Jeste, toga ima svuda. I "u Evropi". I baš me briga. Ja ne živim tamo. Ja živim ovde.  

Dijalog dve dijabole

Vreme: danas oko 12 i 30

Mesto: Beograd, okolina Ade

Polemika je oštra rasprava, najčešće u okvirima političkih, književnih, naučnih, religijskih ili filozofskih razgovora (dijaloga, diskusija) i retko se upotrebljava za nezvanične ili privatne razgovore, (tipa, da je uobičajeno reći: "imao/la sam polemiku sa...- pa neki član/ica porodice), za takve razgovore se češće koristi "svađa", "rasprava" (da ne spominjem kolokvijalne izraze).

Pa, u čemu je ustvari razlika?

Zašto i kako svi oni iz definicije reči "polemika" - polemišu, a svi mi ostali (a i oni u privatnim ulogama) se - samo svađamo?

Jednu od prvih razlika mislim da je dobro definisao John Stuart Mill:

"The worst offense that can be committed by a polemic is to stigmatize those who hold a contrary opinion as bad and immoral men."

Takav pristup se naziva i  "ad hominem" polemikom - napadaš čoveka, a ne ono što čovek govori.

Nameće se zaključak da se polemici - učimo, da mora da postoje sredstva i tehnike kojima je moguće steći - znanja i veštine za polemiku (mislim da nam treba i učenja, znanja i veština za "obično svađanje", ali to je druga priča).

Olivera Marković. 

Za takve ljude smrt je uvek prerana.

Neka Vam je večna slava, predivna Olivera.

I veliko hvala za sve šta ste me naučili.   

Nemam sta da dodam ovom clanku.

Tarabe su, u selu, više služile za spajanje nego za deljenje. Kroz njih se rebrasto videlo susedno dvorište i u bašte su se provlačile komšijske kokoške, spremne da rizikuju trećinu perja u ime prehranjivačke slobode. Sa, samo naizgled, šiljatih vrhova taraba koje su kiše i laktovi vremenom zaoblili, dozivao se komšiluk na džakanje i odrađivao posao tada nepostojećeg interneta. O njih su se obrtali lonci i tegle za zimnicu, prebacivali jastuci i dušeci, punjeni šuškama, vetrili. Ćilimi su, nikako drugačije, već samo na daščanoj promaji taraba viđali sunce, čiji je glavni zadatak bio da potamani ili rastera proždrljivu moljačku sortu.

Zajedno sa letom stižu i piknici, najomiljenija društvena disciplina na otvorenom u Sloveniji. Za dobar piknik su obavezni ČevapČiČi, pivo, prijatelji i poznanici, mravi i nenajavljeni pljusak u popodnevnim časovima. Cilj piknika je namumati se roštilja, pod izgovorom povratka u nedra Majke Prirode, u kombinaciji sa fizičkim aktivnostima. Ako još iscepate pantalone na izletničkim klupama, izujeda vas sve što leti i mili, deca fasuju bar po par uboja,  auto dobije izgled pobednika na turi Pariz – Dakar,  vaš želudac doživi mesoždersku komu, a koža dobije šarmantni reš izgled, piknik se smatra uspešnim.

Pre neki dan, mislim da je to bilo u subotu, na moje veliko iznenađenje, pojavi se, u okviru profila «jeremija92», opcija «Napiši novi tekst». Ne verujem svojim očima. Pogledam ponovo –  piše, to što piše. Al opet, ja i dalje ne verujem. Pozovem prvo ženu i kažem: «Pročitaj kako je napisano», ona pročita, pozovem zatim decu, pa komšije, slučajne prolaznike... i svi pročitaju isto što i ja. «Konačno!», uzviknem koliko me grlo nosi i snaga dozvoljava - «I ja sam autor». Kao što red i običaji nalažu, pozovem prijatelje da se pohvalim i da ih počastim. Šta da vam pričam, lumpovalo se do ponedeljka ujutro. Nije mi žao. Kad su se svi razišli, sednem da pišem svoj prvi post - habilitaciju, inicijalizaciju, disertaciju, pristupnu besedu ili kako god da se to zove. Ne ide. Istuširam se, popijem kafu, i dalje ne ide. Uhvatila me nekakva trema, veća nego na maturskom, diplomskom, magistarskom i doktorskom ispitu zajedno. Iskusan, kakv jesam, shvatim da je reč o kreativnoj blokadi. Krenem da je lečim, usput, opisujući svoje muke. Opišem te svoje muke i preko moje nove opcije na blogu b92, proverim, ispravim, proverim, pa ponovo ispravim ... i tako više stotina puta. Na kraju moj prvi post objavim. Čekam da se pojavi na naslovnoj strani među VIP velikanima bloga b92 i prostim blogerima autorima i mislim se ko bi mogao biti prvi komentator.  Pokušam da odgovorim na pitanje koga bih ja to poželo kao prvog? Mučim se odgovarajući sam sebi na to pitanje i na kraju zaključim da bi najbolje bilo da se svi jave pa makaar sa onim «čestitam i preporuka». Ne samo da se niko nije javio, nego ni moj post se nigde nije pojavio, sem u mom blog profilu. Kasnije sam čuo da su svi na blogu b92 dobili istu tu opciju, a eto ja sam mislio da sam izabran. Zahvaljujući dobrom čoveku g. Čeru, pruža mi se prilika, da moj nevidljivi post, učinim vidljivim.

