Dođem ti ja pre neki dan u školu, kad tamo frka! Vidim okupio se Odbor za proslave u punom sastavu, samo im ja falim da počnemo zasedanje. Ne’š verovati, opet proslavljamo Sv. Savu – školsku slavu!
Da naiđe neko nepozvan na takav jedan organizacioni skup, rekao bi da smo maločas prvi put čuli i za Sv.Savu i za sečenje kolača i za prigodan program tim povodom. A lepo se sećam da smo, kol’ko prošle godine, u istom sastavu zasedali i dogovorili se da je to poslednji put da se sastajemo navrat-nanos po bilo kom osnovu i da je krajnje vreme da se napravi neki plan proslave

Boža je bio težak čovek u svakom pogledu. Krupan, širokih ramena i još širih bokova, kratkog vrata na kojem je ukočeno, malo unazad zabačeno stajala četvrsta glava i jakih šaka kojima je lupao po stolu kad ga ponese diskusija, izazivao je neprijatnost kod većine kolega. Posebno kod koleginica i posebno kad bi nešto žučno objašnjavao, jer mu je glas postajao prodoran i sasvim nalik urliku ranjene zveri od koje se treba što pre skloniti. Ooooo, daleko od toga da je Boža ikad nekog fizički napao, čak se zgražavao nad svakim oblikom nasilja, ali taj glas... Prosto je izazivao

Tamo negde sredinom pedesetih godina prošlog veka, pa skoro do kraja sedamdesetih se mnogo ljubavilo. Posle je došlo zabavljanje, pa ga smenile veze, šeme i ono što klinci danas zovu cimanje. Ako je suditi po nazivima, takav je i sadržaj bliskih muško - ženskih odnosa, a na tome su zasnivane (i još se zasnivaju) i brakovi. Kad malo bolje razmislim - nije ni čudo što su generacije naših roditelja provodile po 40 - 50 godina u braku, jer su se uzimali iz ljubavi i verovali u nju čak i kad je sve govorilo protiv. Posle je došla naša generacija, a mi smo tako voleli zabavljanje,

Nedavno sam boravila, najpre u Bujanovcu i Vranju, a zatim u Novom Sadu. Zajednička tema, koja se nametnula tokom ovih poseta bila je stanje u opštinskim upravama i pitanje decentralizacije vlasti u Srbiji. Iako sam veliki deo svog profesionalnog života provela baveći se pitanjima unapređenja rada lokalnih samouprava, moram priznati da mi je ponekad vrlo teško da jasno sagledam koliko daleko je Srbija odmakla u procesu decentralizacije tj. koliko je nadležnosti preneto sa republičkih na opštinske vlasti tokom protekle decenije.

Šta vi pomislite kada čujete/pročitate „BP“? OK, moguće da asocira na naftnu kompaniju, ali za mnoge znači i „Baden-Powell“. Zbunjeni ste? Dopustite mi da objasnim.

Lord Baden-Powell je bio general-potpukovnik Britanske vojske, osnivač Pokreta izviđača sveta. Milioni mladih bivših i sadašnjih izviđača mogu da isprate istorijat svog hobija sve do avgusta 1907. godina kada je „BP“ okupio grupu od 22 dečaka i poveo ih u kamp ekpediciju na ostrvo Braunsi (Brownsea) u Dorsetu. Ovaj skromna akcija razvila se munjevitom brzinom i prerasla u međunarodni

Moje prvo iskustvo sa blogom od kako sam došao u Ambasadu Velike Britanije u Beogradu će biti veoma uzbudljivo jer kombinuje moja profesionalna interesovanja u oblasti ekonomskog razvoja sa ličnim interesovanjem za sport. Pre nekog vremena sam u Danasovom konferencijskom centru učestvovao u raspravi o „Privatizaciji i investicijama u sportsku infrastrukturu". Mislim da neke ideje, pomenute na ovoj konferenciji, zavređuju da ih podelim sa vama.

Verovatno bi trebalo da se podrazumeva, ali on o čemu sam posle najviše razmišljao jeste koliko je komplikovano projektovati i izgraditi sportski objekat! Tom prilikom smo videli nekoliko fascinantnih prezentacija, među kojima su bile i dve građevinske firme, Mott MacDonald i Arup. Ove dve kompanije su učestvovale u izgradnji nekih od najimpresivnijih stadiona na svetu. Stručnost koju su pokazali tokom prezentacije naterala me je da shvatim koliki je izazov projektovati stadion poput Gradskog stadiona u Mančesteru ili Olimpijskog parka u Londonu. Shvatio sam i da će srpski sportski klubovi, ali i gradonačelnici i investitori imati puno tema za razmišljanje pre nego što uđu u proces modernizacije objekata i obnavljanja zajednice.

Gost na blogu Britanske ambasade u Srbiji je Jelena Đaković, London School of Commerce.

Probudila sam se rano u subotu, ne sećajući se tačno zašto moram da ustanem, ali znajući da moram. Onda sam se setila - da bih išla na kriket meč. Da, kriket. U Beogradu. Ne, nije san.

Nešto što pokušavamo da ostvarimo jestu jednake šanse za sve. Kada je reč o sportu zaista je neverovatno kako su neki sportisti, tokom godina, uspeli da postignu sjajne rezultate uprkos ozbiljnim hendikepima. Zbog toga je veoma važno da učinimo sve što je u našoj moći da obezbedimo da Paraolimpijske igre koje se sledeće godine održavaju u Londonu, pruže tim sportistima, ali i publici potpuni pristup borilištima. To je cilj naših Igara.

  bila juče posle podne s nekim važnim i lepim iz osjeka i taj me podsetio na jedan drugi grad... na dva zapravo... sasvim među sobom različita

jedan grad lep kao san, u tom (sada mi zaista deluje kao san) gradu jedna kuća, nekad moja, na vr' brda i s pogledom na krovove i more, iza kuće šuma, a šuma od borova. iza  šume od borova groblje - a lepo. beli mermer i meštrovićev mauzolej nekakvim račićima - važnoj familiji (srpskoj, a važno li je?) dubrovačkoj

taj grad, taj san, to je moj cavtat. oko one kuće bašta, velika sa terasama oleandara i smokvi,

Ili "Kad mi dođemo na vlast, mi neće' da palimo - mi će' da ubijamo bre i da isterujemo!"

Ovo iz naslova i ono iz podnaslova rečenice su iz  jedne "smešne" emisije. Rečenice smešno zvuče, ali oni ih rekoše - i bi tako (ali neću ovde nabrajati slučajeve gde se obistinilo ono iz podnaslova, dug je spisak a priča bi onda bila neka druga priča, samo politička, a gost pokušava da ne priča o politici koliko god to smešno i nemoguće bilo) Gost smešne emisije je izvesni Pota (Ljubiša Račićević) na Kosovu poznat slavom lokalnog ludaka (a ja mislim, nije

U ovoj emisiju koju (valja ponavljati) nećete imati prilike da gledate ni na jednom drugom mestu u Srbiji do ovde, a ne jer  je blog mesto posebog interesovanja za pitanja Kosova i Metohije, nego jer je blog jedino mesto gde mogu da pustim tako nešto (baš jer nikoga ne zanima); u ovoj dakle emisiji a koja se zove ironično Slobodnosrpski  možete da čujete šta Rada Trajković priča o Euleks-u; o potrebama da se zaštite svedoci koji bi progovorili i posvedočili Martijev izveštaj; o tome

A posle mitinga ću pisati kako su svi učesnici & organizatori idioti, osim Vulina, jer Vulin voli Arzu

EDIT: I bi tako EVO IZVJEŠĆA 

 DEMOCRACY IS COMING Ovo nije priča o pozivanju na nasilje, ovo je priča o nepoverenju u demokratiju kao nešto što dolazi sa bombama, što maršira kao u pesmi Leonarda Koena („Democracy is coming"), nešto što otima teritorije okolo po svetu, siluje žene i preprodaje decu. Tom se bogu ne

 PG i dalje 18

Uz izvinjenje sto se ne javljam previse ovih dana - i dalje su dobrodosli svi komentari.

I, naravno, imate pozdrav od naseg gosta-autora.

A sad, da se vratimo Frijinoj prici:

Ozur Moreplovac, moj deda, nije imao je veliko domaćinstvo. Pored Ulafa imao je mlađeg sina Azgrima, dve udate kćeri i njihovu majku Hildu. Njegov, polubrat, Savat, živeo je odvojeno, u posebnom domaćinstvu na susednom bregu. Budući bogat, deda je davao zemlju seljacima u zakup i svoju malobrojnu porodicu izdržavao od rente. 

Posle jela krenuše kroz šumu, vodeći konje za sobom, da se još malo odmore. Izbivši na put oni uzjahaše. Kju belca, a devojke vilenjačkog prugastog pastuva.
Vilenjak pogleda u nebo. Nad njima su se navukli preteći crni oblaci. Pokrivali su čitavu površinu neba, dokle god je oko dosezalo. On obode Grona i reče saputnicama:
- Moramo naći neko prenoćište sa krovom nad glavom. Noćas će sigurno padati kiša. -
Un ćutke potera Torora, ne znajući šta da kaže. Frija joj se pridruži u tom ćutanju, jer ni ona nije imala nikakvu predstavu o tome gde bi mogli da provedu noć.