Ne mogu ni da zamislim kako bi naš život izgledao da nije, barem povremeno, začinjen smehom i humorom. Nije lako objasniti zašto nam je nešto smešno, zašto pojedine situacije, reči, ili priče imaju komično dejstvo. Stefano Beni (Stefano Benni), najpoznatiјi savremeni italijanski humorista i satiričar, kaže da je opasno upuštati se u objašnjavanje šale i komičnog, jer time prestaju da budu smešni. Ovaj književnik iz Bolonje neosporno zna kako da zasmeje svoje čitaoce, dok u svojim satiričnim romanima, pripovetkama, člancima i pesmama izvrgava ruglu mnoge mane političara, savremene navike, globalizovani svet, klimatske promene i zagađenje životne sredine... bavi se i novinarstvom i režijom.

     Ne sećam se imena tog reditelja. Nisam upamtila ni kako se zvao njegov film, koji se prikazivao na FEST-u te godine, u okviru nekog alternativnog programa, između ostalog, i na Fakultetu dramskih umetnosti. Posle te projekcije reditelj se obratio gledaocima, bili su to mahom studenti, profesori, novinari. Izašli smo na podijum i seli za nekakav sto: on da govori o svom filmu a ja da prevodim. Dali su nam jedan mikrofon, onaj starinski, sa gajtanom. Rekao je: „U mom filmu junaci često izgovaraju reči kao što su..." i pružio mi mikrofon. Prevela sam to, a kroz glavu mi je proletelo da ćemo tim tempom završiti narednoga dana. On je nastavio: „...cazzo, fica, vaffanculo." I opet mi je pružio mikrofon.

Oko 10.000 porodica večeras i noćas napušta Srbiju. U mnogim gradovima i varošicama su se pred zgradama ili svojim dvorištima tokom večeri mogle videti žene, muškarci i deca kako iznose putne torbe, pakuju stvari u gepeke automobila... i polako kreću ka izlaznim putevima, železničkim i autobuskim stanicama...

Svi putevi vode u Rim. Ako vas vaš put nanese tamo, evo, šta možete videti. Koliko god vremena da imate uvek će biti malo. Na kraju će pravo pitanje biti ne šta ste videli nego šta ste propustili. Koliko god toga da vidite i obiđete uvek će biti stvari koje ste propustili, ali neka vas to ne brine jer to će biti samo još jedan povod da ga ponovo posetite. Za prave ljubitelje umetnosti ovo će svakako biti previše da se vidi za samo jedan dan,

Iako je prošlo podosta vremena pamtim to kao da je bilo danas.... Tražim učionu 204. Znam da je tu negdje. Brojke na malim učionama ipak nisu toliko male, a moj nos ipak nije toliko velik, pa mogu dovoljno da se približim; aha evo room 204.
Žena srednjih godina sjedi za stolom koji je okupirao maltene cijelu učionicu, dok je sa lijeve strane dovoljno mjesta da se stoji ispred table koja je zauzela cijelu jednu stranu zida.
Hy! How are you?
Dobro, hvala.
Ti si zakazao da trebaš pomoć oko engleskog?, upita žena skidajući naočale i zatvarajući knjigu ispred sebe.
Da, imam neki papir da predam pa treba mi vaša pomoć oko gramatike.

Ovaj blog je namenjen za kreiranje programa događaja, najlepše bi molio da se ograničimo na tu temu, prosto preglednosti i efikasnosti radi. Sada izveštaj šta smo postigli.

 Biće događaj u Domu omladine, ili subota ili nedelja oko podneva, do kraja dana rešćemo dilemu. Od njih dobijamo salu, ozvučenje za prigodan govor i muziku, projektore i platna da možemo da pustimo uputstvo za pravljenje ždralova sa YT, i šta god rešimo drugo.

 Kontaktirao sam ambasadu Japanu, odeljenje za kulturu, javiće mi se u toku dana oko

Akcija je počela! Okupilo se, što blogera, što gradjana, što poznatih licnosti u većem broju.

Ždralovi se prave i nižu, a lanci su sve veći i brojniji. Ljudi su dosta ždralova napravili kod kuće i doneli. Margos se okružila klincima i niže ogromne lance, mlekac se svesrdno muva i pomaže gde god zatreba. Organizator Uroš uvodi red, a ja glumim informativni centar. Škola iz Požarevca je vec donela nanizanih hiljadu ždralova, a veliki doprinos je dala i Halobeba. Popriličan broj novinara okolo snima, slika, intervjuiše...

Uskoro kačimo slike i snimke.

Ni ovo nije blog o platanima. Već o nama. Setite se 1990-ih – tada smo gradonačelnika mi birali. I tada smo odabrali Aragorna, šumara, kojim se svi Ovi kite, a da mu ni do kite nisu. Onda smo zbacili mrski režim i doveli Ove na vlast (da, doveli, nisu oni sami stigli gde jesu, mi smo ih tu postavili). I nakon “demokratskih promena” (s kakvom samo tugom te reči stavljam pod navodnike), građani više ne biraju gradonačelnika, sada nam ga režim nameće.

Ovog

Vojo, Mocart!

(Salzburg, 27. 1. 1756. –  Beč, 5. 12. 1791.)

Kompozitor čije su prve kompozicije izdane kad je imao tek 8 godina, klavirist, violinist, orguljaš, violist, dirigent, vjerni sin, muž, otac, preljubnik, nastavnik, organizator, inovator, praktičar,

Beleška koja sledi napisana je još dok sam živela u Bocvani, a odnosi se na najčešću predrasudu kad je Afrika u pitanju. Da je užasno prljava.

Ne sećam se više ko me je, i čime, izazvao da belešku napišem, al' eto, onaj Harijev blog o crnom zetu izazvao me je da je okačim. 

Jedan od uobičajenih dijaloga, kada nekome pomenem život u Africi, odvija se otprilike ovako:

- A kako ste preživeli u toj prljavštini?
- Kojoj prljavštini?
- Pa Afrika je užasno prljava!
- Od kud vam to?
- Kako odkud? Pa to se zna! Zar vi ne gledate televiziju?
- Ne! Mi živimo tamo, i verujte mi, televizija (po običaju) preteruje!
- Jeste li sigurni? Možda niste dobro videli?
- !?

Milan Nikolić

šou je počeo bezazleno...

Ne znam koliko desetina kamera je potrebno da pokrije Tomin životni prostor. Zatim Vučićev, pa onda i Veljin, uključujući bazen i špajz.  Nijedan od njih nije gadljiv na uživanje, a "malu sobu tri sa tri" vole samo u pesmi. Radni naslov: "MRTAV GLADAN". Budući da je

Danas sam imao zanimljiv događaj. Oko podne istrčim sa posla (i mi nepušači imamo dušu) da kupim neku grickalicu. Moju pauzu, inače, retko koristim. Baš sam zamislio da ću da pogrickam sveže ukusne sirove bademe. Došlo mi. A došlo mi dok sam na poslu čitao prikaz knjige Zorana Lučića  Ogledi iz istorije antičke geometrije, Biblioteka: Nauka, izdanje Službenog glasnika. Pušači imaju privilegiju u firmi. Mnogo je strašno kad neko otvori novine na radnom mestu. Ali pušač ode sa radnog mesta i kad naiđe direktor (npr. ja) kolege kažu on je otišao

27 Decembar, 2006

Dok se vraćam kući reku uvek prelazim kasno, negde iza ponoći. Put od aerodroma teče mirno sve do trenutka kada sa mosta ugledam osvetljen grad, a tada mi srce svaki put, bez razlike, preskoči; samo malo, tek da me opomene na svečanost prilike. Kroz varoš prođem razrogačenih očiju, zurim u zgrade i ono malo ljudi što ih u to doba ima na ulicama kao da sam prvi put ovde, kao da ovo nije jedini grad u kome svakoj ulici znam ime. I dok se srećem s Beogradom u naizgled mirnom meni jednako pršti vatromet, dok je grad uvek jednako ravnodušan. Beograd odavno

Nedavno osnovano dobrovoljno, nevladino, nestranačko i neprofitno udruženje ATEISTI SRBIJE izdavaće sertifikat za odricanje od Boga i vere. Sertifikat je namenjen  odraslim osobama koje su krštene kao deca bez svoje volje i saglasnosti. Obrazac sertifikata, a verovatno i sam čin odricanja, još uvek je u prirpremi.  Budući da nisu uspeli da ga pripreme za zimski Darvindan (12. februar dan rođenja Čarlsa Darvina), za očekivati  je da se prva raskrštenja obave na letnji Darvindan ( 15. novembar, dan kada je Darvin objavio svoje kapitalno delo Postanak vrsta), koji,  kao što vidimo, u Srbiji pada s jeseni. Ateisti Srbije su, naime, zimski i letnji Darvindan prograsili za svoje praznike i traže da,  kao i vernici za Uskrs i Božić, na svoje velike blagdane imaju pravo na slobodne dane.

Edit: RFZO se konačno smilovao, Anastasija večeras putuje u Beč, pa onda u Prag u bolnicu.

Na žalost, izgleda da ni ovaj put nije išlo bez pritiska javnosti. 

 Edit:

Zvanično: Drugostepena komisija RFZO je ODOBRILA lečenje Anastasiji Trajković.  

Hvala medijima i javnosti Srbije koji su na vreme ustali i podržali borbu za život ovog deteta! 

Edit 2: [url] http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/jedva-cekam-da-zivim-normalno/44293[/url]

Danas je četvrtak. Danas u dva popodne će Drugostepena komisija RFZO odlučivati o životu i smrti devetogodišnje devojčice, Anastasije Trajković iz Vranja. Već tri dana traje pritisak javnosti na RFZO, čija Prvostepena komisija je nedavno odbila i molbu Anastasijinih roditelja i preporuku stručnjaka sa Instituta za majku i dete da se Anastasija uputi na lečenje u inostranstvo. Jedino lečenje koje može da zaustavi retki i smrtnosni tumor – hordom, od kog ovo dete boluje već dve godine.

Pritisak javnosti je jedino što Anastasiji može da spasi život, pritisak one iste javnosti koja uplaćuje novac u državni zdravstveni fond – RFZO. Bez javnosti ne bi tog fonda ni bilo. Njegova jedina svrha je da pomaže bolesnim građanima, a pre svega deci, deci koje u Srbiji i inače premalo ima, deci od koje su neka igrom sudbine bila manje srećna i prerano morala da iskuse težinu bolesti i strah od smrti.