Naj-mamina priča: Poslednja nedelja

Пробдела сам ноћ очекујући неиздрживи бол који ће ме натерати да се одлучим на полазак. Али, сметнула сам са ума да за мене не постоји неиздржив бол, ово ми је трећа беба... Зато умало да закасним. Да није било татине панике вероватно бих дошла у породилиште са бебином главом у крилу. У аутомобилу су ме продрмале две дуге контракције, толико јаке да сам подигла кажипрст, јер нисам била у стању да пратим разговор. А онда су се низале, сустижући једна другу, престижући се по снази и дужини, док није прокинут водењак на столу пријемног одељења. Осам прстију отворена и прокинут водењак – то је мање од пола сата до порођаја. Значи, стигла сам таман на време. Уследила је безглава вожња на болничком кревету, самом по себи масивном и тешком, камоли оптерећеним позамашном трудницом и њеним стварима за „преживљавање“ у наредна два-три дана. Вична тој сулудој вожњи по болничким ходницима, више снагом инерције него снагом тела (гурне, па где се заустави) је нико други до ''теткица'' са раменима кечера, срцем лафице и брзим, спретним боросанама на невидљивим точковима. Бабица није била одушевљена пријемом породиље пред предају смене и за оно што је мени из часа у час постајало најлепши и најважнији догађај у животу, дремљиво отежећи рекла је: ou, shit! Чак је и при стављању брауниле била спремна на нервозна брецања која би се ко зна у шта претворила да јој нисам спремно и одлучно одбрусила како она сигурно неће покварити лепоту мог искуства које се по трећи пут дешава у истој болничкој установи. А онда сам је најљубазније замолила да баци жваку коју сам извадила из уста, смотала је у малу, лепљиву, намах потамнелу куглицу коју је с гађењем и презиром примила у гумену, хируршку рукавицу.
''Да, да, да'' – сећала се после, у породиљској соби, једна од мојих цимерки – ''ја сам се злопатила дан и по на оном столу, а она ушла са жваком и породила се за пола сата!'' Рекла сам: ''Наааааааааапооооон! Бабица, из дневне смене је навукла рукавице од латекса, потегла неке ручице и кревет претворила у порођајни сто. Појавише се подупирачи за ноге, уздиже се узглавље, нађоше се и тапациране полуге за натезање. Један напон, други напон и – хоп! Искочи мој плаво-бели миш. Пуноглавац са главом корњаче тек провириле из оклопа, са ручицама као куване кокошије ноге, са ножицама које се на потезање враћају у првобитни облик као да су на опругама, са милијама по носу и родиним пољупцима по челу, жућкаст и бео, плавичаст и руменкаст – речју, анђео! Пресекоше пупчаник, укљештише патрљак у некакаву новоосмишљену пластичну штипаљку од које, кажу, ''брже отпада''; однеше га, премерише, опраше, сабраше Апгар и за тили час вратише упакованог као векница хлеба. Гласно прочитах и потврдих да број на мојој руци одговара броју на његовој пеленици, па кад сам тачно извршила задатак, као награду, поднеше ми мирисно и слаткасто, свиленкасто и влажњикаво, ружичасто челце под усне, али пре но што сам успела да утиснем пољубац, измакоше га и однеше некуда на ''адаптацију''. Таман када ме је сан обузимао, моја теткица-лафица се појави и отпоче вртоглава вожња ходницима и лифтовима до собе за породиље. Сместише ме на трећи спрат, у шестокреветну собу са креветићима за бебе налик на покретне корпе у самоуслугама. Нисам стигла ни да се два пут окренем у постељи кад стиже и мој мали анђео, румен и бео, жућкаст и плав, ослобођених куваних ручица са дугим, крзавим ноктима, са ћелавом јајастом главом и отеченим очним капцима. Спустише га у креветић, наднесох се да видим како спава, а он отпоче да се мешкољи, да скупљеном шачицом трља нос и покушава да погоди уста из којих се указа мален, нагоре савијен, цоктави језичак. Узех га у наручје, привих на груди и понудих већ набреклу дојку из које покуља слатки, медасти колострум. Беба ухвати брадавицу са ареолом, жудно посиса уз узвик задовољства и одмах испразни црева, бучно и дуготрајно – чиме отпоче наша несаломива љубавна веза. Шта, љубавна? Смешно је рећи. Где се то тако просто говори... Љубав према деци се ћути, од величине задатка, из ненормалног страхопоштовања, због потпуне свести да је увек премало...

