U svom tekstu objavljenom na sajtu Peščanika a neposredno po proglašenju nezavisnosti Kosova, "Kako misliti Kosovo"  , Borka Pavićević (a to je, inače, i jedan od najboljih tekstova koje sam na temu nezavisnog Kosova igda pročitala)  govori o projektu pa kaže  "Sva su ljudska bića stavljena u neljudsku situaciju. Da li je i to projekt? Skoro da izgleda tako samo nije lako razumeti zašto".

I kaže  "Bila sam tri dana na Kosovu. Slike koje imam moje su slike i nikada ih neću zaboraviti." - verujem, nija nikada neću

Prvo, Čestobrodica je prelepa pod snegom. Grane su zaleđene, kuće su lepe i nema ih mnogo, kad se spustiš u Zaječar, nešto ti lepo, baš.

Onda neki hotel, mali i sa sobama ko za decu. Pa kafana Beba (valjda) i srneći gulaš, pojela više tanjira toga nešto je pristojno reći, na ovu glad u zemlji Srbiji, i maniju držanja dijeta u svetu

Pa pozorište, promocija, hladna scena, ledena sala, ljudi sede u kaputima meni skoro suze na oči

... da li to znači da je glumac "previše" dobar ili to, pak znači da se publika,  onaj njen deo  koji sebe smatra "elitističkim" nije pokazao mnogo pametnim? 

 Bilo mi je veliko zadovoljstvo da pričam s čovekom koji spada u takve, malobrpojne, glumce, koji neretko dožive sudbinu da budu voljeni od strane publike, kritikovani od strane nekakve tzv. intelektualne javnosti koja, kad prođe vreme, ostane negde u dubokom zaboravu, onom istom koje je svojedobno proricala umetniku. 

 to je bilo možda neke devedesete, ili devedes' prve, kad sam pripomognuta od strane lica  koje je napravilo pesme koje sad puštam, otkrila waitsa i meredith monk, baška evropski film i onog prokletog fazbindera s njim... ne kažem, ima tu i dobrih stvari, čak bih mogla da potpišem da su dobre gotove sve. pazolini je hteo da mi skače po nervirima, mada opet kažem -  dobro je to. 

otkrila sam (isto tada) i praha - grad straha, i amsterdam odakle sam se vratila deblja nego što se prosečan jedvapunoletnik vraća s tog mesta, da duvam me mrzelo (kašljem, spava mi se i budem

Ime mesta za ovu priču, kao ni ime gorepomenutog hotela, nije važno. Hotel se nalazi negde a do tamo  se stiže nekim makadamima, oznaka nema, tako da je neminovno  (to kad prođe više od 5 dana) zapitati se da li mesto zaista postoji ili ste upali u neku daleko bilo dimenziju. Upali ste u daleko bilo dimenziju, shvatićete negde oko 6. dana - kako je i red jer 6 je brojka simbolična i sasvim prikladna za shvatiti te stvari oko daleko bilo dimenzije. Kad to shvatite - razloga za brigu više nema. 

Hotel je izvanredan, ne može da se kaže. Istina, ako vam se izvoljeva

Čitala delove mjuzikla o Savi Savanoviću, Danice Nikolić - Nikolić i smejala se (naglas) desetercu, te mi na čas promaklo ozbiljno. A onda sam se setila - smejala sam se ja i "Rodoslovu loze vampira", premda je stvar mrtva ozbiljna, ne samo zato što se zna da postoji vampir,  nego što vampir (kod Nastasijevića jedan Toma, otac njegovog druga, takođe vampira) ume da bude i stalno prisutan. Može čovek i da se veže za njega, da se druže...  da voli svog vampira i lažno svedoči da ovaj nije vampir. Posle se upetlja i ne zna više šta da kaže, i kako da se opravda pred ljudima.

pesma bez reči, mitska anticipacija, melodija koja dolazi iz prošlosti e da bi dala proročanstvo budućeg...

 .. jer je svaka upotreba sile uvek prekomerna.

Dok sam čitala knjigu, s kojom sam se svađala dok se nisam rastužila i prestala da se svađam, u glavi su mi se vrtele reči (a čije bi) Džonijeve pesme, gde ovaj vrišti i skiči: "... ostavljene djevojke, narkomani i bludnice...."  a bez "uzdaju se u Tebe", jer se ovi Vidini ne uzdaju ni u šta. Reč je o knjizi iz naslova "Prekomerna upotreba sile" Vide Crnčević - Basara, s kojom sam se, ko što rekoh, svađala (ne s Vidom, s knjigom).

 Ništa ja, nego samo onako... čisto da se zna.

Ovde a i šire

Unapred se izvinjavam svima koji
a) Nisu vernici
b) Mrze da čitaju dugačke citate
c) Ne vole javne prozivke na blogu

Ali MORAM da prozborim o ovome!

