Istorija| Literatura| Moj grad

Dušan Anđelković: Apisova ruža

amika RSS / 31.03.2017. u 08:50

Душан Анђелковић: Аписова ружа

Избегавао сам нарочито параде и пријеме. А Ружа је баш њих волела. Једном смо се враћали из јарко осветљеног Официрског дома, са бала, кад су на улици страховито смрделе и шкрипале пумпе за чишћење нужника и црна, катраном премазана кола за одвожење измета.

Те ноћи сам бесомучно псовао војску и униформу. Можда је Ружа то рекла Апису? Моја сумњичавост према њему претворила се у мржњу кад ме је преместио у Обавештајно одељење Главног генералштаба, којим је безмало руководио иако формално још није био у обавештајној служби. Па он ме једва познаје! Значи да због Руже вршља по мом животу, бацакајући ме где хоће. Можда ме уклања? Или намерава да надзире сваки мој покрет и миг?

Моје огорчење што сам се покорио Ружи већ се претворило у безумну љубомору и грубост. Кидао сам јој хаљине и разбијао бочице са парфемом; натерао сам је да и она престане с радом у школи; само што је нисам тукао. Као да сам желео да од њене лепоте остану само крпе.

15782-crna-ruka-580x0.jpg

 

Огорчио ме је и начин како ме је Апис проверио и спетљао већ прве седмице после мог преласка у обавештајце.

Те за мене стравичне ноћи војник ме је пробудио и још буновног довео до Аписа. Апис је био спокојан, свежег округлог лица, на коме су крупне очи биле бодре као да је устао после дугог окрепљујућег сна, а црни бркови су му светлуцали. Мирно је пушио. Чинило ми се да се више осећао мирис његове трешњеве луле него мирис дувана. Али лупкао се корбачем; то је можда ипак био знак узнемирености? Корбач се са звиждуком као змија обавијао око блиставих чизама.

– У овој соби десно је мртав човек. Склони га како знаш — немарно је рекао.

Протегао се и лагано пошао, савијајући већ унапред, због врата, свој високи стас.

Изненађен и побледео, нисам могао ни реч да изустим. То је можда било добро, јер Апис ми је, изгледа, оставио две-три секунде да се побуним или да узбуђено почнем запиткивати. Али ја сам, згранут, ћутао, па је изашао.

А ја сам тада кроз мирис дувана почео осећати и продорни воњ крви. Некако сам био убеђен, иако га још нисам видео, да је човек убијен, и да на њему зјапи велика рана, прекривена страхотно црвеном крвљу. Уздрхталом руком притиснух кваку на вратима оне собе, неодлучно и опрезно као да се леш може стровалити на мене, па провирих.

Човек је био склоњен крај софе. Очигледно је био мали. Личио је на хрпу тамне одеће, на којој је била кречно бела маска. Није се видело од чега је умро. А нисам ни желео да то утврђујем.

Како да уклоним леш? Да га однесем на леђима? И куда? Хоће ли ме при томе полиција ухватити и окривити? Чинило ми се да ће воњ леша не само остати за мном као јасан траг, него и да ће се упити у моју одећу и у тело, тако дубоко да ће ме најзад одати.

Тада сам се, готово у очајању, сетио свог посилног, Вука. Раније, кад се појавио код мене, мислио сам да је плашљив и туп. Имао је неко влашко име, али смо га назвали Вук зато што је, кад је први пут ушао у стан, у једној соби угледао испуњеног вука, па је истрчао, ужурбан али зачудо прибран, и тражио секиру вичући: — Влк! Влк! — Једном је покуњен дошао у трпезарију и промуцао: — Онај што борави у орман... Онај старац... Разбијао сам... — У ствари, својим великим, дрвенастим прстима преврнуо је и сломио једну фигурицу.

Али врло брзо сам утврдио да је бистар и довитљив, а и веран.

Пробудио сам Вука и, као Апис мени, кратко му само рекао да треба склонити мртвог човека. А он је био од људи који после буђења одмах брзо и јасно мисле. Слутио сам да се чешће него ја сусретао са смрћу. И заиста, довео је коња, стрпао леш у џак, па лагано и мирно одјахао у таму, с лешом пребаченим испред себе као са џаком кукуруза. Учинило ми се да је понављао покрете из неке глуве и мрачне ноћи на планини. То га је мање узбуђивало него изненадни сусрет са препарираним вуком у граду. Мора да га је вук некад напао, а можда и искидао, али страх ипак није у њега заувек продро заједно са искеженим вучјим зубима.