Марија Микетић

Како да га опишем икоме ко није видео Голума? Из "Прстенова" Голума, не из "Хобита". Овај хобитски је млађи, скоро леп. Још је покретан, не пузи по мраку стално... "My precios"... Смежуран, скврчен, склупчан... Е такав је био први пут! Као Голум, али без очију оних буљавих. Камо среће да су се очи виделе. Очи су биле склопљене, нисам их видела три дана јер су му лепили газу на њих, због билирубина су га кварцовали... И премазан је био неком машћу. Да, баш машћу, црвено белом, кад сам га први пут видела... Одвратно... Али космат! По целом телу чупав... Ма Голум је Бред Пит за њега. Ружан баш, да не гледаш. Мастан да не дираш... Смежуран, скврчен, склупчан... Недостају ми придеви на с... И сан ми недостаје... Снаге... Све ми недостаје због њега...Тебе... Да, тебе! Бучан си кад не треба, ноћу нарочито, пред зору свакако. Стално захтеван, гладан, упишан... Исрпљујући... Лежала сам ноћу и зурила у мрак, чекала се, бојала кад ћеш да закмечиш... Све си ми узео... Да, кмечиш сад ту тако мали, смежуран, скврчен, склупчан... Тако животан... Мој једини. Прстен си ти, не Голум. Лепото... То си ти... Дивно, савршено, меко, омамљујуће... Кад ме гледаш, милујеш... Топлото моја. Зови ме да те додирнем... Прстен мој, лепото... То си ти... Син мој. Мушкарац мој. Све моје... То си ти... Једи сине, сисај, снагу узимај, све ти дајем, за тебе је... Све.. Овај свет само твој је. И бол, и паника и страх и одрицање све ништа је за тебе... Сине мој. Мушкарцу мој. Све моје.

Јелена

Ovo je pomalo tužna priča, iako je teško poverovati u to s' obzirom na naslov... "Mama, 'ta to...?" - Pitao me je moj dvogodišnji sin, kada je video da mi je trenerka odjednom postala mokra, a ja odskočila... - "To sine znači da ćeš uskoro upoznati svog batu..." - samo me je zbunjeno gledao. Sve se odvijalo brzo, toliko da sam bila tek polusvesna šta se dešava. Presvukla sam se, pozvala muža koji je bio u dvorištu i već za pola sata smo bili u porodilištu.
U prijemnoj ambulanti su mi dugo radili ultrazvuk, ali niko nije primetio ništa neobično, ništa zabrinjavajuće. "Lepo, lepo, školski. Vi ćete mamice brzo ovo obaviti" - bile su reči doktorice. Ohrabrena, požurila sam na dalje pripreme za dolazak svoje bebice. Sve je išlo svojim tokom, ali primećena je zelena plodova voda i to je bio prvi momenat kada sam se uplašila. Uz to, bolovi su se smanjili i proredili pa sam bila u panici da se porođaj ne oduži. Svi su se čudilli mojoj "želji" da me boli, ali to je sve zbog straha za bebu. "E, sad čekamo napon", a mama napona nema. Nekoliko obilazaka osoblja, stimulacija, ali još ništa. I onda odjednom, prvi napon i Jovan je odmah odlučio da je vreme. Sledeće čega se sećam su reči akušerske sestre - "Stanite da gurate, stanite!" Pupčanik mog anđela se dva puta obmotao oko vrata. Srce mi je kucalo kao ludo, samo sam želela da čujem taj magičan zvuk tog momenta... plač svoje bebe... i čula sam ga. Pomislila sam kako je sada sve u redu, ali to je bio tek početak. "Šta je ovo, majko, šta me je snašlo, kako ovo" - bile su reči sestre koje su me ponovo bacile u beznađe. Nisam znala šta da mislim, uplašila sam se kao nikada. Sećam se da sam pomislila "daj mi Bože moje dete, i da bežim odavde!" Rodio se, a ni nema onog blaženstva koje samo majka zna kakvo je kad ugleda svoje dete. Strah je bio prejak, bol još veći... Uporno sam ponavljala isto pitanje - "A je li on dobro... je li on dobro?" Čula sam ga da plače , ali svi su se okupili oko njega i shvatila sam da ništa definitivno nije kako treba. Onda su mi rekli kako mu koža izgleda, kao da je prenesen dve nedelje, da kao da ima dva sloja kože koja puca. Hitno su pozvali dermatologa iz Dečje bolnice... U međuvremenu, stavili su mi bebu na grudi na nekoliko sekundi, bila sam srećna što ga vidim, ali i tužna jer moj anđeo je bio sav u ranama. Strah mi je obuzeo i dušu i telo, svaka njegova ranica je i mene bolela. I dok se nisam ni osvestila, odveli su ga... a ja sam ostala sama sa mobilnim telefonom. Ruke mi drhte, šta i kako da kažem njegovom tati. Smogla sam snage, objasnila mu, a da ni ja ne znam šta, osećala sam se tako bespomoćno kao nikada u životu. Posle pola sata došla je doktorica koja ga je pregledala da mi kaže koja je klinička slika malog Jovana - kožna nasledna bolest ihtioza. Ništa mi nije bilo jasno, ni od koga je nasledio, ni šta je to. Suze su mi tekle niz lice, pokušavala je da me smiri, ali meni je to sve bilo previše. Trenutak koji je trebalo da bude najlepši, pretvorio se u trenutak, minut, sat, dan, dane strepnje, brige i nespokojstvo. Sutradan je beba odvedena u bolnicu, a mene su iz porodilišta pustili kući. Naravno, otišli smo pravac kod njega. Niko još ništa nije znao da nam kaže, a mene kao tek porođenu ženu, nisu hteli da prime da budem tamo sa njim. Rekli su da moram da sačekam bar još koji dan. Morala sam kući, bez bebe, to mi je bio drugi najteži momenat. Kolevka prazna, a mali Uki pokazuje na nju i kaže: "Bata 'pava". U grudima me je toliko bolelo da sam mislila da će mi srce prepuknuti. Usledili su dugi dani kratkih poseta, dok nisam mogla da ostanem kod svoje bebe. Posle dve nedelje i dalje smo u bolnici i odatle pišem ovu pomalo tužnu pricu. Malom Jovanu je puno bolje, ali i dalje nemamo dugoročne prognoze. Verujemo da Bog čuva anđele, nadamo se najboljem.

Moja majčinska životna priča sadrži tri, za mene, najlepša pogleda ikada doživljena. Ja sam majka od svojih 43 godine i moje bebe odavno više nisu bebe, ali će za mene, naravno, uvek to ostati, sve dok budem disala. Periode svojih trudnoća upamtiću kao najsenzibilnije i najspokojnije trenutke svog življenja. Nositi maleno srce koje kuca pod sopstvenim srcem jedno je od najvećih čuda ovog sveta. Trenutak kada sam ugledala svog prvog sina bio je, pre svega, dokaz osećaja da će se pojaviti baš Marko, onakav kakvog sam ga mesecima zamišljala, malo, priznajem, bejah iznenađena zaliskom nežne, svilene kosice na ćelavoj majušnoj glavici pravilnog oblika, ali već narednog momenta to se podrazumevalo - mama ga je imala od svog rođenja. Uprkos iscrpljenosti grleno se nasmejah. Ne smem da zaboravim onaj prvi osećaj prvog nepoznatog iskustva što sa sobom nosi desetine pitanja odjednom i od tog trena do dana današnjeg brige nikada nije nestalo. Čitav svet je prestao da postoji, samo je bilo važno da je naša beba dobro i zdravo!
Oči mi se napuniše suzama, što od sreće i olakšanja što ga konačno ugledah, što od male tuge što ga ne mogah odmah privinuti na grudi jer smo oboje bili jako zamoreni posle dugih sati čekanja na naš susret u spoljašnjem svetu.
Moj drugi magičan pogled desio se vrlo svesno, jer sada, poučena iskustvom i već viđenim, nisam imala onu tremu i nepoznanicu, te sam Vladu potpuno skoncentrisana i pripremljena dočekala na drugi način. Nalakćena, podignutog gornjeg dela tela, gledala sam kako se moja druga, velika beba pojavljuje polako, od njegove crne guste kosice do malenih nožnih prstića. Plakala sam, ali ne od bola, već od lepote i magičnosti te veličanstvene slike i taj osećaj rečima teško opisiv, nikada, nikada neću zaboraviti! Posle Markovog zaliska na glavici, moj drugi sin imao je karakteristično jak i moćan glas, a gle, kasnije uopšte nije bio plačljiva beba.
Minja je bila jako željena promena kojoj sam se nadala, ta neću valjda čitavog života kupovati i peglati samo pantalone. Prvo čega se sećam da sam ugledala bejahu rumeni obraščići pod crnom kosicom, taman ten i majušna napućena ustašca. Osećaj koji neću zaboraviti i koji čuvam i dan danas, kao onog trenutka -njena baršunasta mekana koža i maleno vruće biće sklupčanih ručica i nožica, potrbuške leži na mojim grudima! Ljubeći njenu glavicu, moje suze su se mešale sa poljupcima - dobili smo princezu.
Mozda su ova tri, meni najdraža pogleda u životu bila različita, ali ja danas svoje bebe volim i obožavam potpuno isto!!!


Pavlović Bojana

Posle dugog i mukotrpnog porođaja, u porođajnoj sali ugledala sam Tamaru. Kad sam prvi put ugledala bebu rekla sam „ najzad“! Najzad , najzad mogu da vidim to malo čudo koje u meni raslo nepunih devet meseci. Imala sam dubok i prelep osećaj za koji ne mogu ni dan danas da nađem prave reči. Male nežne okice su gledale u mene i neprekidno treptale, bez glasa i vrištanja. Moja beba je samo treptala!
Onda su mi saopštili da je moja beba prevremeno rođena i da mora na posmatranje. Nisam ni sumnjala da nešto nije u redu. Posle porođaja su me odneli u jednu sobu - tamo sam zatekla još dve majke sa svojim bebama, koje su se neprestalno smeškale i dojile bebe. Nekoliko sati sam delila tu radost sa njima iako moja beba nije bila kraj mene. Ubrzo su mi saopštili da je bebi lošije i doneli su mi Tamaru do kreveta, ali u inkubatoru.

- Moja beba nije zdrava? - pomislila sam.
Sve te kule i gradovi koje sam gradila u momentu su se srušili u mome srcu i zaplakala sam.

-Kako je tomoguće? Videla sam bebu! - zapitkivala sam.

Ali, odgovora nije bilo. Moja beba je rođena sa nerazvijenim plućima u osmom mesecu. Ubrzo nakon što su prebacili bebu na odeljenje neonatalogije sa velikim bolovima i ogromnim suzama pošla sam za bebom. Posle dve nedelje eto mene sa bebom u naručju u svome toplom domu punom ljubavi i nežnosti.


majka V.T.

