Biciklom oko sveta -- Čudni Kmeri i još čudniji turisti

28. mart -- 4. maj 2013.

Nisam se odmah odlučila za Kep i preselila u njega. Najpre sam jednog dana otišla u izvidnicu.

Od Kampota do tog malog grada, poslednjeg uz granicu sa Vijetnamom, ima manje od dvadeset pet kilometara. Ali vožnja je veoma naporna zbog lošeg puta. Asfalt je sljušten, a ostala je crvena zemlja. Motori a posebno džipovi jure najbrže što mogu, pa gutam prašinu koju podižu. Ali već sam navikla da u Indokini moraš biti ili prašnjav ili blatnjav – zavisno od sezone.

Kambodža želi zapadnjačke pare – kroz turizam i investicije. Odgovorni u vladi svesni su da je preduslov za privlačenje velikog broja stranaca imati dobre puteve. Zato ih ubrzano grade. Stare popravljaju i proširuju, a zemljane, na iole važnijim rutama, asfaltiraju. Problem je što proširivanje puteva obično znači seču sveg rastinja okolo.

Tako na prilazu Kepu motorne testere nemilice uništavaju drvored, čije su krošnje u predivnim crvenim cvetovima. Ogromna stabla počivaju tužno u šančevima pored, čekajući da satrunu ili izgore na vatrama meštana kao ogrev u zimskim mesecima.

Dok sve ne iseku, putniku se čini da prolazi kroz aleju u nekom kraljevskom parku.

Kep je nadaleko poznat po Rakovskom marketu – pijaci. Veliki popločani plato sa brojnim prodavcima morskih životinja i plodova – riba, lignji, hobotnica, rakova u svim oblicima, a sve sa roštilja. Suprotno očekivanju, cene uopšte nisu pristupačne.

Sa doka posmatram kako se love rakovi. Vrlo je jednostavno. Postoje drveni kavezi sa malim otvorom odozgo. Spuštaju se u more, u plićak. Nisam shvatila kako, ali u kaveze se uvuče puno rakova koji potom ne mogu da izađu iz njega. Kilo žive vage košta deset dolara, što je prilično skupo. Od jedne prodavačice specijaliteta sa roštilja saznajem da su rakovi sa plavim nožicama dobri za jelo, dok oni sa žutim nisu i treba ih vratiti u vodu.

Zanimljivo je da su lovci isključivo žene.

Kep se nalazi na malom poluostrvu. Glavni, ujedno i jedini put, vodi duž obale. Trotoar je popločan a gde god je širina dozvoljavala, postavljene su klupe s pogledom prema pučini. Ljudi skoro i da nema. More je nemirno i prljavo, a na nekoliko kilometara udaljenosti vidim dva-tri ostrva. Ribarski brodići su u živim bojama i dosta brzo plove prateći obalu.

Sviđa mi se. Sve mi se sviđa.

Dopada mi se i centar Kepa, jedan mali skver sa načičkanim hotelima i gostinskim kućama, prodavnicama i restoranima u kmerskom stilu – otvorene drvene kućice, sa prostrtim tepisima na kojima kmerkse porodice sede i ručaju, dok su između sva četiri stuba razapete mreže za ljuljanje.

Glavna plaža je duga dvesta-trista metara. Prekrivena je sitnim žutim peskom koji je ovde donesen i nasut na kamenitu obalu. More je plitko i treba hodati skoro pola kilometra da bi se prsto odvojili od tla.

Između Kampota i Kepa ima mnogo muslimanskih sela, ali i Kmeri budističke vere su vrlo tradicionalni. Sasvim uobičajena slika je da se kupaju u košuljama i pantalonama, čak i kada je reč o maloj deci. Budistički monasi, mahom dečaci, ulažu veliki napor da bi se okupali u svojim togama koje plutaju oko njih.

Primećujem da strani turisti izbegavaju da se svuku u kupaće i da se ovde sunčaju i kupaju. Obično su u prolazu kroz Kep, na putu za Ostrvo zečeva, gde postoje rajske plaže sa finim belim peskom a more je prozirno čisto.

