ĆAO RAZMIŠLJAM, IZVINI ŠTO JAVLJAM TUŽNE VESTI.

      Ja da imam opciju bih okačila ovu vest. Ti ne moraš. Tužno mi je što te u ovo petljam.
      Volim te puno...izvini.
      Mala Mama
.......................

               ,,Nije mi cilj da promovišem Vukija već da se o njegovoj bolesti priča. To je veoma retka bolest i muka mi je više da lično edukujem sve koji imaju posla s njim.''  

               Ovo mi je napisala. I zamolila me da objavim ovaj tekst u kome priča o bоlesti svoga sina. Zato što je umorna od nerazumevanja, od sudaranja sa zidovima birokratije, od prekih pogleda i nesuvislih komentara.

               Želela je da joj ne pominjem ime, što ću da poštujem. Usput molim i one koji je eventualno poznaju, a čitaju ove redove, da se drže te njene želje.

               Hvala.            

ILI, SRBLJANOVIĆKA NIJE GADURA ONA JE PISAC!

Čovek ima jedan život i važno je da ga živi pošteno. Posle toga možda ima nešto, a možda dođe samo gusti mrak. A samo od te lične bruke ili poštenja zavisi da li će ti neko nekad zapaliti sveću, da ti svetli u tom mraku, ili će ti na grobu zapišavati koprive. Kad u Srbiji poštenje postane

Na molbu roditelja Kristine Denčić ponavljam blog. Ovo je još jedan pokušaj u nadi da će se neko odazvati. Bilo je par ljudi koji su se preko privatnih poruka javili iz inostranstva da pomognu Kristini, ali su u međuvremenu odustali, ili nisu našli vremena. Skromna svota novaca prikupljena u akciji Svi za Kristinu je potrošena, a bitka još uvek nije završena.

                                                              Све се то ради у мраку!

Знам да ћу овим блогом многе људе довести у мат-позицију, па и себе. Међутим, не напишем ли, изаћи ће ми на лакат. Неће ми опростити неки локални политички моћници и ,,градски оци“, али то је некако и лакше него да једног дана не могу да опростим себи.

Uthixo akusikelele! 

Ne bih puno o Guti, nekako se nadam da ni ne treba. Dakle, Branislavu Grubačkom Guti, dijagnostikovan je redak oblik leukemije. Čoveku koji je kao retko ko činio da se prokrvi atmosfera u ovoj zemlji, da cirkulišu ideje i optimizam, hitno je potrebna pomoć dobrovoljnih davalaca krvi, kako bi počelo njegovo lečenje.

Neophodni su trombociti A krvne grupe i pozitivne i negativne. Davaoci mogu da se jave u Zavod za transfuziju krvi u Beogradu, kod Hrama Svetog Save, u ponedeljak od 8 do 10:30. Zbog kordinacije dolazaka, mole se davaoci da se jave na telefon  064/271-4666.

Iskik Kul, 5-10. spetembar

„Azijska Švajcarska“ – u najavi

S južne strane masiva Alataj, na teritoriji Kirgizije, nalazi se drugo po veličini ledničko jezero u svetu – Isik Kul. Od Biškeka je udaljeno tek nešto više od dvesta kilometara, pa nemam dilemu gde otići dok čekam kinesku vizu. Zbog ograničenog vremena, planiram da se vozom ili autobusom prebacim do mesta Balički, koje se nalazi na špicu jezera, te da odatle krenem bilo južnom, bilo severnom stranom i napravim pun krug, što iznosi četristo četrdeset kilometara ili opuštenih pet do sedam dana vožnje.