Шутирала си ме немилосрдно и силовито баш у најосетљивији део стомака, али сад ми није жао. Све се исплатило, малена моја снежна пахуљице. Тада, док сам се превијала од болова, седећи на месту сувозача, била сам љута и на твог оца што ми интензивно пара уши музиком са радија док се у себи молим свевишњим силама да што пре стигнемо до породилишта. Али, без обзира на све, мораш упамтити да је он диван човек. Настојао је све време да ми ублажи несносне болове, подсећајући ме како смо пре само неколико тренутака лежали у топлој постељи, не скривајући да смо још увек заљубљени једно у друго. Још сам на измореном телу осећала топлину покривача иако је хладни ваздух продирао кроз моју топлу одећу док су ми низ образе клизиле грашке зноја. Изгледа да си ме све време грејала изнутра. То ми је давало снаге да истрајем до краја.
Чинило се да крај мојим мукама никад неће доћи. Тестирајући тело у подношљивости болова, на тренутак бих задржала дах, бројећи у себи колико могу издржати без ваздуха и тад би ми се, као на филмској траци, ређала имена, која смо наизменично давали нашој девојчици, теби, мала моја пахуљице. Предлагао је испрва да се зовеш Љубица, како би га подсећала на пролеће и бујно цвеће, али сам то одмах одбила јер нисам хтела да ме подсећаш на дебелу комшиницу. Боље Виолета, ако већ мора да подсећа на цвеће. Искрено говорећи, и ја сам више волела лето. Зато сам највише волела да се зовеш Сунчица. Предложио ми је да ти дамо неко универзално име, назив који нас неће ни на шта и ни на кога сећати. Али, како да те назовем, мила?
Нисам имала много времена да размишљам о томе. Гурала си ме тако силно да сам једва доспела до операционе сале, где ми је саопштено да је неопходно што пре извршити царски рез. После тога је наступио мркли мрак, а потом пространи видик кроз прозор, испуњен белилом, пространим и чистим, каквог никад до тада нисам видела.
Чинило ми се да ћу ослепети од претеране белине. Зато сам погледом лутала по соби, тражећи макар трунку материје која би разбила монотонију, која је подмукло претила да ме заслепи. Таман кад помислих да сам се изгубила у амбису, из безнађа сам се извукла угледавши између танких решетки кревеца твоје умилно мајушно лице, које кроз танке модре усне испушта писак као да вапи за помоћ. Први пут у животу осетила сам да сам некоме потребна. Узела сам те у наручје и привила на груди. Сва љубав из мог срца хрлила је право теби. Осетих како инстинктивно посежеш за набубрелом дојком. Цео мој свет свео се само на скучени простор а пажња концентрисана само на тебе. Мала моја бела пахуљице, никад нећу дозволити да нестанеш и истопиш се попут овог снега на улици. Бићу вечито уз тебе и штитићу те од свег зла. Сад знам, зваћу те Снежана.

Dobro dosla Nado! – kazem tek rodjenoj bebi, a ona trepce i gleda naokolo, krupnim crnim ocima. Babica mi je stavlja na grudi, i mene od jednom obliva dotad nepoznato osecanje. Pokusavam da se setim onog sto su mi iskusne mame govorile: “Cim zagrlis bebu, zaboravices sve ono lose sto trudnoca i porodjaj sa sobom nose.” I tacno je! Ne pomisljam na cetrnaest sati pretrpljenog bola, neumesne komentare babica… U trenutku kad sam videla te oci, vreme je stalo. U tim je ocima sve sto sam ikad zelela. Vise nista ne nedostaje. Kao da u rukama drzim citav svet.
Tata nas zove telefonom. Kod kuce je slavlje. Oooo…tatice, ne interesuje nas to. Briga nas za svet. Imamo nas dve jedan poseban…

Jelena Đorđević

Ni najtačnija skica, ni najlepša reč, ni najtoplija boja ne bi izrazile osećaj kada ovaj zvezdani cvet obasja naš život. Cvet pokriven dijamantima rose, okružen svetlošću i mirisom, najlepša melodija koja miluje našu dušu, beskonačnost ukrašena samo radi jednog tvog toplog pogleda. Dečak koji će veselim poklicima ulepšati naš život.
Moje oči su se divile njegovoj lepoti, onakvoj kakvom ga je moja mašta zamišljala u snovima. U snovima i na javi, u sumraku i svitanju, svakog trenutka su se moje misli zaustavljale samo na njemu i on pruži smisao svakom novom danu, svakoj tihoj noći, vremenu koje je preda mnom.
Njegov veseli osmeh, razdragano lice puno emocija, nesputana živost ruku koje pruža ka meni kao da traži luku sigurnosti i spokoja, a kada to oseti, daruje mi se ceo, kao da zna da je to ljubav koja se ne može meriti ni sa jednom na svetu – ljubav majke prema svome detetu.
Svaki otkucaj moga srca, sada i zauvek, Aleksa, samo za tebe kuca.



Nataša Glodić

Hvala svima :)

Broj gasova je sledeći:
1. Plavi miš 18
2. Prsten moj 14
3. Moj anđeo 16
4. Tri najlepša pogleda 34
5. Najzad 14
6. Snežana 17
7. Nada 16
8. Najdražem Aleksi 15