Biciklom oko sveta - Himalajska tura, 13/14. (Nepal)

Dan trinaesti, 18. oktobar

*

Pre nego što napustim Muktinah, suočavam se sa vrhuncem gramzivosti nepalskih ugostitelja. Pošto nemam dovoljno rupija da platim za noćenje i obede u hostelu, odem u gostionicu gde se ujedno vrši i zamena novca. Prema zvaničnom kursu, za jedan dolar dobija se 98 rupija. Nepalac u menjačnici mi za sto dolara, koliko hoću da promenim, proizvoljno ponudi 7 000. U taku planem,

„Da li vi mislite da su turisti trezori koje treba opljačkati? Kako vas nije sramota! Da stavite trideset dolara sebi u džep na račun transakcije!“

Nepalac se nimalo ne uzbuđuje.

„Idite na drugo mesto“, kaže i nasmeje se.

Psujem ga u sebi dok izlazim napolje. Stvarno je bezorazluk. Zna da u Muktinahu nema bankomata ni banaka ni menjačnica i zato je gramzivo pokušao da to iskoristi.

U drugom hostelu ponude mi 8 000 rupija.

„Ma da se nosite!“, kažem na srpskom i izađem napolje.

Ako treba, voziću dvadeset pet kilometara koliko ima do prvog mesta gde postoji banka, zameniću novac po normalnom kursu i onda se autobusom vratiti da platim račun – ali ovim derikožama neću dati priliku da me oderu.

Vraćam se u moj hostel i zaposlenog na recepciji, koji me je i uputio na menjačnicu proverivši prethodno kurs preko interneta, slažem kako još nisu počeli da rade. Zamolim ga da prihvati dolare i vrati mi rupije, jer zaista ne mogu da čekam dva sata dok se – navodno – menjačnica otvori.

Nepalac malo razmišlja, no kako sam za dva dana u hostelu ostavila sasvim dovoljno novca, ponudi mi 9 400 rupija.

'Korektno', pomislim u sebi, i pristanem.

Ali još dugo posle ne prolazi me bes. Ne mogu da shvatim da li zaista misle da su turisti tolike ovce ili im je taj bezobrazluk prirođen.

*

Trebalo bi da spust koji me čeka narednih dana bude neuporedivo lakši od uspona. No, sudeći po tome kako izgleda na početku, kad napustim Muktinah, imaću još dosta da se pomučim.

Iz zemljanog puta na sve strane štrči kamenje, a kako sa ove strane planine kiša očito nije dugo padala, to je sve prašnjavo i peskovito – idealno da tanke gume bez krampona očas proklizaju. Takve 'zemljane' delove zamenjuje podloga od šljunka, koji se kliza gore od leda. Ali najgore je na delovima gde je zbog rečica, vodopada, potoka put prekriven velikim kamenovima – tu i džipovi zapinju, a nekmoli točkovi bicikla.

Vozim nizbrdo ne brže od deset kilometara na sat, veoma oprezno i ne skidajući pogled s puta. Naporno je i šake me brzo zabole od neprekidnog stiskanja kočnica. Zato stajem, praveći kratke pauze da razmrdam prste, i ujedno napravim neku fotografiju.

Predeli su potpuno drugačiji nego s one strane pasa Thorung La. Nalazim se u regiji krečnjačkih planina u kojima su kiša i vetar izdubili oblike nalik onima u Kapadokiji. A usred tih peščano-kamenitih pustinja, potpuno neočekivano niču oaze s poljima, zasadima, šumama.

Ako sam s one strane prevoja povremeno imala osećaj da se više ne nalazim na Zemlji već na Mesečevoj površini, sada sam skoro sasvim sigurna da ovi pejzaži nisu ovozemaljski. Ovde bi slobodno mogli da se snimaju Ratovi zvezda.

*

U nekoliko navrata silazim s bicikla i guram ga. Ne može se preko kamenja, preko šitokih i dubokih reka, preko strmoglavih klizavih spustova, preko svih tih zamki koje samo odnekud izniknu preda mnom. Problem je što jedva hodam. Imam jaku upalu nožnih mišića, a palčevi na oba stopala su mi ozbiljno podbijeni, otečeni su i pomalo krvare. Nadala sam se da neću morati da hodam, pa sam zato krenula posle svega dan i po odmora. A trebalo bi mi duplo više da se oporavim od onog uspona i spusta. Ali ne samo što želim da se što pre dokopam civilizacije, već i nemam dovoljno novca za duži ostanak na planini. Zato stiskam zube i guram gde nikako nije moguće voziti.

