Мало их је.
Мало је истина око којих немам никаквих недоумица. Једна од њих је, да парафразирам,
Нико да не каменује никог! Чак -- и желим да ово буде сасвим јасно -- чак и ако неко изусти "Јехова"!
Слобода није некакво савршенство у којем пчеле лете с цвета на цвет, ветар лелуја зелено жито, насмејана деца се улицом враћају из школе, баке пију кафу испред куће, а комшија и ја преко плота пријатељски и с уважавањем разговарамо о ћесарима и боговима. Слобода није тако једнобојна. Слобода значи и да смо, бар онолико колико смо слободни да будемо добродушни, отворени, разумни, пријатни и предусретљиви, истовремено и слободни да будемо глупи, неуки, безобразни, злобни, ограничени, ситнодушни, заједљиви, завидни, задрти, тврдоглви, безобзирни и покварени. Ја сам лично и свакодневно сведок -- па и уживалац -- потоњих слобода.
Искуство и уживање у свакој слободи, па и у слободи говора, ослања се на две водиље -- по једну на оба краја спектра -- докле иду моје слободе и докле иду туђе.
Пођимо од тога да други имају права да ме не слушају. Кад досадим мом комшији он само одмахне руком и каже "ала ти лупаш, који си смор, а и глуп си к'о ноћ" и уђе у своју куђу. Ја ту, праведнички бесан, одмах почнем да вичем "ко си, бре, ти, да м е н е ућуткујеш, је л' ти знаш шта је демократија, не можеш ти м е н и да ускраћујеш слободу". Авај, он ме више не чује и све што постижем је да мало забављам оне баке што пију кафу, а и то само за тренутак, пре него што заколутају очима и филџанима и врате се на важније и паметније теме, негде далеко ван моје тако смешно баналне и тако величанствено великомученичке представе -- хеј, м е н и комшија ограничио слободу говора!
Ни демократија ни слобода не подразумевају да се свакоме, на сваком месту и у свакој прилици, мора дати простор да каже шта год жели. Комшија може да затвори врата, новине и портали могу да игноришу или бришу моје велелепне коментаре, радио емисије могу да више не дижу слушалицу кад им се јављам, пролазници могу да продуже корак и не осврну се кад се попнем на столичицу у парку и почнем своје предавање, ... и ништа од тога не укида моју слободу -- ипак су то њихова врата и новине и слушалице и кораци и имају пуно право да се одрекну уживања и учествовања у мојим слободама.
С друге стране, што се тиче мог права да говорим, потпуно су неважна мишљења и осећања, ма била површна или дубока, искрена или уприличена, свих политичара, коњокрадица, хоџа, попова, кројача, фанатика, камионџија, блогера, комшија и случајних пролазника -- то што многи (сви осим вас и ваше фине породице, разуме се, а и сваког другог вама подобног) константно лавирају у распону од наивних тупана до префригане ђубради не може бити ни повод ни оправдање за насиље, без обзира шта писало у купусном листу било које цењене странке, секте, кантри клуба, удружења приватних посластичара и других индивидуалних или ораганизованих љубитеља светих крава, лажних брада и викенд каменовања.
Уосталом, и сам термин слобода говора нема никакве везе са односима између било која два ентитета уколико један од њих није држава, односно нека од њених институција. Слобода говора се регулише само у односу на државу, а и то прилично једнострано -- она није дужна да свакоме обезбеди довољно велики микрофон, али га не сме ни одузимати, све док се не прелазе неке -- обавезно широко постављене! -- законске норме (да ли су оне уистину прекорачене да би изазвале последице се проверава, ко жели, једино на суду).
У цену слободе говора је урачуната и чињеница да на једног правог Џона Клиза долази и нас бар милион што будала, што онаничара, што манипулатора, који замишљају да су занимљиви или провокативни (а у крајње тешким случајевима самообмане и да су и једно и друго).
Заиста, мало их је.
Људи као Џон Клиз и истина око којих немам никаквих недоумица.