Simbol Kepa je ogromna statua plavog raka koji se dobroćudno smeši sa postamenta u plićaku. Na postamentu piše: „Welcome to Kep“

Na novosagrađenom doku na obodu glavne plaže nikao je novi simbol grada – Sirena, koju uporno prekrštavam u Kupačicu. Izvajana je naga a potom 'odevena' u oskudni dvodelni kupaći kostim. Prvi je bio žute boje, donji deo je imao karnere pa je ličio na mini-suknju, a gronji je bio dosta širok, poput topa. Noć ili dve kasnije, mangupi su svukli Kupačicin grudnjak. Nadležni su je ubrzo uvili u novi materijal, crvene boje, ali i ovaj komad platna završio je svučen, landarajući na vetru oko njenog stomaka. Neko vreme, stajala je tako sramotno razgolićena, a onda su je ponovo odenuli u gornji deo. Zadržao se koliko do večeri. I tako skoro svakodnevno...

Kada sam se smetila u Kep, postala mi je navika da ujutru prvo proverim šta je Kupačica 'obukla' ili svukla tog dana.

Moja potraga za odgovarajućim smeštajem ne traje dugo. Po osećaju koji sam razvila tokom dve godine na drumovima, skoro nepogrešivo 'znam' gde treba da skrenem i potražim ili, kao sada, upitam za smeštaj. Vidim tablu na kojoj piše „Kep bungalows“ i dosta uvučen plac od glavnog puta sa oko deset bungalova. Svi su sagrađeni od prirodnih materijala: zidovi su od nabijene zemlje a krovovi od trske. Ispred svakog stoje po dve stolice i sto.

Menadžer je čovek od možda trideset pet godina. Ne govori engleski ali odmah poziva nekog s kim pregovaram o ceni. Regularni smeštaj je pet dolara u bungalvoima bez televizora, a ako ću ostati duže, cena je četiri. I ono što je veoma bitno – mesto ima bežični internet.

Pristajem i dajem kaparu, a uzimam račun i ključeve. Sutra ću se preseliti ovde.

Po izlasku sa ograđenog placa, provozam se malo po okolini. Preko puta je bezninska pumpa, oveća prodavnica sa dosta zapadnih proizvoda i dok s kojeg čamci plove na Ostrvo zečeva. Na kilometar i po udaljenosti nalazi se pijaca – lokalni market.

Sve deluje savršeno.

Prijatno iznenađenje je da kroz Kep prolazi veliki broj cikloputnika. Dolazeći ovde, srela sam mladog Francuza koji je kupio bicikl u Sajgonu i odande počeo da pedala ka Bangkoku.

Napuštajući Kep, zaustavim se da pozdravim cikloputnika sa nešto više tereta nego što sam obično nosila na jednodnevne vožnje biciklom po Srbiji. Njegovo ime je Endru, Britanc je, i krenuo je na turu od Bangkoka do Pekinga. Ima šator, podlogu, vreću za spavanje, mali gorionik.

Teško mi je da poverujem da sve to staje u jedan ruksak, jednu torbicu koja s ekači za ram bicikla i dva zavežljaja – jedna na volanu, drugi na prtljažniku. Da bi me ubedio kako ima sve potrebno, Endru mi pokazuje najmanju pumpu an svetu – veličine hemijske olovke.

Pošto mora da čeka aktivaciju svoje vijetnamske vize, ostaće nekoliko dana u Kepu. Preporučujem mu bungalove. Eto, imaću i društvo narednih nekoliko dana.

Malo duži boravak na jednom mestu ima tu prednost što se brzo i dobro upozna mentalitet njegovih žitelja. Tako na primeru menadžera bungalova u kojima sam odsela učim mnogo o Kmerima.

Najpre mi pada u oči da ima sedmočlanu porodicu (ako sam dobro izbrojala svu decu) a očekuje još jednu prinovu. Pitam se da li je ikada čuo za kontrolu rađanja? Kep ipak nije neko zabačeno selo u džungli, gde se živi kao pre nekoliko stotina godina.

