Kultura| Literatura| Umetnost

Limun sa votkom

amika RSS / 05.08.2017. u 23:12

ЛИМУН СА ВОТКОМ

или

Песма која се најлакше памти, а најтеже рецитује;

не може да се чита, па чак ни запише

Можда може да се, некако, преприча?

У спомен Петру Пајићу и Брани Петровићу

 Пре двадесетак година имао сам ту срећу да једну летњу ноћ проведем у друштву са Браном Петровићем (1937. – 2002) и Петром Пајићем, нажалост преминулим пре неки дан. Седели смо у башти код Пословнице ЈАТ-а, такорећи у сенци цркве Светог Марка на Ташмајдану и пили балтик-вотку без прилога – била је најјефтинија, не осећа се задах алкохола (правили су је од чистог, синтетског алкохола, него шта!) и после пете чашице она прва већ почиње да хлапи из главе, а телу шта већ буде...

У ствари, они су се дружили а ја сам углавном био присутан за истим столом јер сам био нека врста тега равнотеже: Брана ме није подносио када попије, а за Перу сам био представник издавачке куће која му се замерила и то се примећивало само када је трезан. Па пошто смо сви били “сефте” седељка је почела тако што ме је Пера нападао а Брана бранио. Како су чашице долазиле, тако су се улоге мењале:

Брана: - А ти, како се оно зваше, зашто си пре месец дана... Келенер, ти цурице, принеси још две воткице!

Пера: - Ма, пусти човека, мој друг, и немој... Не две, него три!

Ја сам, наравно, увек наручивао по три, и тада се нико није бунио.

Између, као блистави чинови после досадних пролога, смењивале су се приче о њиховим књижевним и иним доживљајима, анегдоте и пошалице. Док сам их слушао био сам убеђен да ћу све то савршено упамтити јер је незаборавно, а ја ионако мање пијем од њих па ћу... Чак сам предузео и превентивне мере да се не опијем, уз дубоко дисање и повремене излете до шанка да лично наручим нова пића и кришом попијем чашу-две киселе воде не бих ли разводнио ватру у телу и лелујање у глави. Уздао сам се у то да сам једини пио вотку са лимуном, па кад дође нова тура ја је само преспем у чашу; лимун преко лимуна, тако да сам после поноћи више сискао наслагане лимуне у чаши него пио.

(После два-три дана, када сам покушао да  понешто од тога запишем, коначно сам схватио да и ти моји спасоносни лимуни такође пију балтик-вотку, па тако... Та два-три листа папира су у некој фасцикли - гомили бележака и исечака. Појавиће се једног дана, а можда и пре. Оно што заиста нисам заборавио, а што памте и они ретки који су се негде око два ујутру затекли у Ташмајданском парку и у том делу булевара све до Савезне скупштине је следеће):

Кренула је прича о песми – аутора сам пречуо јер нисам очекивао такав наставак – коју је он рецитовао на турнеји по Србији, песми која се најлакше памти а најтежа је за рецитовање, не може да се прочита, па чак ни да се запише (значи, опет покушавам немогуће...).

И Пера почиње да је рецитује потихо, па гласно, па из свег грла армираног  већ плаћеним, и неплаћеним, и будућим воткама:

- Љиљо, Љииљо, Љиииљо, Љиииљоо,

ЉИЉО, ЉИИЉООО, ЉИИЉОООО, ЉИЉО!

(погађате, сваки пут са другачијом интонацијом, које заиста не могу да се запишу)

- ЉИИИИИЉЉООООО!  ЉИИИИИИИЉЉЉООООО!

И када изгуби дах и седне да ојача грло и инспирацију, устаје Брана, рашири руке и у звездано небо пошаље нове крике – наставак песме:

- ЉИИИЉОООЉОООЉООЉОО,

ЉИЉО, ЉИЉО, ЉИИИЉЉООО

ЉИИИИИИИЉОООООООООО!

И тако два –три пута, наизменично, замало да и ја почнем да рецитујем. Прекопута, код “Мале Мадере” већ се сакупила гомилица окаснелих пролазника и ноћних шетача, два-три таксија која су се затекла на “црвеном” заборавила на вожњу и путнике у колима па стоје, слушају и гледају.