...zašto u Republici Srbiji priznanja đacima generacije dodeljuje građanin Karađorđević, a ne, recimo, predsednik Republike, ili predsednik vlade, ili bar ministar obrazovanja? Mora se postaviti pitanje ko je, kada i zašto odlučio, ili odobrio, da sve srednje škole biraju najbolje maturante i da ih šalju na prijem kod građanina Karađorđevića i ko je propisao kriterijume za izbor najboljih - građanin Aleksandar Karađorđević ili ministarstvo obrazovanja?

Ne, nije venčanica.

Onaj ko uspe da navede na brak moju ćerku moze, u najboljem slučaju, da očekuje farmerke i patike.

Danas ima prve vežbe na fakultetu i mora da se obuče kao pahuljica.

Ono sto priželjkujem i čemu se nadam je da ostane čista i nežna.

Samo da se ne istopi, mnogo je vruće tamo...

Da ostane pahuljica, jedinstvena i bela, pahuljice koje se otope postanu samo kapi vode, jednake i providne, mutne kad se isprljaju.

Ali da joj srce ostane toplo.

Samo toplo srce štiti pahuljicu od topljenja, paradoksalno, ali ovo nije

Ja sam gnjavator, videli ste to i sami, ne druzimo se od juce...

Stalno imam neke primedbe, na vlastodrsce, na podanike, na blog...k`o onaj Balasevic...ne volem...

Evo, sad "ne volem" ni Fond zdravstvenog osiguranja...ma ne od sad, odavno...al` da vam ispricam...

Resim se ja da poslusam glas razuma i da odem na proveru zdravstvenog stanja zbog kog sam u invalidskoj penziji. To sam, do sada, radio tako sto pozovem koleginicu- majstoricu za moju boljku, koja me odrzava u zivotu vec deset godina, odem kad mi kaze, laboratorija, pregledi  rucni i masinski, bolnicki

VEST: Ministar odobrio izbor ginekologa za 20.000 dinara

Razočarali ste me.

U oktobru ste nam ponudili saradanju u rešavanju problema u porodilištima, a danas mi iz medija saznajemo kakve se promene uvode. To da će dr Stanojević da predlaže ono što njemu i lekarima odgovara, to mi je jasno. Ali mi nije jasno kako vi, koji tvrdite da niste ministar ni lekara ni pacijenata, već i jednih i drugih, ove druge uopšte niste pitali

Upravo sam se vratila sa snimanja emisije "Ključ" koja za temu ima porodilišta i najnoviji predlog "izbora ginekologa" (koji mi nazivamo "rent-a-ginekolog") za 20.000 dinara. (Emisija je snimana danas, a biće emitovana u petak, 27.3. u 22h, RTS1.) Od domaćice emisije, Nataše Miljković, tražila sam i dobila dozvolu da s vama - nedelju dana unapred - podelim pojedine delove emisije.

Gosti u studiju bili su Ivana Mišić iz ministarstva zdravlja, dr Dušan Stanojević iz porodilišta "Narodni front" i moja malenkost iz Građanske inicijative "Majka hrabrost".

Mislim da je

Ta ti je Rada bila jedna nesretnica, jedno jadno siroče pod kapom nebeskom, da se na višnjeg kamenjem gađala lakše bi išla kroz život. Ona ti se rodila u Jagodini, još u stare godine, to se tako kazalo za sve što beše pre no što ubiše kralja i Dragu.

Gost autor: baka Evdokija

E sve ti moraš da znaš i pitaš! Ajd' da ti ispričam i to...

Ta ti je Rada bila jedna nesretnica, jedno jadno siroče

Evo, na primer, ja uzela danas da čitam "List za novorođenče" koji sam dobila pri otpustu iz porodilišta pre pet godina, i iz njega saznadoh da se uopšte nisam porodila carskim

Ponedeljak, 13. jul 2009.

Draga Branka zaista mislim da je divno što ste napravili jedan ovakav sajt koji je nažalost izgleda postao jedini način pritiska da se reše nagomilani problemi iz oblasti trudnoće, porađaja i nataliteta uopšte.

Naime ja pišem u ime moje supruge koja je trenutno u terminu porođaja i na svet treba da donese četvrto dete.

U ovoj završnoj fazi pred porođaj naišli smo na jednu veliku nebrigu i nerazumevanje dve renomirane