Sa tom brojnom porodicom živi u bungalovima – u svima istovremeno, a zavisno od broja turista. Potonjih nema uopšte osim praznicima, pa deca u jednom bungalovu gledaju televizor, u drugom spavaju, u trećem se igraju, u četvrtom odmaraju tokom sieste. Začudo, nisu mnogo bučna, iako su Kmeri veoma glasan svet. I buka im, kao ni Kinezima, nimalo ne smeta.

Neprijatno me iznenađuje neposlovnost Kambodžana. Očekuju da gost ispuni sve uslove dok oni smatraju sasvim prirodnim da ih menjaju prema sopstvenom nahođenju.

Tako ću već prvog dana po preseljenju saznati da je gazda preko noći odlučio da ukine bežični internet, iako mi je koliko juče tvrdio da ga ima u bungalovima.

Narednih dana otkriću da postoji veliki problem sa vodom, pošto ovaj objekat nije povezan na javni vodovod. Voda se doprema u cisternama iz kojih se ispumpava u dve ogromne cisterne baš pored mog bungalova. Vrlo je prljava, žuto-smeđe boje, pa njome ne mogu da perem zube ni da se umivam. Jedva se tuširam, sve vreme uveravajući sebe da je to kao kišnica.

Na sve to, menadžer smatra svojom obavezom da stalno zatvara glavni dovod vode kako bi uštedeo. U tome ne postoji nikakvo pravilo. Često je zatvori noću, a mnogo puta i preko dana. Kada se po ko zna koji put desilo da ne mogu da se istuširam po povratku sa vožnje ili grada, tražila sam da pričam sa posrednikom.

Dugo natezanje nije dalo nikakav rezultat. Mogu da se odselim ako želim, rekao mi je, ali moraću da platim punu cenu za dane koje sam tu provela.

Imam i pacove u krovu bungalova. Videla sam ih kako trčkaraju ivicom zida jer ovde zidovi nikad ne idu sasvim do krova, radi cirkulacije vazduha. Menadžer je postavio dva tanjira sa otrovom i sutradan mi pokazao dva mrtva, poveća primerka ovih gmazova.

Tačno iznad moje glave, na tavanu, živi brojna porodica guštera – vrste gecko. Ove životinje su dobre, love insekte i nisu opasne po ljude. Puštaju smešne zvukove nalik na kričanje. Uspela sam da fotografišem oca porodice, jedan pozamašan primerak, dok mi je najmlađi član, beba od jedva jednog centimetra veličine, stalno uticao.

Naučila sam i da se gušteri utišaju kada se gore pojavi neki pacov. Jer upravo to se desilo nekoliko dana nakon pomora ona prva dva. Ovaj, treći, prešao je iz susednog bungalova, u kome su se smestili mladi Francuzi, takođe biciklistički par. Požalili su mi se da su videli pacova i kao da je tog trenutka ovaj odlučio da se preseli kod mene.

Usledilo je ponovno postavljanje zamke s otrovom. Sutradan je i on bio mrtav.

Do kraja mog boravka u bungalovima, više ih nisam videla ni čula. Ali sam zato usred sobe našla ogromnu crnu škorpiju. Menadžer se samo smejao kada sam mu objasnila o čemu je reč i upitao me je, preko posrednika, a što je nisam ubila.

Rešila sam da razapnem šator na krevetu i da spavam u njemu – kako bih se zaštitila od insekata i životinja koje me vrebaju sa svih strana.

Skoro svake večeri imam društvo. Najpre je to bio Endru, a kada je on otišao, pristigao je španski biciklistički par, potom francuski, pa jedna bekpekerka iz Poljske, te dvoje Nemaca autostopera. I svi su putnici dugoprugaši, a kao da su se dogovorili da dolaze naizmenično.

Tako me na kraju svakog radnog dana očekuje zanimljiv društveni život.

Ispred mog bungalova nalazi se kameni sto sa dve klupe. Tu kuvam večeru na koju pozivam putnike koji su trenutno takođe u bungalovima.

Inspirativno mi je da pričam i razmenjujem putničko i životno isksutvo sa svim tim ljudima. Kada odu nakon nekoliko dana, bude mi žao. Uvek ih fotografišem i razmenimo mejlove.

Preko Ekspat foruma upoznajem Francuza Antuana koji je dao oglas da traži cimere za rentiranje kuće u Kepu.

Antuan je po zanimanju dizajener video igrica i imao je sopstveno preduzeće u domovini. Kada je počela ekonomska kriza i posao stao, sve je zatvorio i preselio se ovde. Hteo je da posao nastavi u Kambodži, računajući na jeftinu radnu snagu. Jedva je uspeo da nađe školovane mlade ljude koji se razumeju u grafički dizajn i 3D animacije. Dao im je veoma dobre plate – po 600 dolara u zemlji gde je prosečna plata deset puta niža.

Imao je probleme od početka. Uvek su radili kako oni misle da treba, a ne kako bi on zamislio i tražio od njih. Na kraju su dvojica od trojice rešili da odu. Hteli su da budu tuk-tuk vozači, koji zarađuju oko sto dolara, ali ne rade ništa.

Nakon Antuanovog iskustva sa Kmerima, postaje mi jasno ono gotovo opsesivno zatvaranje vode u mom bungalovu – jer menadžer misli da tako treba. Nije važno što sam ja gost koji je platio, i to unapred mesec dana, i što se podrazumeva da mi tuš bude dostupan kad god poželim. Važno je kako on to zamišlja.

Verujem da Kmerima, mi, zapadni ljudi, izgledamo čudno sa našim navikama, primedbama, molbama. Sigurna sam da menadžer ne razume zašto nije u redu da se u pola šest ujutru cisterne pune vodom. Kmeri su u to vreme uveliko budni pa im buka koju pravi ispumpavanje ogromnih kanistera nimalo ne smeta. Njima zapravo buka nikada ne smeta.

Ne smeta im ni kada čopor pasa laje nasred dvorišta blokirajući mi prolaz do bungalova. Dok psi kidišu na mene, menadžer i njegova brojna porodica slatko se smeju. Tek kada im gestovima objasnim da bi trebalo nešto da urade, pozovu kučiće po imenu da se umire.

Ne smeta im ni što dva kočoperna petla kukuriču već od ponoći. Zapravo, mislim da nikad i ne prestaju da se nadglasavaju jedan s drugim. Jer jedan je ovdašnji, iz dvorišta bungalova, a drugi iz seoske kuće s čijim placem se graniči. Ovdašnji petao zauzme poziciju između mog i bungalova koji uvek rentiraju stranim turistima, i kreće da kukuriče.

Ustajem zaredom nekoliko jutra da bih ga oterala, dok se napokon ne odvikne i promeni lokaciju. Francuski par mi jedno jutro zahvaljuje na tome jer su već hteli da menjaju smeštaj.

No možda najgori od svega je kmerski nedostatak poštovanja kad je reč o novčaniku turista. Tako će danas reći jednu cenu a ujutru drugu za istu stvar.

Prvo dana po mom dolasku, u prodavnici kod benzinske pumpe bocu vode plaćam sedamdeset pet centi. Drugog cena pada na pedeset. Trećeg i svih narednih, košta trideset pet – što je valjda i regularna cena.

Zar zaista misle da su turisti toliko blesavi?

Francuski par je isti bungalov jedne noći platio pet dolara, a nakon dvodnevnog odsustva, pri povratku, naplaćeno im je sedam, kada su demonstrativno napustili ovo mesto i prešli na drugo.

I ja hoću da odem, ali onaj posrednik me ucenjuje. Iako je prošlo dvadeset dana, a ja platila za ceo mesec unapred, želi da mi naplati punu cenu ako li odem samo dan ranije. Za njega, kršenje dogovora oko interneta, pacovi i škorpije u sobi, ukidanje vode, buka... nisu nikakvo opravdanje. Čak mi preti i milicijom ako bude saznao da sam nekom drugom strancu rekla nešto loše o njihovim bungalovima.

Ne mogu da verujem pa počinjem da se smejem. Posle tri nedelje, sreli smo se najzad uživo i to mi je rekao u kafeu u centru.

„Ako me cikloputnik kog sretnem pita za smeštaj, ja treba da lažem? Ako pita da li imam internet, treba da kažem da imam? Ako pita za toplu vodu, osim što je nema, treba da prećutim da mi menadžer ne dopušta da se kupam kad ja hoću? A kada me pita za čistoću, treba da lažem kako nema pacova, škorpija i kako menadžerova žena za dvadeset dana nije nijednom došla da mi promeni posteljinu, ili pomete i očisti, već ja sama čistim?“

Posrednik se pravi blesav i ponavlja kako ne smem ništa loše da kažem jer mogu da imam posla s milicijom.

U ljutnji, podižem glas objašnjavajući mu koliko je to što priča besmisleno. Tada saznajem da sam upravo počinila nešto nedozvoljeno – izgubila živce. Naređuje mi da smesta spustim glas ili će zaista poizvati policiju.

Za toliko sam prisebna da shvatam kako 'neprijatelja treba tući njegovim oružjem'.

„Spustiću glas“, kažem, „i nigde ništa loše neću reći o vašim bungalovima ako me pustite da odem ranije i ne naplatite mi punu cenu.“

Posrednik računa – izgubiće dvadeset dolara, što je trećina plate koju ima zaposleni u luksuznom hotelu u Pnom Penu. Ali imam sreće da je za nekoliko dana praznik – kraljev rođendan, i da se očekuje navala gostiju. Cene smeštaja tada su duplirane, tako da će nadoknaditi sve što bude izgubio mojim odlaskom. Čak mu se i isplati da mu oslobodim bungalov.

Zahvaljujući toj srećnoj okolnosti, postižemo dogovor.

Ostaje mi samo da nađem drugi smeštaj, po mogućnosti pre praznika.

Po preporuci Francuza Antuana, dolazim u hostel u kojem je on odseo. Reč je o novom objektu, sa ogromnim sobama, sa mini-kuhinjom, ormarima. Namenjene su prvenstveno onima koji žele da duže ostanu u Kepu, pa je i cena povoljna – tri dolara dnevno, ne računajući struju i vodu. Sve mi se sviđa pa jedva dočekam da se tu preselim.

U želji da što pre pobegnem, prečula sam upozorenje Antuana da je nekad veoma bučno.

To 'veoma' zapravo znači da se preko puta ulice, na jednom njenom kraju nalazi restoran u koji Kmeri dolaze da gledaju svoje omiljene serije i programe – kada se ton pojačava do maksimuma. Na drugom pak kraju nalazi se ribarsko selo, a u prvoj od kuća je smešteno nešto što bi se moglo najpribližnije opisati kao seoska diskoteka – vlasnici imaju ogromne zvučnike. Od šest ujutru puštaju muziku za sebe, a od osam uveče za omladinu iz kraja.

Ne, nema meni ni ovde ostanka.

U međuvremenu u Kepu se proslavlja Nova godina, a za njom i kraljev rođendan.

Nova godina u Kambodži pada sredinom aprila, a slavi se od tri do sedam dana. Tri dana ništa ne radi, a ona preostala četiri su predviđena kao dodatni dani za Kmere koji iz nekog razloga nisu stigli da je proslave u ona prva tri.

Ne postoji nikakava centralna svečanost niti određeni čas u koji Nova godina dolazi. U nekim gradovima organizuju se festivali, ali više je reč o vremenu koje se odvaja za porodicu, za odlazak negde na piknik i druženje, nego o slavlju u našem, zapadnjačkom smislu. Ali ima i brojnih sličnosti: bogata trpeza, okupljanje rodbine, bučna muzika, ostajanje napolju do kasno u noć, mnogo alkohola.

Nova godina me je uhvatila uoči preseljenja iz bungalova u drugi smeštaj. Videla sam kada je desetak kmerskih porodica zaposelo bungalove. Došli su mahom kolima i motorima. Nijedna porodica ne broji manje od petoro, a uglavnom ih je i više. Pošto su svi bungalovi iste večičine, nisam mogla a da se ne zapitam kako se svi ti ljudi smeste unutra. Kako spavaju? Mora da neki leže na podu.

Čak i kada su budisti, Kmeri jedu na podu ili zemlji poput muslimana. Bilo gde kraj puta, na plaži, rasprostreće asure i postaviti trpezu. Posedaće u krug i gostiti se, svi uzimajući iz istih tanjira i posuda.

Obavezna hrana je pirinač. Uz njega, jede se razno povrće, sa jakim začinima. Oni koji to sebi mogu da priušte i kojima religija dozvoljava, kupuju i meso – pileće uglavnom, a u ponudi su i sve vrste pečenih insekata, tarntule, kao i pacovi i poljski miševi. Ljudi su ovde veoma siromašni i jedu ono što imaju, što uberu ili lako ulove. Već odavno niko ne odlazi u džungle radi lovine – ponajviše zbog straha od mina.

Koliko su neki siromašni, vidi se ne samo po njihovim trščanim kućama velikim tek koliko da se svi ispruže na podu, već i po tome kako se transportuju kada putuju negde na duže, kao sad, za Novu godinu ili proslavu kraljevog rođendana.

Leksusi ili njima srodni automobili ne znače da je vlasnik bogat, već da je dobro prodao zemlju koju je nasledio od predaka. I kada porodica negde krene, pozadi se podigne krov i svi posedaju u pikap zbijeni kao sardine. Samo im glave proviruju kroz onaj uski prorez između krova i ograde. Nekada, zbog sunca, preko svih otvora zategnu marame, pa iznutra proviruje samo nečiji nos, ili deo glave. A kada negde stanu, kao što to učine kod Rakovskog marketa da bi kupili hranu, izvlače se poput akrobata preko svih tih tela i između zapreka.

Još siromašniji, dovoze se na platformama kamiona. Pozadi ih stane i po pedesetoro ili više. Jedni sede po podu, a drugi stoje opkoračivši ih nogama i držeći se za šipke preko kojih se inače prebacuje cerada. U slučaju ovakvog transporta, u suvoj sezoni, cerade nema. Iako se svi smeše, mašu i dobacuju: „Hello!“ strancima, imam neodoljivu asocijaciju na filmske scene otpremanja logoraša.

Treća sreća. Hostel u kojem ću najzad biti zadovoljna preporučio mi je Vjekoslav, koji je nakon Pnom pena i Sihanoukvila, ponovo došao u Kep. Nalazi se na ulazu u grad, upravo u onom delu gde seku drveće kako bi proširili put. Tu imam potpunu tišinu i mir.

I radim. Radim naporno od prvog dana u Kepu. Rekla bih da pisanje napreduje dobro – pišem jednu do dve stranice dnevno. Ali nakon otprilike mesec dana počinjem da sumnjam da to ne valja. Preobimno je. Preopširno. Dosadno.

Napravila sam školsku grešku odabravši loš ugao pripovedanja. Nisam prethodno razradila kompoziciju. Počela sam da pišem bez dobrog plana. I nakon pedeset strana – a to u štampi iznosi tri puta više -- našla sam se u ćorsokaku.

I šta sada?

Ništa. Ostaviti to tako, odmoriti se od pisanja i onda, s novim entuzijazmom i idejama krenuti ponovo. Ali prethodno sve dobro osmisliti – što podrobnije, to bolje. I popričati s nekim o tome, da bih čula i tuđe mišljenje. Potisnuti stid i finoću, i pitati prijatelje da mi pomognu, da me saslušaju, da pročitaju napisano i daju svoj sud.

Biće teško, znam. Teško je sve što se kreće po drugi put nakon prvog neuspeha. Ali šta je u životu pa lako – osim odustajanja. A tu reč sam odavno proterala iz svog rečnika.

.

.

Fotografije Kepa su ovde.

.

.