Када су обојица изнемогли и попадали по столу, одјекну аплауз, повици и добацивања – ко каже да наши људи не цене поезију? И тада Брана, искусни естрадни вук који гризе чим осети публику, устаје и виче у ноћ:

- А ЗНАТЕ ЛИ КАКО СЕ ЗОВЕ ПЕСМА?

- Знамо – буде неко паметан. – Зове се ЉИЉА!

- Никада, синко, песник од тебе! Зове се БРАНКА!

- Зато што Љиља нешто брани? Не да му, па је пропевао! – покушава тај паметни да се извади.

- Не, него зато што је Бранкиног вереника одвела њена најбоља пријатељица Љиља, па Бранка објашњава шта се догодило! – каже Брана, седа и губи интерес за тему: естрада је завршена.

Тада у мени прорадише они грдни лимуни са вотком и ја добих инспирацију да “дорадим” песму: - Зар није боље да песма иде Надо, Надо, Надо, а да се зове Вера, са објашњењем на крају?

Њих двојица се само погледаше и Брана викну пут шанка: - Момче, две дупле, да не шеташ сваки час!

А Пера: - И један лимун за овог мог друга!

Не знам, можда ме је та целомудроносна примедба спасла. Први пут сагласни у односу на мене забранили су ми пиће до свањивања. Када су светиљке постале тек бледи ореоли на јутарњем небу, Брана се смиловао и наручио: - Дај још две, не, дај три дупле, без лимуна, овај Перин друг плаћа!

Вотке су стигле, замагљене у високим чашама, келнер је пребројавао ревију празне стакларије на столу и почео да сабира. У шанку се појавила јутарња смена – келнерица која нас је дочекала после подне. Упалила је радио из кога је изронио прозукао глас Боре Чорбе осенчивши завршну сцену за вечност и после ње:

Свануло је изнад цркве Светог Марка,

чистачи у жутом улице су прали,

кући су се вукли парови из парка,

шта смо могли, ми смо једно другом дали.

ДОООБРО ЈУТРОООО!!!

                                                         

Петар Пајић, песник, прозни писац и дугогодишњи уредник Другог програма Радио Београда, преминуо је у Београду у 82. години.

petar-pajic.jpg 

 СРБИЈА 


Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.
Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.

Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,
Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку — обеси се!

Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
Лети јато црних птица
Преко српских ораница.
И гробови небом лете,
Пошли Срби да се свете!

Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А унутра сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.

Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија,
Под земљом — цела земља Србија.

Петар Пајић

 

 

КАД СУ СРБИ ЧИТАЛИ УШИМА

Кад су Срби читали ушима,
 
Имали су велике усмене библиотеке,
 
Гуслари су били књиге,
 
Књиге су саме ишле по народу,
 
Говориле су, могле су се чути,
 
Уместо лепих илустрација
 
Свирале су и певале.

Кад су Срби читали ушима,
Довољно је било да оду на пијац,
Пред цркву, или на вашар,
Да чују неку књигу,
Да је науче напамет,
Тако су се узгредно и школовали,
Па су се са пијаце враћали као из школе
Са целом библиотеком у глави.

Кад су Срби читали ушима,
 
Учитељи су им били слепци и просјаци,
 
Можемо рећи да је то био неписмен народ,
 
Ал не можемо рећи да је био и неначитан,
 
Као сада.

Петар Пајић

 

Брана Петровић (1937 – 2002) је српски песник и новинар. Завршио је математичку гимназију у Чачку, у Београду је студирао на Правном факултету, али је дипломирао на Филолошком, на одсеку за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Поред књижевне, Петровић је имао и новинарску каријеру; био је новинар у "Борби", колумниста НИН-а, уредник у часопису "Видици" као и у "Српском књижевном гласнику".

brana-petrovic.jpg 

 ПРЕДОСЕЋАЊЕ БУДУЋНОСТИ


Њихове су ноћи сурове и долге
јао
где су сада бурлаци са Волге
У Сербији себри
свуда
иста туга
историјо страшна
болна и предуга
Пролеће је опет!
 
Киша пољубаца!
Љубећи ме љубиш будућег
мртваца.

О реци ми реци
Да ли си у стању
Да замислиш моју
Главу ко лобању?
У пустоме пољу
Празно
И дубоко
И мрава што живи где је
Било око…
И пољскога миша
Што потајно
Жели
Да истера мрава
Па да се усели…
И пчелу!
Што слети
Када ветар дува
На цвет што је нико
Из бившега ува!
Будућности страшна
Судбо невесела
Кад бих бар могао
Да будем та пчела...

Кад гори човек
Цео свет се
Греје -
Кад изгори
Човек
Тад
Пепео све је.

Брана Петровић

 

ПОСВЕЋЕНО МИРОСЛАВУ ЕГЕРИЋУ 

Ових дана ових дана
 
ја и моја жена
 
градимо себи прво дете
 
ооох
 
да нас видите само
 
како једно на друго кидишемо
 
као у доба очева гранате
 
пољупци лете
 
пљуште
 
лете
 
то нас двоје решавамо Питање Светско
 
то се ми са човечанством солидаришемо
 

жено моја
 
ох
 
жено моја
 
појмиш ли шта се ноћас
 
у овом прозаичном собичку збива
 
то ми зи ничега из ничега
 
јој из ничега
 
градимо човека жива
 
човека
 
то је надреалиста што жедан кад је птице лови
 
мангуп што у своме телу кромпир сеје
 
спадало које отаџбину прода
 
рингишпил у брод прекује морем плови
 
онај фантастичан што речи уме да изговара
 
па то је онај што на земљи једини уме куће да зида
 
и да их никад довољно лепе руши
 
знаш ти ту гладницу што са вулканима другује на дну мора
 
онај што страшно много псује пије и пуши
 
жено моја
 
још из тебе светлост дубровника муца
 
тријумф морске соли
 
пронашао сам, ура:
 
твоја су колена горка
 
као образи гвоздене руде
 
али чуј речи
 
којима даривам људе;
 
хиљаду пољубаца треба за прћасти носић само
 
тај величанствени извор слина
 
а колико љубави за руке ребра ноге
 
а тек за оне ствари
 
жено моја храбро јуришај на ме
 
иако сам овако незграпан и чупав
 

не штеди пољупце за будућег фантасту
 
пољупце за нашег сина
 

Сневам:
 
у пролеће
 
татину цурицу
 
ван дана и градске буке
 
далеко од школе тате маме
 
одмами пољско цвеће
 
кад тамо у парку на клупи један је међед чека
 
тај дрипац толико дрзак да моју ћеркицу љуби
 
а он је љуби љуби
 
отима се она
 
ал
 
не одустаје момак груби
 
буде под њима много траве свело
 
а негде у поноћ њено се отвари тело
 
у њему
 
јој
 
ал морам признати да је то посао неког великог бога
 
почиње авантура човека још једнога.
 

А мамин дечко
 
прескаче зидове градске
 
и прогоне га сељаци што краде њихово воће
 
али он краде јер он је мушко и тако му се хоће
 
и шта му ко може
 
нека сав свет искочи из коже
 
јер он ће једнога лета у пољу
 
у вихору ратном на ужареној морској плажи
 
једној лепотици безобразно
 
ВАЖИ ЛИ
 
НЕ ВАЖИ
 
покажи јој сине мој покажи
 
ооох
 
за твоју снагу
 
на животињу ноћас гладну личи твој тата
 

 <span style=



Komentari (17)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

amika amika 23:23 05.08.2017

Наставак...

Неће да унесе крај песме:

а твоја сирота мајка
од превеликог страха
с њим се у коштац
хвата.

Брана Петровић
bojan ljubomir jugovic bojan ljubomir jugovic 23:25 05.08.2017

Sjajno

Hvala i preporuka za blog
amika amika 23:40 05.08.2017

Re: Sjajno

Hvala i preporuka za blog


Хвала и теби на читању:

Можемо рећи да је то био неписмен народ,
Ал не можемо рећи да је био и неначитан,
Као сада.


Одговори на евентуалне остале коментаре - сутра, попустило је, може да се спава...
plausibel plausibel 10:05 06.08.2017

..

У ствари, они су се дружили а ја сам углавном био присутан за истим столом јер сам био нека врста тега равнотеже: Брана ме није подносио када попије, а за Перу сам био представник издавачке куће која му се замерила и то се примећивало само када је трезан.

Nemam riječi..

