partiji jos pre rata i tako nekako, kad su dosli partizani,

Заувек

Sva pompa oko susreta Kusturice i Sidrana podstakla je i mene da se oglasim sa misljenjem prije desetak dana u sarajevskom Oslobodjenju. Ako vas zanima, moja osnovna opservacija je da obojica umjetnika vole da su bliski vlastima pokusavajuc zadrzati aureolu disidentstva. Almodovarova podrska spanskom sudiji Garzonu kojeg vlasti zele suspendovati me podsjetila na Kusturicu koji je postujuci spanskog reditelja i svrstavajuci se u antiglobaliste antiholivudske provenijencije morao primijetiti da Alomodovar ide na demonstracije protiv rezima i establismenta dok je Kusturica bio pored Kostunice i

„Mama, da li smo mi siromašne?"
Sedi na krevetu snuždenog lica, gleda u mene sa mešavinom panike, nade i očajanja.
Ja stojim na suprotnom kraju sobe, sred neočekivanog minskog polja koje je isplivalo iz mulja, i liči pomalo na nered njene sobe sa razbacanim stvarima po podu.