28. februar-17. mart 2013.

*

Od Vientiana na jug Laosa, putem niz Mekong, sve je ravno. Februar je na izmaku, a sa njim i zima, pa seljaci pale polja i rastinje pored puta. Njive su prekrivene gareži, ostaci visokog žbunja, palmi i drveća koji nisu izgoreli izgledaju kao jadno pramenje kose nad oćelavelim površinama. Sve deluje prilično tužno, pogotovu kada se prisetim slika severnog

Ovo je prekoredni blog, zapravo biće ih više u naredne dve-tri nedelje. Razlog je taj što krećem na turu po Himalajima, koja je posebna tura u okviru ovog mog putovanja -- najozbiljnija, najteža i najizazovnija do sada.

Reč je o Anapurna kružnoj ruti koja je klasična trekerska ruta po Himalajima. Njome se može biciklirati otprilike 300-400 km, zavisno od toga gde je start i cilj.

Konkurs za Naj-maminu priču
Koji zajednički realizuju časopis Mama i Bitka za bebe ulazi u završnu fazu meseca decembra.

Danas objavljujemo osam novih priča.

Podržite naše mame.
Čitajete njihove priče i glasajte.

Glasanje se obavlja davanjem preporuke (klikom na oznaku "PREPORUČI" u dnu komentara).

Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici Bloga B92.
Svakoj priči moguće je dati glas u naredna 72 sata od trenutka objavljivanja.

Naslovi su sledeći:
1. Plavi miš
2. Prsten moj
3. Moj anđeo
4. Tri

Objavljujemo još jednu priču:

1. Moja slika je dobila ram

Glasanje se odvija davanjem preporuka (klikom na oznaku „PREPORUČI" u dnu komentara).
Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici bloga B92.
Rok za glasanje je 72 sata od trenutka postavljanja.

Uskoro nova tema za mesec april.

                                                 Bože, ne sudi, Ti nikada na ovom svetu nisi bio žena!

Marina Cvetajeva je moja stara rana.

Za nju nije dovoljno reći: jedna od najvećih ruskih pesnikinja svih vremena. Njena velikost može se shvatiti, čini mi se, samo ako se uvidi i činjenica da je u pitanju bila svojevrsna žena-mučenica, pošto se njeno stvaralaštvo ne može odeliti od njenog mučeničkog života.

Dok se nosilac propale politike, sateran u ćošak, bori da sačuva srpski narod od koalicionih partnera svoje partije koji bi da sve srpsko pobju i rasteraju sa Kosova, Baš kao onomad Dragutin Zelenović u skupštni Srbije dok su ustaše klale po Stocu a opozicija tražila izbore. I baš kao Dragan Jočić onomad kad je opozicja pitala o Legiji a Hilandar goreo - izdajnici opet otvoreno nasrću na sve svetinje, raspoređeni tako da izgleda da ih je mnogo iako ih je šačica, po jedan na sedam kvadratnih metara..  

Ubeđen sam i uveren da se niko ne može roditi kao gad! Roditeljsko i školsko vaspitanje mogu delovati na ispravan način samo neko vreme. Kada mlado biće postane svesno ili delimično svesno sveta oko sebe, reaguje na najmanje dva načina: Izabere put dobrote, poštenja, moralnosti, empatije... ili postane gad ili gnjida, kako vam draže. Taj i takav izbor je stvar svakog individuma, njegovog mentalnog sklopa, karaktera... U početku, budući gad, otima svojim drugaricama i drugovima, prvo fizičke stvari a zatim vrlo brzo prelazi na otimanje i svojatanje njihovih zamisli, ideja,

Proleće je stiglo ali uobičajeno pismo od Miomira nije.  To i nije bilo pravo pismo,  bila je to obična dopisnica čijih je sto dozvoljenih reči pažljivo pregledala logorska služba ali je bila znak da je živ. Stizala je jednom mesečno,  tačno u dan, toliko ispečatirana žigovima logorske cenzure i nemačke i srpske pošte da su se reči gubile pod raznobojnim orlovima i kukastim krstovima  i da su bili potrebni sati odgonetanja oskudnog sadržaja. A sad ni toga nije bilo i poštar je, saginjući glavu, prolazio pored kuće u Kraljevića Tomislava sitnim žurnim korakom, izbegavajući da baci pogled prema prozoru iza koga je, krijući se iza zavese, gospodja-Olga naprezala oči da što pre ugleda žućkastomrku poštarsku uniformu. Jednog dana, a bio je već kraj marta, umesto očekivane, ugledala je plavu.

Uputstvo novinarima sa Zapada o tome kako da pišu o Balkanu -- gošća Bloga B92, Lily Lynch, glavna urednica magazina Balkanist: 

Photo credit: thepeaksofthebalkans.com 

Počnite sa nekim dramatičnim, nejasno opasnim prizorom. Na primer, tamo gde “okomite litice strmoglavo hitaju direktno u more”, gde zjape “vampirske čeljusti krečnjačkih vrhova”, ili gde je “lepota nadahnuta opasnošću”. Čak i u ovoj eri evro-atlanskih integracija, opisi Balkana bi još uvek trebalo da zadrže utisak teške slutnje, ili još bolje, zla. Planine regiona su “proklete”. Predeo izgleda kao da je “njegovu površinu bog izrovao sopstvenim noktima”. Njegova topografija izgleda kao “đavolja rabota”. Ili:

“Biblijska dolina suvih kostiju, možete zamisliti, leži negde između Knina i Obrovca”.

Obavezno postavite sebe, novinara sa Zapada, u sam centar priče.

Šta novcu daje vrednost? Mnogi se slažu u tome da iza vrednosti novca stoje državna podrška i poverenje. Bez toga papirne novčanice vrede koliko papir na kome su odštampane (tj. uglavnom ništa), a kovanice onoliko koliko vredi sam metal od koga su izrađene. Opet, državna podrška u osnovi diktira i poverenje u novac, jer se u valuti države koja ga emituje, računaju i plaćaju porezi i druge dažbine, a odatle implicitno sledi i poverenje u državnu zaleđinu novca. Novac i monetarna vlast je jedno od bitnih obeležja državnosti.

I kolika praznina nastaje gubitkom ovakvog čoveka?

Neka mu je večna slava.

Snimio sam pre nekog vremena novčiće koje imam u džepu. Vidite li nešto zanimljivo na ovoj slici?

Zvono na vratima se slilo sa poslednjim zveketom escajga. Bilo je tačno 5, a ručak je potrajao duže nego obično jer fini svet ne priča punih usta.  Nada je spadala u fini svet koji ima da ispriča puno stvari i pričala je od jutra, kad je stigla, prvo Radi, a onda i Banetu, kad je došao sa posla i kad su seli da jedu. Bane je voleo način na koji je njegova svastika odmotavala klupko; svaki dogadjaj je imao neku dramsku težinu, opisan bez suvišnih ornamenata, stilom poštenog osmogodišnjaka. Da bi stigla do poente, nije joj bilo strano da ponovi opštepoznatu predistoriju slučaja, zato je razgovor  potrajao duže, pa je Bane ponovo čuo kako je Zora dovela Zorana kod Kate pre skoro godinu dana i rekla sinu da će Nana da ga pričuva samo dok mama ne izvadi zub, i posle će mama da se vrati po njega, i otišla...

Imao sam prijatelja koji bi već krajem maja imao običaj da kaže: ide zima kao britka sablja. I bio je u pravu. Kontinentalna klima je jednostavno neumoljiva. E, ako živite u delti Misisipija, onda druga stvar. Tamo vam čak može pasti na pamet da izmislite džez. Međutim, tek je zima donela džezu neophodnu teksturu i uglačanost koju čovek očekuje od savršenog proizvoda, uzmimo pokojne švedske auto industrije. Govorim o perfektnoj završnoj obradi i mehanizmu tačnom kao sat, gde je svaki diletantizam ne samo osuđen na izumiranje u tržišnom pojmu te reči, nego i predstavlja uvredu tzv. ¨dobrom načinu¨ do koga severnjaci mnogo drže, ili su bar držali. Ali nije samo precizna mehanika i ozbiljnost u pogledu radnih navika izmenila džez kada se našao na udaru okrutnih severnih vetrova. To su bili okrutni severni vetrovi sami. Zamislite zgradurine, avenije i uličice jednog Čikaga ili Njujorka, pa poklopite takav pejsaž olovnim nebom iz koga sipa sipa sitan severac. Takvo mesto ne samo što pridošlicama sa juga menja način života, ono im neminovno zadire i u dušu. A duša je kao što je poznato izvorište muzike. Ne može osoba koja se u pohabanom kaputu (za priču je lepše u pohabanom, mada isto tako može i u novom) probija kroz klanac 116-e Zapadne Ulice, šibana vetrom, okružena mutnim automobilskim svetlima, smogom i promzrlim prodavcima viršli uveče tog dana da svira isto što i osoba koja veći deo dana traži spas u hladu trema na Burbon street-u, čak i ako je u pitanju jedna ista osoba.

Мало их је.

Мало је истина око којих немам никаквих недоумица. Једна од њих је, да парафразирам,

Нико да не каменује никог! Чак -- и желим да ово буде сасвим јасно -- чак и ако неко изусти "Јехова"!