Нико од нас тројице више није ни реч изустио о оном лешу. Изгледа да смо створили чврст прстен тајне. У ствари, Апис га је створио. Да ли је смерао да ме на тај начин потпуно потчини?

maxresdefault.jpg Мој нови посао у почетку се сводио на примање и сређивање извештаја разних повереника. Из непотпуних и често хаотичних података морао сам оживети минуле згоде или разговоре, а каткад и предвидети поједине догађаје.

Тада нисам могао макнути с посла. Апис је знао да сам прикован за сто у канцеларији. А ја њега нисам могао надзирати. Дешавало се и да даноноћно морам да дреждим пред неком кућом или кафаном. Ипак, неколико пута сам оставио такво, често важно мотрење, и одјурио у стан. Ружу сам тамо увек нашао, а никада и Аписа.

Покушао сам да уходим и просудим тог загонетног човека. 

Утврдио сам да је био проницљив и лукав као Азијат. Насмешено достојанствен и поносан. Страсни завереник. Уживао је у певању, али је пио само воду.

Заиста је изузетно волео жене. Али то је крио, чак је ширио гласине да их избегава јер је немоћан, а у ствари није дозвољавао да пожуда постане за њега кобна.

Тако можда крије и своју љубав с Ружом! — помислио сам са неподношљивим болом. Чак и ако је Бајшански то назрео, морао је да ћути. Апис га је вероватно брзо прозрео и покорио.

Већ сам се био уверио да је брзо и јасно сагледавао душу у сваком човеку, као утробу у прозирној рибици. А имао је и непојмљив утицај на људе; понеку своју значајнију замисао преносио им је, чврсту и неизмењену као неки предмет, право у мозак. То сам одмах јасно уочио код његових најближих сарадника.

Насупрот Апису, који је био прибран и далековид, његов присни друг Љуба Вуловић увек је давао изненађујуће, понекад по дрскости готово сулуде предлоге. Можда зато што је био изванредан мачевалац. Да ли му је мачевање изоштрило ум, тако да је умео да зада неочекивани, смртоносни удара? Или је кроз њега избијао прикривени вид Аписове природе?

Убрзо после убиства краља Александра и краљице Драге, кад је краљ Петар потписао указ о постављању на службу у Двору официра који нису учествовали у завери, Вуловић је дознао да је указ већ одштампан. Одмах је одјурио у штампарију, бесно цепао и најзад спалио новине са текстом указа, а слог растурио и разбацао.

Да ли се то Апис, преко Вуловића, већ опирао краљу Петру? — питао сам се.

Зачудо, Љуба је писао стихове, премда незграпне, можда због своје силовитости. Па ипак је за писце рекао, ваљда због тога што су волели ноћни живот:  — Одвратни су ми као слепи мишеви! Наглавце и живе.

Међутим, и Апис је волео ноћне седељке. Питао сам се којим делом Љубиног мозга влада Апис. Можда га покреће из даљине, па Љуба устаје усред ноћи и без размишљања полази, не хајући да ли ће погинути или неког убити.

Други Аписов помићник био је Војин Танкосић, озлоглашен стога што је, за време преврата 1903. године, усред града убио оба брата краљице Драге. Он је предводио посебну групу која је приморавала противнике организације „Ослобођење или смрт” да се сложе с њом или да се уклоне.

На црном коњу, са црвеним каишевима и црвеним седлом, који као да су пламтели, Танкосић је сваког дана јездио кроз Београд, брзо, тако да је понекад изгледало да лети преко турске калдрме. Уз леви бок, мало иза њега, увек је јахао сеиз са пушком пребаченом укосо преко груди.

Поред дугих и жестоких убеђивања, Танкосић је изненада упадао у кацеларије и домове, понекад и ноћу. Ускочио је и у фијакер запањеног председника владе др Милована Миловановића и претио му смрћу ако не измени помирљиву и, како је рекао, кукавичку спољну политику. А на годишњицу анексије Босне и Херцеговине лист организације „Ослобођење или смрт”, „Пијемонт”, одштампао је на целој страни посмртну листу са дебелим црним оквиром, у којој је био текст раније објављене изјаве српске владе:

„Влада Краљевине Србије изјављује да анексијом Босне и Херцеговине права Србије нису повређена. Др Милован Миловановић.”

Можда је та мржња касније, са успореним дејством, усмртила Миловановића. Нагађало се да је отровнан рибом.