Nema pustolova koji nije maštao o putovanju od Damaska, preko Bagdada, Teherana, Marva, Samarkanda, Seleukije, Turpana, Dunhuanga, do Šijana, o prolasku kroz nekadašnja carstava Persije, Baktrije, Arije, Šinaja, o praćenju traga starih karavana i bajkovitih priča o čudima duž najdužeg trgovačkog puta premodernog doba koji je povezivao Sredozemlje sa Dalekim istokom. Pedalati

25-27. april; 24. maj – 1. jun

*

Moje odredište je Kampot, mali grad na jugoistoku Kambodže, na obali Tajlandskog zaliva. Do tamo imam oko dva dana vožnje. Nameravam da noćas kampujem, ne toliko da bih uštedela – jer sobe se skoro svugde mogu naći za oko pet dolara – već radi slobode da stanem u trenutku kad osetim umor ne razmišljajuci o tome da li se u blizini nalazi neko naselje sa gostrinskom kućom.

28. mart -- 4. maj 2013.

Nisam se odmah odlučila za Kep i preselila u njega. Najpre sam jednog dana otišla u izvidnicu.

Od Kampota do tog malog grada, poslednjeg uz granicu sa Vijetnamom, ima manje od dvadeset pet kilometara. Ali vožnja je veoma naporna zbog lošeg puta. Asfalt je sljušten, a ostala je crvena zemlja. Motori a posebno džipovi jure najbrže što mogu, pa gutam prašinu koju podižu.

Planet Bike je na FB-u pokrenuo foto-konkurs na kojem se glasa za najbolju fotografiju sa temom biciklizma. Daju dvadeset nagrada, a prva je bicikl, neki namnunjeni model.

Nisam uopšte nameravala da učestvujem (volim moj "krš" koji je izdržao 24.000 km i ništa mu nije i ne bih ga menjala), ali me je jedna FB prijateljica podstakla da se uključim.

Razmišljajući o njenom predlogu, sinulo mi je kako bi bilo sjajno da osvojim bicikl i onda ga poklonim nekom sirotištu, što bi bio fenomenalan početak humanitarne

Dan trinaesti, 18. oktobar

*

Pre nego što napustim Muktinah, suočavam se sa vrhuncem gramzivosti nepalskih ugostitelja. Pošto nemam dovoljno rupija da platim za noćenje i obede u hostelu, odem u gostionicu gde se ujedno vrši i zamena novca. Prema zvaničnom kursu, za jedan dolar dobija se 98 rupija. Nepalac u menjačnici mi za sto dolara, koliko hoću da promenim, proizvoljno ponudi 7 000. U taku planem,

„Da li vi mislite da su turisti trezori koje treba opljačkati? Kako vas nije sramota! Da stavite trideset dolara sebi u džep na račun transakcije!“

Nepalac se nimalo ne uzbuđuje.

Živela sam na Krfu, negde do 2000. godine. Jedno od najlepših ostrva Mediterana, složiće se mnogi. Mesto gde su snimljeni najpoznatiji filmovi grčke kinematografije, ali i mnogi britanski i američki naslovi... Nekada prestižna destinacija grčkog i svetskog džet seta, a u poslednje vreme još jedan od sinonima jeftinog turizma... Prelepa scenografija istorije, te par vrhunskih hotela, podsećaju na slavnu prošlost. Nekada su na ostvrvo dolazili Marija Kalas, Aristotel Onazis, Elizabet Tejlor, Melina Merkuri, Đina Lolobriđida, Rudolf Nurejev, Albano i Romina, ali i Lord Bajron, Lorens Darel... Svoje kuće su na ostrvu imali Anjelijevi, Sofija Loren, Fredi Merkjuri... Na Krfu se venčavala Džoan Kolins, i mnogi drugi...

Uspem ponekad da ućutkam pse u dvorištu

i na miru ispušim cigaretu na terasi

Noćas ce umreti troje

i roditi se četvoro Kineza.

O tome verovatno niko neće čuti,

ali opet, njihove majke plakaće ponosne.

I majke umrlih i majke novorođenčadi

Slabo se šta menja u Srbiji

osim potražnje robe

i uzdizanja srednje klase isčitavanjem domaće beletristike.

Sumnjam da je iko ikada

napisao pesmu o Kinezima

A živeo u Srbiji

i boleo ga kurac

i za Kineze

i za Srbe.

O domaćim piscima da i ne govorimo.