Možda kasnije kad smognem malo pameti napišem nešto* o ovom ČOVEKU.

Počivaj u miru i slava ti!

Sada je 22. maj 2009. godine.

Gledam i slušam tužnu priču o „lečenju" narkomana u Duhovno-rehabilitacionom centru Crna Reka kod Novog Pazara.

Reakcije su slične, ovoga puta skoro svi su u Srbiji jedinstveni: strašno, šokantno.

- Ovde kod nas dolaze i teški zločinci, razni robijaši, a ima i dece političara, sudija ili profesora. Mi ih bez sve selekcije primamo, ali nekada su batine jedini način da se izborite sa njima - „recept" je Peranovića (inače po obrazovanju diplomiranog inženjera poljoprivrede), koji tvrdi

- Differing slightly from the original meaning, in colloquial speech, "limbo" is any status where a person or project is held up, and nothing can be done until another action happens.-

U svom originalnom značenju "limbo" kao reč koja potiče od latinskog "limbus" označavala je, u raznim religijama, vrstu prostora u kojem se zadržavaju ljudske

- zimski solsticij je kratkodnevica na "severnoj" hemisferi Zemlje i označava datum kad ugledamo najjužniju tačku na nebu na kojoj Sunce izlazi i zalazi opisujući najkraći mogući luk preko neba, a zatim "stoji" tri zemaljska dana između 21/22.12 i 24/25.12., da bi se posle toga za jedan stepen pomerilo prema severu i otpočelo produžavanje svog lučnog "putovanja" po nebu, kako kaže analemma

ante scriptum:

ovaj tekst  je svojevrctan "reprint" sa B92FM, i dobro nas je poslužio (mislim), pa ga postavljam i na "oporavljeni BlogB92" da možda malko popričamo i o - avokadu :))

- priroda ima dokaze da je savršenstvo moguće : kad neprekidnim promenama stvori "nešto", tad se malo izmakne, osmotri i kaže "oh, od ovoga ne može bolje!" i zato mi danas imamo ajkule, ginko, školjke, sekvoje, škampe (raćiće razne), krokodile i - avokado -Dakle, ovo je "l` hommage" čudu od biljke, dvostrukoj biljci koja je istovremeno i voće i povrće, "l hommage" strasti za biljkom čudesnih čulnih vrlina koja je i zvanično, zakonom bila označena kao "zabranjeno voće" (ne kao metafora svega onoga što je zavodljivo iskušenje za ljude već - doslovno), biljci od koje je sačinjena meksička i južnoamerička kuhinja, biljci koja je pri vrhu svake liste "sa called aphrodisiacs", liste  koje ljude ponajmanje zanimaju zbog samog ukusa, mirisa, oblika, boje ili hranljive vrednosti avokada pripremljenog samo kao hrane prosto zato da se - ne bude gladan.

Kad god je reč o bilo kojoj vrsti hrane ustvari je reč o uživanju, o divotama koje hrana svojim ukusom, izgledom, mirisom, bojom, svim svojim svojstvima - pričinjava našim čulima. Zato se, mislim, neka hrana uvrštava i u "afrodizijake", ljudima je verovatno oduvek sasvim logično da takva dva užitka moraju biti nekako povezana. Nema i neće biti dokaza o tome, ali to naravno neće nikako sprečiti ljude da veruju u afrodizijačka svojstva hrane, I ta vera će im uvek biti sasvim doovljna da misle da su u pravu (i da budu srećni)

Kažu da je lako deliti sklonosti ka piscima kojima je (nekakva) većina i inače sklona, koji su prevođeni i čitani, a kažu i da je teško razmeniti svoje utiske o malo poznatim piscima, o malo čitanim, o onima koji su "zarobljeni" samo u svom jeziku, neprevođeni.

Ne znam i ne razumem ni lakoću ni teškoće u jednom ili drugom slučaju, znam samo za pisce koji mi, pri prvom ili naknadnim čitanjima, uspeju stvoriti i slike i zvuk svojim, jednom i već nekad, napisanim rečima. I onda, pri razgovoru, nudim sagovornicima ustvari sve te stvorene slike i muzike, češće nego što se usuđujem da analitički, kao skalpelom tkivo, razlažem same reči, napisane.

I za svakog od pisaca i pesnika pamtim prvi doživljaj i prvi susret sa njegovim (njenim) rečima i slike i tonove njima stvorene, a za očekivati je da se sa Ivom Andrićem sretnemo u školskoj lektiri, ali - nije mi se tako dogodilo...

Kad se Mirko Kovač obrati ovdašnjoj javnosti ja načuljim uši. Ovaj stožernik morala i intelektualnog prepoštenja u Ninu (br. 3125) odgovarajući na pitanje zašto je po odlasku u Hrvatsku srpski jezik zamenio hrvatskim, kaže:

"Kada jedan čovjek isključuje sebe iz neke zajednice, bilo da nekamo odlazi ili bira ono što se naziva «unutrašnji egzil», onda je i jezik bitna stavka te osobne drame. Onaj srpski jezik negdje od druge polovine osamdesetih godina, više nije bio moj jezik. Jezik rata, mržnje, uvreda, huškanja na druge, izazivao je otpor u meni. Ja više

Moja prva i jedina črnomeljska zima u vojsci bila je oštra. To je valjda zbog geografskog položaja Bele krajine, postojbine srpske nacionalne manjine u Socijalističkoj Republici Sloveniji. Neka je vetrometina, tako da stalno prži užasno hladan vazduh koji je bez pardona prolazio kroz moj šinjel, žaket, džemper s V izrezom, košulju, majicu, pantalone, dugačke gaće, rukavice, kapu i podkapu, tog decembarskog jutra oko pola 7 na čistini ispred kasarne i pored njenog zida kraj koga sam pokušavao da nađem zavetrinu, tu odmah ispod termometra koji je ponosno

“Duško Dugouško je prvi put rekao “Šefe koji ti je vrag” u crtanom filmu Divlji zec iz 1940.”

“Banovanje je restrikcija za jednog korisnika da ponovo uđe na taj kanal. Banovanje je veoma jednostavno za shvatiti i glavna tema ovog dokumenta će biti baš to.”

Legla sam u krevet da spavam i odjednom me je obuzelo osećanje strahovitog straha da ću umreti. U snu, večeras. Budalasto jeste, ali prva stvar na koju sam pomislila kada sam ustala iz kreveta, skuvala još jedan čaj, zapalila cigaretu i sela pred ovaj beli papir bila je ta – da je danima centralna tema ovog bloga i šire, bio "govor mržnje".

Godine 1497. gospodar i kralj Portugala Manoel zvani Sretni odlučio prognati inovjerce iz svojega kraljevstva. Ta se suverenova naredba odnosila prije svega na brojnu i prosperitetnu židovsku zajednicu. Portugalcima Mojsijeve vjere pružene su dvije mogućnosti: primiti kršćanstvo ili otići. A nisu imali kuda. Ipak, mnogi su otišli. Drugi su se pokrstili a treći, najviše oni siromašniji, u strahu od nepoznatog ali i od kazne Božje, smislili su kompromisno rješenje.

Je l’ znaš šta vidim kada pogledam Srbiju? Vidim zavist!Vidim bes! Vidim mržnju prema svemu uspešnom. Ne smeta, meni, u Srbiji, dragi moj, ni siromaštvo, niti zagađen vazduh, niti zatucanost, koliko mi krv siše taj prezir prema lepom. Dobrom. Uspehu. Sreći. Nasmej se i ubiće te. Poješće te aždaja koju i ne vidiš; samo reci, pokaži se i već će svi sve znati o tebi.

Dok redom citam vesti...

1. Najomiljeniji lik iz kuhinje Vukadinonic-Antonic, mladi srpski nacista Goran Davidovic je pobegao u Italiju (gle simbolike) i odatle kaze da nema nameru da se vraca u Srbiju. Naprotiv, covek je resio da napise jos jednu knjigu koja ce se baviti sudskim procesom protiv njega i ostalim pikanterijama. Prema navodima novosadskog radija 021, Davidović je najavio da će podneti tužbu Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu. Zanimjivo je kako je jedan covek, kome je sudski proces u toku, pa jos za tako osetljivu temu dobi vizu za Italiju. Ili, mozda i nije

Kada se krene put Dunhilla, iza leđa ostaje Tramore u raznim bojama. Lale ovih dana cvetaju prelepo, sunce se migolji u borbi s oblacima. Čim se pojavi, obajsa sve oko sebe, bojama daje prirodnu nijansu, a oči uživaju. pa i duša. Kuće, sve lepša od lepše, nižu se pored puta, a put je uzan, pa krivudav pa je naporno voziti. Irci dozvoljavaju 80km/h, ja ipak vozim ok 60.
Volim proleće u Irskoj. Umereno je, nije kao ono naše ili preterano ruće ili preterano hladno.Nema ni kiše onoliko, ali je ipak ima.