А ја сам марљиво бележио све податке, па чак и претпоставке и нагађања о Апису и његовим најближим сарадницима. Нисам знао када ћу и како да искористим те белешке, али сам жудео за осветом, јер ми је Апис прекинуо блажене године с Ружом.

Одмах сам запазио и да су се око Аписа врзмали аустроугарски и турски шпијуни.

У оно доба се веома дуго путовало до Ужица, а одлазак у Ниш био је готово подвиг. Па ипак, Апис је вероватно сматрао, као и ја, да се у ондашњој малој Србији једва дише, зато што је била стиснута између два огромна суседа. Више је било Срба ван Србије него у њој. Док су их у азијатској Турској набијали на коље, у цивилизованој Аустро-Угарској набијали су их на параграфе.

Зато је Апис, на себи својствен, тајан и неухватљив начин, деловао и у тим земљама. Знао је да су оне, онако надувене и троме стога што су прогутале више него што су могле да сваре, сматрале да ће једним ударцем моћи да ошамуте или чак да сможде несносног малог суседа, Србију. Никад се неће сазнати у којој мери је иза тамошњих необјашњивих самоубистава, обезглављених лешева и изненађујућих смењивања, или иза свилених гајтана које је султан слао везирима и пашама као знак смртне пресуде, стајао Апис.

crnaruka-1-765x510.jpg 

Често сам га затицао нагнутог, над мапом Балкана. Замишљао је, озарен, да својим крупним прстом кида, као омчу, границе Србије. Закључио сам да се сав предао Србији, коју је називао својом ружом, и да се зато није ни женио.

Али зашто је Србију називао баш ружом? Можда је и то тајно и симболично подсећање на Ружу?

Или је и Ружа за њега сићушна наспрам циља за који прикупља све снаге у себи и у Србији?

Био сам уверен да је стекао очаравајућу моћ, која је била готово свемогућа. Поготово што је мрежа организације „Ослобођење или смрт”, коју су радикали назвали „Црна рука”, постепено плански обухватила владу, Народну скупштину и Двор, а такође разна научна и стручна удружења. Зато је могао скривеним или замршеним потезима не само да унапређује или ражалује официре, него и да поставља министре, смењује непоуздане и премешта у забите крајеве генерале, распамећене због изненадног деградирања.

Међутим, његови противници су тврдили, поред осталог, да је одпочео стравичну хајку, у којој сваке ноћи убија људе. Најчешће су помињали отров. Поготово што је Апис раније, са још шест завереника, био одлучио да се „лудаку да течност”, што је значило — да се отрује тадашњи престолонаследник Ђорђе, зато што је био чудак и насилник., Знали су, иако је Апис одустао од те завере кад је Ђорђе абдицирао, да је отров у свести народа она страшна кап која, нарочито у причама, већ вековима лебди над људима, сурвавајући их изненада у амбис.

Множиле су се и друге, често монструозне оптужбе. Тако су окривљавали Аписа, премда никад није пио, да је пролумповао милионе државних пара. Поред тога, док су једни тврдили да је импотентан, други који су као и ја знали да силно али тајно грли жене, окривљавали су га да је многе жене силовао и да је чак једну од њих, Зорку Павловић, задавио у оргазму.

Најопасније за Аписа биле су доставе које су стално стизале престолонаследнику Александру. У њима се тврдило, поред остало, да Апис има сто педесет хиљада организованих, заслепљених следбеника, сличних дервишима, и да га народ сматра другим престолонаследником. Онако преког, сумњичавог и лукавог, Александра мора да је ноћу притискивала и гушила Аписова телесина. Можда је сматрао да онај ко је једном попрскан краљевском крвљу не само да је никад не може спрати са себе него ће га њен мирис и даље неодољиво привлачити и раздраживати.

А Апис је, наравно, брзо дознао за Александрову жестоку и неутољиву мржњу. Али знао је и то да је умногоме захваљујући управо њему, после свргавања омражене династије Обреновића, у народу оживела храбра и поносита Карађорђева крв. Зато није отишао на подворење Александру. Није ни могао ни покушавао да смерно преломи свој огромни стас. А поготово свој понос.

Однос између Аписа и Александра на свој начин је схватио и насликао Тика Гавриловић. Његови потомци, код којих сам залазио, још чувају ту чудну слику: румени и расплинути Апис лебди преко целог платна, ношен својом ведрином и свирком нејасног оркестра који се назире у дну, а са стране се примиче огорчени Александар, жмиркав и толико мршав и танак да својим бледим лицем и оштрим орловским носем пресеца слику.

Био сам у то време на размеђи између Александра и Аписа. Почео сам да се подсвесно дивим Апису, а истовремено сам га још увек мрзео и, због осећања понижаваности и љубоморе, желео сам да га сатрем. Знао сам да појединци из Одељења добијају непредвидљиве, често опасне, па чак и сулуде задатке. А ако мотре и на мене?!

Задрхтао сам, замишљен над столом. Ако открију моје белешке и нађу у њима макар и нејасан наговештај мржње према Апису, прозиран и лелујав као сенке лишћа које кроз прозор падају на ове моје хартије?! Већ то је довољно да потпуно и заувек нестанем, или да негде будем нађен мртав, без трага уморства.

Али и Апис је сваког часа могао бити убијен од аустроугарских и турских шпијуна или по Александровом налогу. Прижељкивао сам, чини ми се, да се то догоди, и стрепео сам од тога. Чак му је претила и глупа опасност да га распамете или угуше хартије.

crna_ruka.jpg

Обавештајци и чланови организације „Ослобођење или смрт” снабдевали су га тајним извештајима, рапортима, досијеима и поверљивим белешкама. Те хартије су претрпавале сто, столице и отоман, рушиле се са полица и у претећим гомилама надносиле се са ормана. Зато су унутрашња врата собе била гвоздена. Брава на тим вратима затварала се помоћу шифре, али Апис је знао да ништа није недокучиво и потпуно сигурно. Често је у тој соби спавао са откоченим револвером крај главе, па је једном случајно у сну додирнуо ороз. Пуцањ је загрмео у ноћној тишини, а он се, заглушен, преврнуо са отомана, јер му се учинило да је погођен у главу. А кад би био одсутан, пред том собом, у закључаном предсобљу, седео је наоружани стражар, са бомбама које је требало да баци на евентуалне нападаче, па и кроз врата закључане собе, да би уништио товаре смртоносне хартије, у случају да их не може одбранити.

Душан Анђелковић (1910 – 1997), из романа "Аписова ружа". СКЗ, Београд, 1992. године.

 



Komentari (13)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

amika amika 09:15 31.03.2017

Комитски војвода - мајор Војин Танкосић

- Аписов помоћник

omega68 omega68 21:33 31.03.2017

Не знам

Али са ове дистанце рекао бих да је Димитријевић требао да убије Александра и Пашића а да после тога неко убије Димитријевића, тог енглеског корисног идиота.
Воја...ако је у животу само изударао Черчила - довољно је за три живота да остане у србској повести записан златним словима.
На масонско ђубре више не бих да трошим речи и време.
amika amika 22:30 31.03.2017

Re: Не знам

Али са ове дистанце рекао бих да је Димитријевић требао да убије Александра и Пашића а да после тога неко убије Димитријевића, тог енглеског корисног идиота.
Воја...ако је у животу само изударао Черчила - довољно је за три живота да остане у србској повести записан златним словима.
На масонско ђубре више не бих да трошим речи и време.


Не знам ни ја, али не бих га тако оштро осуђивао. Апис јесте био краљоубица, али не као појединац - атентатор већ као део моћног војног сталежа. Колико је то била посвећеност Србији, а колико воља за моћ? Није га се плашио само Александар већ и у околним покрајинама Аустроугарске и Турске, а Енглезима се то уклапало у планове - имали су заједничке непријатеље.
hoochie coochie man hoochie coochie man 23:31 31.03.2017

Re: Не знам

већ као део моћног војног сталежа


Pa da li se to može zvati vojnim staležom ili je u pitanju bilo tek zavereničko društvo stotinak oficira sa nižim činovima.
Pretenciozno, čini mi se, zvuči to vojni stalež.

Ko su i kakvi su bili ljudi koji su organizovali to ubistvo govori i činjenica da su se atentatori prilično okoristili novonastalom situacijom, i to na najprizemniji način, krađama, pljačkama, prodavanjem opljačkanih stvari, a koliko imje do Srbije bilo stalo govori i to da su ukrali i Miroslavljevo Jevanđelje.
Banda poprilična.
Banda koja je ubijala ljude u kućama, pred porodicama.

Apisa, ma kolika bila njegova posvećenost Srbiji, a ne zna se da li joj je bio posvećen jer se ne zna šta su zapravo bile njegove političke ideje, Srbija ili Jugoslavija, od uloge u Sarajevskom atentatu do predloga da se kapitulira pred njima, od dovođenja Karađorđevića na prsto preko odluke ko od njih da vlada, do ideja da se i oni sklone, više obeležava težnja ka ličnoj moći.

Posvećenost Srbiji je ono što je radio i kako se ponašao Mišić, nikako Apis.

Kult Apisa je najviše nastao zahvaljujući tajanstvenosti koja vlada oko njegovog imena, a mnogo manje zahvaljujući stvarnim zaslugama za Srbiju.


amika amika 09:00 01.04.2017

Re: Не знам

Ko su i kakvi su bili ljudi koji su organizovali to ubistvo govori i činjenica da su se atentatori prilično okoristili novonastalom situacijom,


Бахати и насилни, чим су прибегли убиству.


Kult Apisa je najviše nastao zahvaljujući tajanstvenosti koja vlada oko njegovog imena,


"Црна рука" је био назив фељтона неког италијанског писца који је излазио у тада новопокренутим новинама. Да би лист рекламирали преко фељтона једне ноћи су на кућама тадашњих министара и виђених људи отиснули шаку намазану црном штампарском бојом- И ето легенде о "Црној руци", што је Апис прихватио...
omega68 omega68 10:16 01.04.2017

Re: Не знам

На масонско ђубре више не бих да трошим речи и време.



Не знам ни ја, али не бих га тако оштро осуђивао. Апис јесте био краљоубица, али не као појединац


Ovde sam mislio na Glupog Acu a ne na Apisa, što ne znači da isto ne mislim o Apisu.
Ne zna se ko je bio veće govno i kreten.Šta reći o Pašiću koji je prodavao pomoć koja je stizala državi preko svoje firme u Ugarskoj?
Samo Miloš i njegova kriva kruška ispred konaka moraju da budu ideal vladavine nad Srbima
amika amika 11:22 01.04.2017

Re: Не знам

Šta reći o Pašiću koji je prodavao pomoć koja je stizala državi preko svoje firme u Ugarskoj?


Власт квари људе, а трговци кваре власт... Тако некако.

Samo Miloš i njegova kriva kruška ispred konaka moraju da budu ideal vladavine nad Srbima


Некад било, а сваки народ воли Великог Татка на власти, тако се осећа заштићен. Ко постане ВТ владаће дуго, па ће имати шансу да нешто и уради.
vcucko vcucko 13:45 01.04.2017

Re: Не знам

amika


Некад било, а сваки народ воли Великог Татка на власти, тако се осећа заштићен. Ко постане ВТ владаће дуго, па ће имати шансу да нешто и уради.

Problem je što, u sadašnjem stanju, dok postane Veliki Tatko, mora još više da razgradi.
Kakva bre stranačka borba u Srbiji.
Mislim da je G. Cross nedavno predložio pravu stvar: veće staraca, njih taman koliko ih je zaslužilo, ni manje ni više. Pa oni među sobom da izaberu Tatka. sa svim ovlašćenjima.
Carte Blanche, jedno četiri olimpijska ciklusa. Valjda bi dostajalo za neki pomak.
amika amika 20:30 01.04.2017

Re: Не знам

Mislim da je G. Cross nedavno predložio pravu stvar: veće staraca,


Крос се мало зеза, као и ти, то смо имали пре 30 година па знамо како смо прошли. Нама треба континуитет мира и власти, па да убодемо неки развој и активирамо потенцијале. Да се устале нека правила игре...
reljicb reljicb 19:33 02.04.2017

divan čovjek

divan neki čovjek bio ovaj Apis
amika amika 07:45 03.04.2017

Re: divan čovjek

divan neki čovjek bio ovaj Apis


Способан и моћан, свакако

стекао очаравајућу моћ, која је била готово свемогућа. Поготово што је мрежа организације „Ослобођење или смрт”, коју су радикали назвали „Црна рука”, постепено плански обухватила владу, Народну скупштину и Двор, а такође разна научна и стручна удружења. Зато је могао скривеним или замршеним потезима не само да унапређује или ражалује официре, него и да поставља министре, смењује непоуздане и премешта у забите крајеве генерале, распамећене због изненадног деградирања.
Черевићан Черевићан 14:45 03.04.2017

in genere

контраверза историје Апис
патриота ил' издајник дал' је
Црна Рука, регент Александар,
недорек ево и до данас траје
..........
utrumque vitium est, et omnibus credere et nulli





amika amika 20:32 03.04.2017

Re: in genere

utrumque vitium est, et omnibus credere et nulli


Ни Апис никоме није веровао, па је остао "у недореку".

Хвала на читању и коментару.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana