Moć i senka

Ипак, на основу властитог искуства и сазнања из новина, телевизије и са друштвених мрежа био је уверен да маса потире те различитости. За Сергеја је написао овакав текст.

Појединац у маси губи властити и прихвата идентитет масе. Он више није он него њен део. Функционише као полуга у механизму чији су сви елементи подређени једном циљу – оном који је маса прихватила као свој. Губи своја уверења, норме, професионална интересовања, себе, стапа се са онима около, мисли и осећа као и они. У реци он је капљица, а све капљице су исте. Кохезиона снага масе је огромна. Она поништава слободу избора јер је избор унапред познат. Делује тзв. Јунгова колективна свест која уједињује многе енергије, а појединца чини безименим. Он не гледа својим очима и не мисли својом главом. Маса је поводљива јер појединци у њој лако прихватају туђе као своје. Иако потпуно анониман, човек који утоне у њу, има осећај да је блиско повезан са онима испред и иза себе, са онима лево и десно, који се осећају исто као и он и да тако уједињени имају огромну снагу која и планине може померати. Ту више нема критике и самокритике јер је све подређено једном унапред постављеном циљу коме сви верују. Колико је маса моћна толико је појединац немоћан па јој се зато и потчињава, она је тумач његових хтења.

Ако се маса користи за остваривање политичких циљева, ваља је смишљено организовати распоређивањем одређеног броја диригената који ће „испаљивати“ политичке поруке и пароле тако да се оне зракасто шире. У добро организованој маси певачка група пева пригодне песме тако компоноване да их лако прихвата окружење. Добошари изазивају звучни ефекат који моћно делује на околину. Исто важи и за визуелни утисак. Партијске заставе, боје, беџеви, транспаренти, цртежи – све то на посматраче делује колоритно и снажно. Нису случајно навијачке групе на спортским теренима у одећи клупских боја.

Маса је често фанатизована. А човека, који ти је фанатично одан, можеш и жедна преко воде превести. Он се поистоветио са одређеном идејом и све што смета њој унапред, без размишљања, одбацује и при том често не бира средства. То иде од уништавања материјалних средстава, која су препрека идеји, до убистава и самоубистава. Неки Ахмет или Рахима, са експлозивом око појаса, убиће себе и стотине људи у Паризу или Мадриду за идеје Исламске државе.

Зато је одговорност идејних вођа масе огромна јер ствари се отму контроли и крену наопако. Вође демонстрација 5. октобра 2000. године у Београду упозоравале су демонстранте да не пале и не уништавају, али рушилачки дух је експлодирао – запаљене су зграде Скупштине и Телевизије. Фанатик не трпи ништа што је другачије. Манијакално је опседнут само једним циљем и све је у њему – мисао, емоције, поступци – подређено томе. Фанатизоване појединце у маси сједињује иста тежња те делују јединствено као у некој врсти колективне хипнозе.

Јединство се постиже не кроз ширину погледа на свет и уметност већ кроз сужавање мисли и пажње на једну фиксирану тачку схваћену сасвим нестварно. Усијани фанатик је нетрпељив према супрузи коју мучи патолошком љубомором, према свима који другачије мисле, сумњичав је, плаши се издаје, свуда види непријатеље који га прогоне, а и сам је прогонитељ. Два брата љуто су се посвађала. Један је налазио замерке Слободану Милошевићу, а други се клео у свако његово слово. Овај други је насрнуо на првог, жестоко га ошамарио. Морали су да их раздвоје. Престали су да буду браћа. Фанатика стално притиска неки страх па је зато нетолерантан. Не прихвата другачије мишљење и компромисе.

Та примарна емоција је његова покретачка снага. Уплашен да је угрожена његова идеја, циљ, он постаје нетолернтан, спреман је на кажњавање неистомишљеника, бојкотовање, насиље, злочине. На фанатизму се заснивала средњовековна инквизиција и верско изопштавање. Због тога што се одрекао традиционалних гледишта јудаизма, на једног од најумнијих јеврејских филозофа Баруха де Спинозу бачена је нечувена анатема: По пресуди анђела и по решењу светаца, ми прогонимо, одбацујемо, кунемо и проклињемо Баруха де Спинозу с одобрењем Бога и ове свете општине, пред лицем светих књига и шест стотина и тринаест прописа који су у њима садржани: проклињемо га ... свим проклетствима која су написана у књизи закона. Нека је проклет дању и нека је проклет ноћу. Нека је проклет кад леже и нека је проклет кад устаје. Нека је проклет кад полази и нека је проклет кад се враћа... Нека освета и гнев Господа пламте против овог човека ... И нека униште име његово ... Наређујемо вам да нико с њим не проговори ни усмено ни писмено, да нико не борави с њим под истим кровом или четири лакта ближе од њега, да нико не чита спис који је он саставио. То је подела света на ЈА, на моје умножено Ја код истомишљеника и на све друге који су непријатељи. Најупрошћенија могућа подела по принципу ко није са нама тај је протв нас. Ту не постоји коегзистенција ставова, борба мишљења јер се супротном мишљењу не дозвољава право на постојање. Та упрошћеност омогућава вођама да се ефикасно боре за своје циљеве. Истичу да је сврха политичке борбе несумњиво племенита, зна се ко су противници па су, ради победе добра, дозвољена сва средства. Речи су често опасне колико и меци.

Фанатик је оруђе једне идеје пошто је апсолутно уверен у њену племенитост. Инквизитори су били уверени да делују у складу са најплеменитијим циљевима кад су Ђордана Бруна и Јана Хуса прогласили за херетике и спалили их на на ломачи. Није чудо што су на удару црквених књига били најумнији људи, филозофи и научници, они који другачије и опасно мисле. Готово да постоји патолошка потреба да се пронађе непријатељ. У послератном периоду, у име класне борбе, задатак комуниста био је да проналазе буржоаске и ситнобуржоске елементе, на селу кулаке. Тиме су они исказивали оданост комунистичкој идеји која је владала њима а не они њоме. У суштини, фанатизована маса дува у једра неком воћству – државном, партијском, политичком, верском – помажући му да остане на власти или да је освоји. При том, врло често је мање важна истина пошто моћни скрећу пажњу масе на споредне ствари правећи димну завесу од које се ништа не види. Свака власт је самозадовољна, поставила је себе изнад, настоји да о себи створи идеалну слику, а маса присталица види и чује само оно што јој се с врха каже. Ако је вођа сигуран у себе, самосталан и одлучан, онда ће они појединци који у маси носе транспаренте и извикују пароле и партијске слогане, настојати да се са њим идентификују, да га имитирају, понављају његове речи, да стекну његову благонаклоност. У Титово доба један српски генерал прешао је на јекавицу како би и језиком доказао лојалност вођи.

„Пучина је стока једна грдна – добре душе кад јој ребра пучу“ (из везировог писма у „Горском вијенцу“) је мисао са којом се често и погрешно поистовећује сам Његош. Песник не мора мислити исто што и његов јунак, али овде, у везировом исказу, ваља видети и зрно истине. Не мора народ бити стока, али може каткад бити у великој заблуди. Фанатизоване масе у Немачкој, у усијаном одушевљењу, опијене идејом о расној чистоти, бучно су клицале обоготвореном Хитлеру. Разорну моћ те идеје осетили су Јевреји у „Кристалној ноћи“, а после ју је платио цео свет милионима изгубљених живота. Опијен величином вође, брачни пар Гебелс је својој деци (било их је шесторо) дао имена која почињу словом Х, а кад је нацистичка Немачка капитулирала, отац и мајка су отровали сву децу, а потом пресудили и себи. Животи за опијајућу идеју. И један други вожд је идејом „сви Срби у једној држави“ заразио народ. Митинг на Ушћу, у новембру 1988, окупио је, новине кажу, милион људи. Писало се у „патриотским листовима“ да је то био грандизан и величанствен скуп који је зрачио невиђеном снагом. Толико застава, транспарената, парола, националних боја на једном месту одавна није било. Један песник рече „догодио се народ“, дошао да искаже одушевљење и неограничену оданост месији. Чувени вождов говор прекидан је таласима хучног одобравања од којих се тресао Београд. Ето, и народ може да се заведе. Не морамо рећи, као везир, „пучина је једна стока грдна“, али можемо казати да је народ јадан и наиван.

Мучио се Живан док је урадио овај „домаћи задатак“. Трудио се да сажето каже оно што је размишљао, знао и прочитао. И опет није био задовољан. Чинило му се да није довољно јасно исказао све утицаје масовних окупљања на народ и човека као појединца. Политичар, вођа може из текста увидети колико му неурачунљива маса може користити да постигне што је наумио. Она постаје необориви документ у његовој политичкој кампањи, демократски доказ у парламентарној расправи. Представнички органи могу бити под неиздрживим притиском масовног једноумља јер кад маса крене, нема те силе која је може зауставити па су принуђени да попуштају. Мењају се уредбе и закони. Чудна социјална алхемија претвара масу у најснажнији политички аргумент у процесу који престаје бити демократски. У Румунији пресудила је барчном пару Чаушеску. Она пулсира на високој фреквенцији коју произвооди неприкосновени вођа. Понекад је и питање да ли он влада масом или она њиме.