Na prvoj strmoglavoj nizbrdici -- ispred Kagbenija koji je prava oaza u pustinji -- srećem četiri Nepalca na dva motora. Došli su iz nekog mesta na jugu zemlje i idu do Muktinaha. Žele da se slikaju sa mnom a onda me mole da napravim jednu fotografiju njih četvorice.

Kada prođem Kagbeni, slučajno podignem pogled i opazim šestoro biciklista kako guraju nizbrdo prečicom. Uskoro me preteknu ali uspem da napravim nekoliko fotografija. Nisu nijedna od onih ekipa koje sam već sretala. Najverovatnije su krenuli iz Muktinaha, odakle se organizuju spustovi planinskih biciklista. Jave mi se svako ponaosob dok prolaze pored mene, a zatim mi se izgube s vidika.

Spustim se sasvim dole do reke. Nemam vode, pa se pripremim da prečistim jedan litar rečne. Odavde kreće uspon koji u cik-cak, pod velikim nagibom, vodi do vrha brda, a potom se spušta ponovo do reke. Dok pumpam vodu, primetim fluorescentne navlake na ruksacima onih biciklista – eno ih gore kako guraju.

Ne mili mi se pomisao da ponovo prolazim isto kao i s one strane Thorung La prevoja. Međutim, dok prečišćavam vodu, naiđe druga grupa biciklista. Kreću ivicom rečnog toka, uz obalu.

Žmirkam da bih bolje videla i uspevam da nazrem da se put preko vrha brda i ova staza duž rečnog korita spajaju na možda pola kilometara udaljenosti od mene. Ipak, čekam da pogledom ispratim drugu grupu biciklista do glavnog puta. Kada vidim da su uspeli, krenem i ja za njima.

*

Nakon sto metara zapitam se da li je možda ipak bilo pametnije ići putem, gurajući uzbrdo. Stazica na padini široka je koliko da stane stopalo i naizmenično se penje i spušta. Reka mi je zdesna, pa hodam kao žongler po onoj kosini, oslanjajući se na bicikl čiji tokovi ostaju na stazi. Tešim se da sam na svega metar-dva iznad nivoa vode, tako da neće biti previše strašno i ako se skotrljam.

Samo, umorna sam od ovoga. Dosta mi je ekstremnih akcija najmanje za narednih godunu dana. Za promenu, volela bih da vozim – ne mora asfaltnim, ali da makar bude neki lepi, dobar zemljani put. Nema veze da li je uzbrdo ili po ravnom – samo da mogu da se njime kotrljam a ne da milim, da se tumbam i odskačem, da izigravam ciklo-supermena koji prenosi preko dvadeset kilograma tereta. Ja bih da uživam u vožnji i pejzažima, ne brinući se da li ćemo se i bicikl i ja skotrljati u ponor.

Izgleda da opet imam problem s očekivanjima – prerano sam se ponadala da je mukama došao kraj. Zaboravila sam da je i u planinarenju i u pedalanju, spust po pravilu naporniji od uspona. I da moram da budem strpljiva.

*

Zapravo mi je samo trebala pauza. Nakon ručka i skoro dvočasovnog odmora, s novim entuzijazmom nastavljam da malo vozim, pa malo guram. Kada prođem ogromni kamenjar, koji se prostire na površini od sigurno kilometar-dva, put postaje znatno bolji za vožnju. Prati rečno korito koje je skoro sasvim presahnulo, pretvorivši se u potok ili, povremeno, usku reku. Dno velike reke, koja ovuda sigurno teče u vreme monsuna, šljunkovito je, pa odozgo deluje kao široki put, koji prati ovaj kojim se kotrljam.

Kamenitu pustinju zamenjuju najpre pejzaži kao u preriji, sa niskim kržljavim žbunjem po stenama. Kao i gore, na petsto i hiljadu metara više, i ovde usred te goleti iznenada niču zelene bašte, polja, šumarci. Ali uskoro se sastav tla opet menja i planine postaju zelene, mahom obrasle u četinare.

Sećam se sličnih promena pejzaža na jezeru Isik Kul u Kirgiziji. Tamo se, zbog mikroklimatskih uslova, doslovno na nekoliko kilometara pejzaži menjaju bez ikakvog prelaza, odjedanput, kao da se jezero prostire kroz nekoliko različitih klimatskih zona. Ne znam mnogo o klimatologiji a o geologiji skoro ništa, ali to mi je fascinantno. Ni da putujem avionom ne bih mogla da tako brzo, u svega nekoliko sati, budem najpre u pustinji, potom u preriji a onda u četinarskoj divljini.

*

Sela se nalaze na svakih nekoliko kilometara. Zavisno od kofiguracije terena, kuće se ili nižu uza sam put, s obe njegove strane, ili su pak udaljene od njega, najčešće na padini iznad, a retko kada su ispod puta, uz reku. Sve su kamene i uglavnom prizemne. Obično su obojene u belo, ponekad i u plavo, ljubičasto, crveno, a okviri drvenih prozora su skoro uvek u nekoj jarkoj boji. Krovovi su ravni a ovde prvi put vidim poslagana drva za vatru duž oboda krovova. Po pola metra ili više u visinu nižu se redovi drva za ogrev, ali strogo uz ivicu krova. Nekad je onaj prvi red, najviši, prekriven providnom ceradom, preko koje je poslagano kamenje kako je vetar ne bi oduvao.

Kada vodi kroz selo, put je skoro uvek popločan širokim kamenovima. Ono je nejednakog oblika i debljine, sa oštrim ivicama, pa je tuda posebno teško voziti bicikl. Čak i motoristi više vole da poteraju svoje mašine uz zemljani obod takvog puta, nego da se truckaju prelazeći preko ploča.

Mnoge kuće imaju balkone s ulične strane. Obično su za pola metra podignuti od nivoa tla i na njih se stiže visokim drvenim stepenicama. Na balkonima se nalaze drvene klupe okrenute ka ulici ili mali drveni stolovi sa četiri jednostavne drvene stolice -- ako je kuća pretvorena u gostionicu-restoran.

Na balkonima se obično igraju deca, dok domaćice nešto rade – prebiraju bilje i plodove koje su ostavile u velikim okruglim tepsijama da se suši na suncu, peru suđe ili odeću na česmi koja se nalazi uz kuću, nešto čiste. Muškarci uglavnom stoje na ulici, u manjim grupama, puše i pričaju. Retko kad ih vidim kako sede napolju, za stolovima na balkonima gostionica. No, kada uđem unutra, u unutrašnje dvorište kuča – ako ga imaju – ili u gostionicu, tamo ih nalazim kako sede za stolovima i piju.

Nepalci prave svoju vrstu rakije od riže ili pšenice, koja je veoma jaka. Skoro da nema seoske kuće u kojoj se ne pravi i muškarca koji je ne pije. A i žene vole da potegnu.

Suprotno mojim očekivanjima, u selima vlada prilična buka. Nepalske žene imaju veoma visoke i prodorne glasove i vole da pričaju, dok su muškarci neuporedivo tiši i vrlo prijatnih glasova. Deca su mi pak najveće iznenađenje, jer sam očekivala da su tiha poput svojih vršnjaka u Laosu. Ali, ni nalik nima – vrište, razmaženo plaču i treskaju se kad im nešto nije po volji. Koliko sam uspela da primetim, roditelji nikada ne podižu glas na njih već im udovoljavaju kako god umeju. No nekoliko puta prisustvovala sma scenama u kojima su majke ili očevi opomenuli decu zbog nečega, a što je bilo u vezi sa turistima, gostima njihovog hostela – da ne galame pod njihovim prozorom ili da se ne motaju oko njihovog stola. Bilo je dovoljno samo da im narede da prekinu – i deca bi spremno poslušala.

*

Vozim skoro do večeri i stajem u selu Tukuče. U restoranu prve gostionice sedi sedmoro-osmoro Nepalaca, uglavnom nosača. Bučni su i, čini mi se, već pripiti. Kao skoro svuda u azijskim zemljama, svi se napadno zagledaju u mene kada uđem. U stanju su da me gledaju i po nekoliko minuta netremice. Nekad se pravim da ih ne primećujem, ali nekad me nerviraju. Tada ih zamolim da prekinu – i uvek poslušaju.

Ovde se ne zadržavam duže, pošto mi se nije svidela soba a ni uslovi koje mi je mlada Nepalka saopštila. Odlazim u sledeću gostionicu.

Tamo nema gostiju, a sobe se nalaze u zgradi u unutrašnjem dvorištu. To mi se dopada a i cene u meniju, koje odmah proveravam, nisu previsoke, te prihvatam. Nakon što se raspremim i istuširam, ponovo uđem u trpezaruiju. Vlasnici, muškarac i žena, odmah dođu do mog stola – jedno sa menijem u ruci a drugo sa blokčetom i olovkom. Praksa u nepalskim gostionicama je da gost sam ispiše porudžbinu u blok, na kojem je broj njegove sobe. Porudžbine se ispisuju jedna ispod druge, a kada se realizuju, vlasnik ili neko od osoblja ispred njih upiše plus ili ih štiklira. U drugoj koloni je broj porudžbina a u poslednjoj se ispisuju cene. Taj sistem mi se dopada, pošto svako u svakom trenutku zna koliki je ceh napravio.

Kada mi pruže meni i blok, vlasnici ostanu pored mog stola, zagledani u mene dok čitam i razmišljam šta da poručim. Uneli su se preko moje glave i dišu mi za vrat.

„Molim vas...“, kažem, pokazući im rukom da se udalje.

Uglas, oboje mi se izvine i onda poslušno odu u kuhinju.

Ne volim što sam to uradila, ali već sam naučila da je to jedini način ne samo u Nepalu, nego u mnogim zemljama u Aziji – sve se mora reći i jasno pokazati, jer naš, zapadnjački bonton, ovde ne važi. Suptilnost i diskretnost su nepoznati pojmovi u ovdašnjim kulturama. Ali, to je Azija. I ne bi bila ista, ni upola tako zanimljiva i egzotična, a često i teško prihvatljiva, kada bi u svemu prihvatila naš uticaj.

Dan četrnaesti, 19. oktobar

*

Odavano se nisam ovako dobro naspavala. I to bez pilula za spavanje koje sam uredno pila iznad tri hiljade metara, pošto je jedna od najčešćih posledica visinske blesti nesanica. Kako sam se spustila dvesta-trista metara niže od toga, odmah sam uspela da sastavim više od deset sati neprekidnog, okrepljujućeg sna.

Dan je oblačan, pa mi vrh Daulagiri I, visok preko osam hiljada metara, ostaje skriven u oblaku ili magli. Samo povremeno uspem da ugledam neki delić te planine, prekrivene snegom. Šteta što me ne prati bolje vreme.

Muče me povrede od spusta sa Thorung La prevoja. Oba nožna palca ozbiljno su mi postradala od tvrdih cipela. Jedan se ogulio i rana nikako da zaraste, a drugi sam toliko nabila, da je pomodreo, otekao i zagnojio se celom ivicom nokta. Trebalo bi da ne obuvam cipele, koje ih ponovo povređuju te su mazanje kremama, čišćenje dezinfekcionim sredstvima i previjanje uzaludni, ali još sam dosta visoko i previše je hladno da bih vozila samo u papučama. Najgore je kada moram da guram bicikl, jer mi svaki korak, svako oslanjanje na bilo koju nogu, pričinjava veliki bol.

Sve što mogu je da ubedim sebe da će to proći. Kao što i hoće. Ovako ili onako, pre ili kasnije, svaki bol umine. Jedino što dotle treba nekako izdržati.

U tom zanemarivanju telesnog, pomaže mi što sve više uživam u putu, premda je povremeno veoma teško ili čak nemoguće voziti pa moram da guram. Razmišljam o tome šta bih savetovala nekome ko bi me pitao da li biciklirati Anapurna rutom. Nisam sigurna, samo znam da uprkos naporu, uprkos tome što se više od polovine puta do Thorung La prevoja mora gurati bicikl, čak i kada niste natovareni bisagama, ona dva, dva i po dana kada sam zaista vozila, iskupljuju sve muke pre i posle toga. A ovo sada, nakon napuštanja Muktinaha, pravi je izazov za ljubitelje planinskog biciklizma. Sve je tu – i veličanstveni pejzaži, i zahtevan put koji podrazumeva tehničku veštinu u vožnji bicikla, i promenjive vremenske prilike zavisno od visine na kojoj se biciklista nalazi – od snega i leda na vrhu Anapurne do suptrospske klime i vreline kako se spusta. Da, preporučila bih vožnju bicikla ovde, ali samo ovom, severozapadnom i zapadnom stranom rute.

*

Upravo to kažem i dvojici Holanđana koje srećem negde na drugoj polovini mog današnjeg puta. Dolaze mi u susret iz suprotnog smera, na dobrim planinskim biciklima namenjenim baš za ovakav teren, i samo sa srednje velikim ruksacima na leđima. Došli su na odmor u Nepal, i imaju vremena samo da voze u jednom smeru Anapurna rute.

„E pa izabrali ste najbolji deo!“, kažem im. „Da sam pre kretanja znala ono što sad znam, uradila bih upravo ovo što vi radite – krenula bih suprotnom stranom, i to uzbrdo.“

Momci se obraduju kao da sam im rekla da su odabrali pravu životnu stazu.

Ali i njihovo oduševljenje mnome i mojom celom turom, kao i izvoženom Anapurna rutom, nije ništa manje. Posebno Vilovo, kako se zove jedan od mladića. Nema dovoljno reči hvale za to što radim. Uz to, i on ima sličan bicikl za cikloputovanja, doduše po Evropi, pa sad pažljivo zagleda svaki deo na mom dvotočkašu.

„On bi da vozi po Himalajima u Kašmiru!“, kaže njegov prijatelj, Mihael.

„Stvarno? Ja sam bila planirala rutu Menali-Leh, ali nisam našla društvo a ne bih da vozim sama po

Indiji“, otkrijem im.

Vil samo što me ne zagrli. Uzbuđeno, objašnjava mi da ni on ne bi sam da vozi i zato traži društvo. Kakvi su moji planovi za narednu godinu? Ima li šanse da vozimo zajedno? Sme li da me fotografiše? A koji mi je mejl jer bi baš voleo da ostanemo u kontaktu? Ne, stvarno, duboki respekt za to što radim. A da li kampujem ili...? I koliko tereta obično nosim? I da li...? I kako...? I ako...? - Vil je u takvom uzbuđenju da nakon više od pola sata razgovora Mihael mora da ga opomene kako bi trebalo da krenu.

Rukujemo se, poželimo jedni drugima srećan put i uspešnu turu, pa svako zapedala na svoju stranu.

*

Na otprilike pola sata pre ulaska u Tatopani, gde sam planirala da danas noćim, sustigne me kiša. Najpre lagano sipi ali onda počne sve jače, pa se zaustavim i navučem kišnu kabanicu.

Sudeći po putu, ovde pada svakog dana. Sve je izlokano, u dubokim blatnjavim brazdama od točkova džipova i minibusa, a kamenovi i stene štrče na sve strane.

Drugi par kočnica koje sam zamenila pre uspona na Thorung La više uopšte ne hvata. Jutros sam ih bila pritegnula, ali do sada su se već sasvim izlizale. Na maločašnjoj nizbrdici umalo vrat nisam polomila – klizala sam niz blatnjav kamenit put dovoljno brzo da ne mogu da ukočim nogama, pa sam se već pripremila na neminovni pad. Srećom, nizbrdica se nakratko pretvorila u ravan put i tako sam uspela da se zaustavim.

Mislila sam da se provučem do Tatopanija i da uveče zamenim kočnice stavljajući poslednji par pozadi a da za prednje iskoristim prvi par, s početka ture po Anapurni, koji se napola izlizao a koji sam sačuvala. Posebno mi je mrska ideja da to radim nasred puta, po pljusku, ali očito mi nema druge ako želim da u komadu stignem do mog današnjeg odredišta.

Tako stajem pokraj puta, uza stenu, i menjam paknove. Po kiši koja me nemilice zaliva. Na možda pola sata udaljenosti od cilja. Tačno onoliko koliko sam provela u razgovoru sa Holanđanima. Ali, ne želim da gledam na časovnik i da tako računam vreme. Da nisam zastala sa njima, već bih bila u Tatopaniju umesto što sad menjam kočnice po pljusku. Ali bih propustila zanimljiv susret i – ko zna – možda budućeg saputnika. Istom tom logikom, da nisam zastajala svaki put kada bih srela nekog zanimljivog, ili kada bi me neko oslovio, ili kada bih ugledala neki dobar kadar za fotografisanje, do sada bih umesto dvadeset sedam hiljada kilometara prešla najmanje dva puta toliko i bila već u Latinskoj Americi ili Africi. Ali verovatno bih imala samo tu brojku i ne mnogo više od doživljenog nego da sam sedela kod kuće i okretala pedale sobnog bicikla. Jer putovanje se, kao i život, ne meri brojem pređenih kilometara, već onim što se usput doživi, oseti i sazna.

.

(Izvinjavam se što fotografije nisu raspoređene kroz tekst, ali zbog cene interneta, ovo je najbrži način.)