Задовољство ми је да пренесем овде текст проф. Слободана Самарџића (доктора политичких наука и редовног професора на Факултету политичких наука, народног посланика и министра за Косово и Метохију у другој влади др Војислава Коштунице, 2007/08).

U ponoć počinje predizborna tišina. Stoga i nemam šta da vam kažem, pametni ste ljudi (ok, barem dobar deo vas), znate šta treba da uradite u nedelju…

Postoji jedan krajnje zanimljiv aspekt afere oko „doktorata“ Siniše Malog, koji sjajno ilustruje zablude kojima je srpsko društvo sklono. Tu zabludu je prvi osvetlio sam Vučić, ističući kako Mali ni ne mora da ima diplomu, može da ima i samo osnovnu školu, te da je u pitanju politički izbor čije eventualne negativne posledice treba da snosi onaj koji ga je napravio (politički izbor, ne Malog). Posle Vučića, još je nekoliko njih ponavljalo/potvrđivalo da ovaj ne mora da ima.

Koji sinoć reče da je priča o opasnosti i zapaljivosti gasova opšte poznata, možemo da je ovde u miru i natenane ispričamo.
Možemo i da postavljamo razna tehnička i druga pitanja i tražimo imal ko voljan da odgovori.
Možemo i da temu o gasovima vežemo sa kuvanjem, jer nam to baš ide, al ovog puta bi stvarno bio red da se oni najistaknutiji praktično pokažu.*
Možemo i da drobimo o bilo čemu.
Možemo odmah da pozdravimo

Ja sam mala Zilikaka

Ka u Njegoša mi svaka.

Nek rakija svud poteče,

Čestitam vam Badnje veče! 

 Opšte je poznato da moja varoš, Zrenjanin, ima muku sa pijaćom vodom. Verujem da je isto toliko poznato i da se dugo tražilo rešenje, ugovaralo pa otkazivalo, da bi konačno bila angažovana firma koja je napravila postrojenje i poslednjih godinu-dve u nekoliko navrata isporučivala vodu u režimu probnog rada tokom kojeg su se javljali razni problemi.  

Novi grafici koji se pojavljuju pokazuju koliko je zapravo virus smrtonosan. Za sada imamo podatke samo za Italiju i to za najugroženiji grad i biće zanimljivo videti ih za druge gradove i druge države. 

Da mu se nije štogod desilo?

МЕФИСТО ПРОТИВ АЉЕХИНА

Аустријски писац  Штефан Цвајг (1881-1942), аутор 40 књига и близу 20 књига превода, хуманиста,  “грађанин света” и велики путник, при крају живота написао је “Шаховску новелу” (Schachnovelle) објављену постхумно, која је вишеструко занимљива:

 На броду који из Њујорка плови за Буенос Ајрес група путника је платила 250 $ да одигра партију против шаховског првака света Мирка Чентовића, “сина дунавског лађара из Југославије”…

“Доспели смо до 17. потеза – пише Цвајг у новели - и на наше изненађење настала је ситуација која нам се учинила повољна по нас јер смо успели да “це” пешака доведемо на претпоследње поље - c2; још само потез и враћамо краљицу. Наравно, нисмо се осећали баш лагодно, сумњали смо да нам је ову наизглед лагодну ситуацију ‘подметнуо’ Чентовић... Већ се Мек Конор машио да пешака помери на последње поље, када га неко ухвати за руку и шапну: - Забога! Не!

ДО ГРАНИЦЕ ЗЛА И ЉУДСКЕ НЕСРЕЋЕ

            „Ако дуго гледаш у понор“, роман Енеса Халиловића (1977, Нови Пазар), објављен је у престижној библиотеци „Албатрос“ Јагоша Ђуретића (која се приближава двестотој књизи) у издавачком предузећу „Албатрос плус“, Београд, 2016. године. Овај други роман Халиловића, који је и песник, приповедач и драмски писац, носи поднаслов „Дијалог о празнини“. Та празнина – понор која, када је дуго гледаш, „ гледа у тебе“ (Ниче) су 90-те године прошлог века у малом граду који се немерљиво обогатио увозом тексас-платна за фармерке у чије ролне су била уметнута паковања дроге. Зарада од те „трговине“ створила је моћ да се управља људима и институцијама.

            „Мафија је држала град као тор – пише Халиловић - имала је сваку власт, полицију, војску, скупа кола и фирме... И цијели град претворио се у бивљу пијацу“ на којој је све на продају, док је држава „производила само смрт“.

Душан Анђелковић: Аписова ружа

Избегавао сам нарочито параде и пријеме. А Ружа је баш њих волела. Једном смо се враћали из јарко осветљеног Официрског дома, са бала, кад су на улици страховито смрделе и шкрипале пумпе за чишћење нужника и црна, катраном премазана кола за одвожење измета.

Те ноћи сам бесомучно псовао војску и униформу. Можда је Ружа то рекла Апису? Моја сумњичавост према њему претворила се у мржњу кад ме је преместио у Обавештајно одељење Главног генералштаба, којим је безмало руководио иако формално још није био у обавештајној служби. Па он ме једва познаје! Значи да због Руже вршља по мом животу, бацакајући ме где хоће. Можда ме уклања? Или намерава да надзире сваки мој покрет и миг?

Моје огорчење што сам се покорио Ружи већ се претворило у безумну љубомору и грубост. Кидао сам јој хаљине и разбијао бочице са парфемом; натерао сам је да и она престане с радом у школи; само што је нисам тукао. Као да сам желео да од њене лепоте остану само крпе.

ЛИМУН СА ВОТКОМ

или

Песма која се најлакше памти, а најтеже рецитује;

не може да се чита, па чак ни запише

Можда може да се, некако, преприча?

У спомен Петру Пајићу и Брани Петровићу

МОЋ И СЕНКА

На почетку романа Чеда Недељковића („Тежина сенке“, „Сигмапревент“, Врњачка Бања, 2017) прочитаћете опис кратког и необичног телефонског разговора. Кад политички првак странке која је сваким даном све јача подигне слушалицу, чује познати глас и само једну реченицу: „Крава је за продају“.

Ова, наизглед шифрована реченица, сажела је у себи вечити проблем уметности – однос према конкретној, актуелној власти. Током историје, свако знање, вештина, стваралачки замах, темперамент и инспирација били су својина власти или имали неку цену. Тако су створени монументи светске историје: од Вавилона и пирамида до Партенона и наших манастира. Они који не би на то пристали, уз тежак живот, остајали су непризнати и непознати.

          Ово је основна тема романа  ТЕЖИНА СЕНКЕ, приказана кроз животне судбине неколицине бивших ученика истог одељења.

У Београду је око 2:30 бомбардована зграда Генералштаба Војске Југославије, зграда савезне полиције, а пројектили НАТО-а погодили су и Врачар, густо насељени крај