49. p.n.e. Gaj Julije Cezar izgovorio je čuvenu rečenicu "Alea iacta est" (Kocka je bačena) i prešao reku Rubikon

1863. U Londonu je otvorena prva linija podzemne železnice u svetu.

1882. Počeo je hercegovačko-bokeljski ustanak Srba i muslimana protiv Austro-Ugarske, kao odgovor na uvođenja zakona o vojnoj obavezi i regrutovanja.

  Bila je mlada, lepa, poželjna, vredna i pametna. Sve joj je to davalo nadu u ostvarenje sna o sopstvenom životu sa voljenim čovekom i mnogo dece. Govorila je: proćiće i ovaj dan znoja i suza, žrtva je neophodna bilo kolika da je, vratiće se desetostruko...svako ima svoju slobodu samo je treba dosegnuti. Ali, prolazili su dani, nedelje, meseci, godine, decenije, ostvarenje sna nigde. Ostao je začauren u snovima o snu. Postajao je stvarnost. Ogledalo je bilo jedini svedok promena na licu i duši. Video sam je pre neki dan, konačno je dočekala svoju slobodu, ali kao da joj ne treba. Saznao sam to od ogrubelih obraza, očiju punih neverice, nesigurnih ruku, hoda nenaviklog na odmor.

 Gost autor: docsumann

 - Nikad nisam razumio tu dokonu filiozofsku zanimaciju kao što je gledanje u plafon tokom opuštenog ležanja na krevetu. Naročito ako je plafon neoštećen i sviježe okrečen. Ono, kad po njemu ima kojekakvih mrlja od vlage ili otpalog maltera - e, tu se već uz određenu dozu mašte i asocijativno-vizuelne nadogradnje može svašta uvidjeti. Ali to je opet više umjetnička nego filozofska akcija.

           Zato što je Hilari rešila da svrati na kafu, krenuo sam mnogo ranije nego što bih to inače učinio, već unapred iznerviran mogućnošću da zakasnim na književno-istorijsko veče sa Dubravkom Stojanović. Ispostavilo se, međutim, da je Hilari na saobraćaj delovala neočekivano blagotvorno, te sam most prešao veoma brzo, i to u polupraznom autobusu, pre svega zahvaljujući kontrolorima

.

                Zadovoljstvo mi je što je Kaolavanda došla u moje blogodvorište da se igra. Pa... prijatno!

               Četr'ipe'šes'... Buuum!!!
               A obećala sam sebi čvrsto, najčvršće, neopozivo, da ću da ćutim, da neću da lajem, da ću da se klonim nezgodnih tema i sučeljavanja stavova i isterivanja maka na konac i nadgornjavanja i prepucavanja i obrazlaganja i sve te blogoekvilibristike i da ću mirno da sedim u svom ćošetu i da se bavim malim stvarima kojima i treba da se bavi jedna dokona domaćica, sa sve heklanjem i sitnim vezom pride.
               Međutim, lepo, ne mogu. Ne da mi đavo mira. Sve hoću... Neću...
               Ma, hoću...
               Hoću.
               Moram!

Pre neki dan, na jednom od ovdašnjih blogova, pomenuo sam ping-pong. I onda su navrla sećanja u vezi tog predivnog sporta. Stoni tenis iliti ping-pong je u moj život ušao preko sveske. Da, preko sveske, one sa tvrdim koricama. To mi je bio prvi reket. Sto je bio trpezarijski, veliki, onaj na izvlačenje. Umesto mrežice smo koristili kutije od audio kaseta. I bilo je ludo. Nema ko nije testirao ovaj način igre po rođendanima i raznim

Nas Britance prati glas da o vremenu volimo da pričamo detaljno i u svakoj situaciji. Medjutim, siguran sam da bilo koji razgovor koji se odvija u Srbiji ovih dana sa pravom ima vremenske prilike kao jednu od centralnih tema. Svedoci smo dramatičnih slika iz zavejanih gradova i opština, i borbe gradjana i komunalnih službi da se stanje normalizuje.

Uprkos lošim vremenskim uslovima i vanrednoj situaciji, odlučili smo da ne menjamo neke ranije fiksirane poslovne planove. U nedelji u kojoj je Nj.K.V. kraljica Elizabeta II obeležila svoj Dijamantski jubilej (60 godina od dolaska na tron) simbolično smo pokrenuli i proslavu našeg važnog 'lokalnog' jubileja - 175 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa izmedju Velike Britanije i Srbije.

E, jes malo pretenciozan naslov za jednu priču iz istorije bodi bildinga od tamo neke davne 1972. ali pokušaću da isti opravdam - upravo pričom.

Ovo je samo  jedan od onih epskih duela kakve svaki sport ima u svojoj istoriji ...

U zavisnosti od onoga što podrazumjevate pod satanizmom, gornji naslov vam može zazvučati kao oksimoron ili pak kao pleonazam. A i sam ljudski lik često umje da se javlja sa vučjim avatarom, tako da je najbolje za dalji tok ovog teksta dobro pretresti i (re)definisati pojmove s kojima ćemo baratati.

Kao što je religija imanentna gotovo svim ljudskim civilizacijama, tako je i za svaki posebni pantenon bilo karakteristično postojanje nekog božanstva koje je oličavalo

Već godinama unazad fizički prostor mog života je omeđen trima tačkama : kuća - pos'o - klub HP (klub hercegnovskog pozorišta).
Posljednjih dana pojavila se realna opasnost da se i taj krajnje ograničen rezervat
redukuje na jednodimenzijsku kuća-pos'o relaciju.
Naime, odlukom Osnovnog suda u HN, pozorište je dobilo nalog da se u najkraćem roku iseli iz trošne kućerine poznate kao Palata Burovina, u kojoj kao podstanar "živi" već 23 godine.

Nažalost, knjige pisanija i intervjua Zorana Radmilovića koja se, primereno ovom lepom vremenu, zove "Zalažem se za laž" - više nema na trafikama i ona će se za koji dan naći u "svim boljim knjižarama" po (opet - nažalost) nešto višoj ceni. Nažalost, jer znamo da malo ko ulazi u "sve bolje knjižare" a skoro svako skoro svaki dan stane pred neku trafiku i onda vidi Zoranovu sliku na koricama, pa kaže "to je oko 3 kutije cigara" (dobro, nekad i 5 zavisi od firme) i "nek ide život" pa kupi čovek sebi knjigu.

E, povodom toga ja ću sad ponovo zloupotrebiti ovu lepu oglasnu

slušam ovo, prisećam se nekog vica o franji kluzu, zaboravila sam i kraj i poentu ali znam da je bio smešan... i da kluz na kraju juri nekog sa francuskim ključem u ruci da ga udari po glavi i viče nešto "e, neš ti frana kluza zajebavat"

pišem nešto jako naporno o srpskom kosmetu... neki manipulanti, pa neki tačijevi srbi, pa haradinajevi srbi, pa nekakve mostadžije i raspodela novih pozicija .. bože me sakloni...  odakle ja u svemu tome... ovo sranje više liči na štulića i "kurvine sinove", pa "kad mrtvi fazani lete" ili, ne znam

...

izvinjavam se, skinula