SVAKI PUT, ali SVAKI PUT kad se dogodi neka katastrofa odnekud izmile „Hrišćani" i „Bogobojažljivi" i počnu da nam mašu raznim „Tako vam i treba" i Otkrovenjem Jovanovim!

Muka mi je od toga!

Stvarno! 

I zato, za sve koji bi da mi mašu Biblijom, molim vas, budite ljubazni pa dobro proučite ovaj deo Besede na Gori. Pročitajte sa razumevanjem - nekoliko puta ako je potrebno. Pa onda sedite i DOBRO promislite šta radite...

Hvala unapred.

Evo drugog dela prve glave...

Moj GOST i dalje ne želi da ga predstavim, stoga, ostaje vam samo da čitate! (I komentarišete, naravno) 

Svežina večernjeg vazduha prijatno ga okrepi, dok se smejao u sebi, zahvaljujući svojoj sreći, da se u ovoj situaciji obreo među srdačnim Norlanđanima koji, naizmenično zovu jedni drugima ture pića, a ne među Gitsima ili Jasmovikinzima, gde tradicionalno svako plaća samo sopstveni račun. Tu nikada ne bi mogao da napije ova dva oklopnika, a da pri tom ne izazove sumnju.
Sumrak se već hvatao. Lomača na trgu bila je završena. Napravljena je sa toliko prepredene surovosti da je svakom čoveku stomak poigravao pri pogledu na nju. Majstorstvo sadističke osvete ljudskom rodu Biskupa Tojstolfa, bilo je dostiglo vrlo visok nivo. Hrpa vlažnog pruća, koje loše gori, nalazila se oko velikog stuba sa dva gvozdena obruča postavljena malo iznad glava žrtava. Na svakom je visio debeo venac od katrana i borove smole. Čitava mreža konopaca natopljenih katranom spuštala se odozgo sve do podnožja lomače, gde ju je opasavala u bezbroj krugova kako bi poslužila kao fitilj lošem gorivu. Sve je bilo smišljeno kako bi se kažnjenik dugo mučio na vatrenoj kiši i da bi nestao u plamenu baš kada se ona pretvori u pravi pljusak. To je sigurno trebalo da simbolizuje viziju samog Pakla. Time bi se, kako su smatrali tadašnji teološki mislioci, verovatno moglo preventivno delovati na vernike.
Nasuprot tom biseru ondašnje tehnike nalazila se sklepana tribina sa počasnim sedištem za sudiju. Veliki drveni krst, crno obojen, nadnosio se nad konstrukciju.

I dalje gostuje Anonimni Autor. Nova glava - prvi deo:

IMIROVI ZUBI

Toga dana, vreme je, kako im se činilo, vrlo sporo prolazilo. Izgledalo je da posle podne traje čitavu večnost. Konačno, posle malo mrmljanja sebi u bradu, Un se reši da razbije tišinu:
- Gde idemo, kada se toliko žurimo? Zar je toliko važno da noćimo baš tamo? -
- Nekoliko sati jahanja ka severu nalazi se jezero Ralk, koje se nastavlja u bezbroj močvara i zalazi duboko u ovu šumu. Na njegovoj istočnoj strani uzdižu se Mrtvi bregovi. Između njih su stare ruševine. Tamo ćemo se noćas ulogoriti. - objasni Kju precizno.
- Imirovi Zubi! - povika Un, stresavši se od straha - Na tom mestu nema ničeg dobrog. Mračne sile vazda se tu okupljaju na prokletom tlu. To je stanište utvara! -

ŠUMA TROLOVA

Nastavili su da jašu u tišini. Vilenjakova priča ostavila je ukus gorčine u vazduhu i dok su njega pritiskale bolne uspomene, devojke su postale svesne surovosti ovog sveta na koju su posle divnih noćašnih događaja gotovo potpuno zaboravile. Krivudali su između bregova držeći se neke samo Kjuu poznate staze. 

I, evo nas, čeka nas drugo polufinale.

Pošto sad znamo da smo se kvalifikovali za subotu, moći ćemo večerašnje takmičenje da pratimo mnogo opuštenije.

A ako ćemo pravo, izgleda da će večeras biti i zanimljivije... Bar ako je suditi po onome što videh na dragome nam You Tube-u.

I dalje ostaje poziv da kačite negdašnje i sadašnje evrovizijske, skoroevrovizijske i ine pesme koje vas na istu asociraju, da komentarišete sve - od muzike, preko koreografije, do, naravno, kostima - i generalno, da se opustite i zabavite dok pratimo takmičenje koje, po rečima čuvenog komentatora BBC-a svi vole da mrze.

Što se mene tiče, ja ga samo volim.