vesti online

Prvo što mi je palo na pamet pročitavši da „umetnost MORA biti patriotska“ je to da je sasvim sumanuto davati direktive i kalupiti umetnost na bilo koji način. Jednostavno je neizvodljivo, osim verovatno u institucijama pod šapom Ministarstva. Pogrešno je jedan tako širok pojam kao što je umetnost posmatrati tako usko i lokalno, ma koliko jedno društvo imalo dugu i bogatu tradiciju iza sebe. Gore izrečeno Moranje takođe predstavlja svojevrsno zatvaranje i okretanje leđa brojnim manjinskim nacionima koji žive u našoj zemlji, a usled čije kulture je Srbija samo bogatija.

Подигла се прашина у вези с признавањем правописно непрописних, а тачних одговора на овогодишњим матурским тестовима. Ко је у праву - „либерално" Министарство или „ригидни" професори? По мени, (н)и једни (н)и други.

Danas je dan kada jedna porodica može radovati, a sa njom i 10 miliona nas. Danas Ivana pokušava da ponovi uspeh svog oca Gorana i "ubije" olimpijsku medalju. Zaboleće me prsti od vračanja.



Porodica Maksimović je jedna od najbrojnijih u londonskom Olimpijskom selu. Glavna zvezda porodice na ovim igrama je svakako Ivana, naša reprezentativka, jedna od prvih naših sportista koja je ostvarila olimpijsku normu, pre čak dve godine. Ocu Goranu su ovo sedme Igre! Na onima održanim u Seulu pre 14 godina osvojio je zlatnu medalju. Popularni Maksa je selektor reprezentacije, ali on nije doneo odluku da njegova kćerka ide na Igre - jednostavno, Ivana je dragulj koji se retko radja i sama se izborila za ovaj uspeh. Majka Miribana je trener reprezentacije, ali svi će reći da je neverovatna kombinacija oca šampiona i majke izuzetnog sportskog pedagoga (a nekada takodje dobrog strelca) rezultovala takvom kombinacijom gena koja je u naizgled krhkoj i čak previše ljupkoj Ivani složila šampionske kockice.

Stvari oko planinarske opreme postaju nešto komplikovanije, i skuplje, ako se odvažite na višednevni boravak u prirodi. Osnovnu kampersku opremu čine šator, vreća za spavanje, podloška i još po nešto od sitne opreme. Počnimo prvo sa šatorima.

Pogrešna slika o nekome ili nečemu najčešće se stiče iz površnosti ili spletom nesrećnih okolnosti. Lično o ovoj kategoriji unesrećenih ljudi nisam razmišljao više nego o bilo kojoj drugoj vrsti nevoljnika. Moram da priznam da mi je na nekom nižem nivou svesti uvek bila jača slika bahatih, ćelavih ili masnih i bradatih kreatura koji su divljali dvedesetih, kolima sa VU i BM registracijma i istih takvih kontroverznih bizmismena iz ratom zahvaćenih krajeva, od nevoljnika koji su ostali bez nekog svog ili krova nad glavom. Razumevanju izbeglica od strane „nas domaćih" svakako

Na početku putovanja biciklom oko sveta, moj partner Brajan i ja odlučili smo da prepedalamo Karpate. Krenuli smo krajem jula iz Bratislave, gde počinju Mali Karpati, i vozimo od severozapada prema jugoistoku prateći masiv kroz Slovačku, Poljsku, Ukrajinu, Rumuniju, sve do poslednjih obronaka Južnih Karpata u Srbiji.

24. jun

Izgledalo je da mi kondukter neće dozvoliti da unesem bicikl u autobus čak ni ako ga budem rasklopila, ali potegla sam sve adute iz kacige.
- Ali, ovaj, znate, ja idem na put oko sveta biciklom i zato

Mnogo sam naučio sinoć gledajući Utisak nedelje. Ja sam naivno mislio da je problem zdravstva, kao i u ostalom svake druge sfere društva gde je država glavna i jedina, nedostatak pozitivne selekcije i sistema koji stimuliše pozitivnu selekciju. Ukratko konkurencije. Da građani budu ti koji će odraditi i odrađivati posao te selekcije time što će birati bolje lekare, bolje sestre, čistije toalete, ljubaznije osoblje.

          Od prvog dana života bio je u centru pažnje; sin, posle dve ćerke, samo nek`  je muško, ma neka  je i dve kile mesa…a toliko je i bilo. Mali, crnomanjast, kudrav i prgav, opis koji mu je pristajao od septembra 1919 do poslednje kapi  infuzije…mnogo godina kasnije.

     I nije bio neki djak, za razliku od sestara koje su bile petičarke; pre bi se moglo reći da je izrastao (sasvim uslovno govoreći, ako se isključi visina) u pravog  mangupa sa beogradske kaldrme ( asvalt je, u ono vreme, još

gost-autor: nowhereman 

„Zovem se Branislav Živković, a zovu me Bane... Bumbar. A to je zato što sam uvek bio tako, malo, bucmastog lica. Tako sam se rodio. Šta mogu.”

To su reči kojima nam se obratio glumac Branko Cvejić, te 1976. godine. 

Tako je počela čarolija, koja se zove Grlom u jagode.

Kakva serija! Topla, dirljiva, ispunjena humorom. Serija o jednoj mladosti. O odrastanju i prvim ljubavima. O Beogradu, ali i o jednoj bivšoj zemlji.

U scenama

Možda je bolje i pravilnije reći, formiran kao Idiot! Ne, to nikako nije bila želja mojih roditelja! Puni ljubavi i razumevanja, davali su sve od sebe da od mene stvore osobu koja će voleti ljude ne razlikujući ih ni po čemu osim po ljudskosti. Danas kad ih se setim, bili su naivni do bola, verovali su ljudima, verovali u iskrenost, bili verni i odani jedno drugom ali i prijateljima. Ništa nisu zahtevali niti tražili od države, živeli smo od njihovih plata i kredita koje su podizali i uredno izmirivali. Moral i etičnost su im bili na prvom mestu. I pored toga što su se u životu

dok šetamo ograde

protesti traju već toliko dugo da je postalo sasvim očito da niko ne zna šta će s njima. vučića nerviraju i pomalo plaše, opozicija ih ne kontroliše do kraja, organizatori su... ok, ne moramo baš o svima. jedini koji izgleda znaju šta žele od protesta su građani koji uporno svake subote dolaze, ne odslušaju govor sa kamiona, ne učestvuju u izboru govornika, odšetaju, popričaju s ekipom i odu kući bez ukakvog plana da se i sledeće subote pojave na protestu iako je organizacija sve haotičnija iako niko ne zna u potpunosti