:))
plausibel plausibel 11:13 06.08.2017

Re: ..

Amika, da me ne razumijete pogrešno, bez riječi sam jer je sjajno iskreno rečeno. Razastrto na sto.. Tako mu je to.

:)
amika amika 12:34 06.08.2017

Re: ..

Amika, da me ne razumijete pogrešno, bez riječi sam jer je sjajno iskreno rečeno. Razastrto na sto.. Tako mu je to.


Имали су своје норме понашања, знали да буду врло љубазни, али ако ниси њихов песнички или бар уметнички ниво повремено би показивали да си ти само случајно присутна публика. Оно наручивање пића - два, па ипак три - то је био комплимент - примамо те у наше друштво, али...
emsiemsi emsiemsi 13:04 06.08.2017

Re: ..

amika
Amika, da me ne razumijete pogrešno, bez riječi sam jer je sjajno iskreno rečeno. Razastrto na sto.. Tako mu je to.


Имали су своје норме понашања, знали да буду врло љубазни, али ако ниси њихов песнички или бар уметнички ниво повремено би показивали да си ти само случајно присутна публика. Оно наручивање пића - два, па ипак три - то је био комплимент - примамо те у наше друштво, али...

Да су били Ајнштајн и Тесла лично, не бих седио са њима ако ме не подносе ... а не та два поменута.
Успут --- посерем им се у такве норме понашања.
amika amika 13:13 06.08.2017

Re: ..

не бих седио са њима ако ме не подносе


Они то показују јасно, без задњих мисли, а многи који су љубазни са тобом, или те уздижу, раде ти иза леђа: што га више уздигнемо, дубље ће пасти.
plausibel plausibel 13:30 06.08.2017

Re: ..

Amika, cijenim vašu iskrenost..
plausibel plausibel 13:30 06.08.2017

Re: ..

Emsi, molim te..
emsiemsi emsiemsi 13:53 06.08.2017

Re: ..

plausibel
Emsi, molim te..

Шта ?!
emsiemsi emsiemsi 13:54 06.08.2017

Re: ..

amika
не бих седио са њима ако ме не подносе


Они то показују јасно, без задњих мисли, а многи који су љубазни са тобом, или те уздижу, раде ти иза леђа: што га више уздигнемо, дубље ће пасти.

Сагласан !
Свеједно.
plausibel plausibel 16:16 06.08.2017

Re: ..

Шта ?!

Ništa.

:)
mirelarado mirelarado 12:00 06.08.2017

Снага речи

Мора да је то "Љиииљооо" моћно одјекивало Ташмајданом...

amika amika 12:47 06.08.2017

Re: Снага речи

Снага речи
Мора да је то "Љиииљооо" моћно одјекивало Ташмајданом...


У свим могућим нијансама значења и тоналитета, тада постајеш свестан да написана реч само даје предтекст за читаоца и да ће јој тек он дати право значење. Брана на свој начин говори "Има једна звезда" на горе постављеном клипу, а то се може прочитати и нежно, чежњиво, разочарано, зависи од читаоца. Свака интерпретација "укида" остала значења, а снага речи је пре свега у тој множини.
mirelarado mirelarado 14:17 06.08.2017

Re: Снага речи

amika
Снага речи
Мора да је то "Љиииљооо" моћно одјекивало Ташмајданом...


У свим могућим нијансама значења и тоналитета, тада постајеш свестан да написана реч само даје предтекст за читаоца и да ће јој тек он дати право значење. Брана на свој начин говори "Има једна звезда" на горе постављеном клипу, а то се може прочитати и нежно, чежњиво, разочарано, зависи од читаоца. Свака интерпретација "укида" остала значења, а снага речи је пре свега у тој множини.


Тачно је све то, али има нешто и што зависи искључиво од гласовних могућности онога ко речи изговара. Замисли да је Брана имао неки пискутав, танушан гласић... Та Љиљо/Бранка песма звучала би гротескно.
amika amika 16:32 06.08.2017

Re: Снага речи

Замисли да је Брана имао неки пискутав, танушан гласић.


Вероватно би писао другачије песме. И више би га читали, него слушали. Он својим читањем "намеће" своју интерпретацију, а сама песма превазилази једно тумачење, може се читати на више начина.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana