Čistačice nisu još ni ispraznile piksle posle skupštine DSS-a na kojoj je Sanda Rašković Ivić postala predsednica stranke, a Vojislav je Koštunica napustio stranku. Šta je nateralo dotadašnjeg neprikosnovenog vođu da tako, za svoj habitus neobično promptno, reaguje?

Direktna trgovina juanom i singapurskim dolarom počela je 28. oktobra 2014. na Kineskom međubankarskom valutnom tržištu i na valutnoj berzi Singapura. Pre samo mesec dana juan je prestao da se orijentiše na američki dolar i prilikom razmene za evro. Već se ostvaruje direktna trgovina juana s američkim, australijskim i novozelandskim dolarom, jenom, funtom, rublјom i malezijskim ringitom, a ovaj spisak će se brzo dopunjavati. Uz to, razvijaju se i valutni svopovi, koje Kina ima sa skoro 30 zemalјa. Svop aranžmani imaju za cilj da centralne banke olakšaju nedostatka likvidnosti

2000. na kraju godine 

Na početku beše plata oko 30-40 maraka. Marke behu one nemačke, što smo ih posle menjali za evre, dve za jedan.

Dakle plata je bila 15-20 evra i da vam je tog novembra ili decembra 2000. neko rekao da će za nekih pet-šest godina plata biti osamsto do hiljadu tih nemačkih maraka, rekli biste mu da ne lupa bezveze jer je ovde samo za vreme Ante Markovića plata bila hiljadu maraka i nikada više ...

Tada se inače u inostranstvo putovalo tako što moraš u Mađarsku i da tamo obijaš ambasade i tražiš vizu. Da vam

Od onih sam žena koje pristojnost smatraju vrlinom. Međutim, ponekad sam nemoćna,  a brzopotezna,  fitilj mi je kratak i ne umem baš  svaki put da se savladam u komunikaciji. Odreagujem iskreno,  onako kako se u tom trenutku osećam,  a ne onako kako bi trebalo, i  kako sam vaspitana,  ma kako to ko tumačio. U nekoj sam vrsti nevolje, svakako. I kad  zveknem britkom sabljom i nepristojno presečem komunikaciju, tj. vratim adekvatno,  ili kad odćutim svakom trogloditu  koji sebi daje slobodu da me davi, nervira i maltretira u raznim situacijama, što svakako nije dobro za moje zdravlje  o kome u svakom smislu  prilično vodim računa, i ne pada mi na pamet da ga rasipam naokolo. E pa, baksuz sam nema šta, ali nije to sada bitno, da ne istrolujem sama svoj post za šta umem da budem pravi meštar.

.

Otvoreno pismo pokrajinskom sekretaru za kulturu i javno informisanje Slaviši Grujiću i zainteresovanoj kulturnoj (umetničkoj) javnosti

 Povod za ovo obraćanje je profesionalno neslaganje/negodovanje izazvano odlukom Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine (u daljem tekstu: Sekretarijat) da finansijski i moralno (ovaj aspekat je posebno intrigantan!) podrži izložbeni projekat „Slutnja, krv, nada – Primeri iz umetnosti u Vojvodini i Srbiji 1914–2014”, koji bi trebalo da prezentuje i valorizuje vrednosti umetničke baštine Vojvodine (i Srbije!?) u XX veku, u jednoj (videćemo da li i jedinoj?!) stranoj zemlji.

Tačnije, odluka da se ovaj posao poveri novosadskoj privatnoj prodavnici slika Bel Art (koja se iz nekog razloga oficijelno naziva galerijom) koja je za ovaj posao kao izvođača kustoskih radova delegirala Savu Stepanova. Sve ovo čini se uprkos činjenici da u Vojvodini postoji Muzej savremene umetnosti, baš kao i brojne zbirke savremene umetnosti pri umetničkim, kompleksnim muzejima i galerijama sa fundusom ─ sa podrazumevajućim solidnim brojem iskusnih istoričara umetnosti/kustosa koji bi zadatak izvršili na podrazumevajućem profesionalnom nivou.

Skladno ad hoc planovima, koji u našoj kulturi predstavljaju endemsku pojavu, gde se važni poslovi odrađuju na brzinu, bez ikakve stručne supervizije ─ a na nivou diletantske, poluamaterske razbibrige koja služi da bi se neko „slikao“ pored nečeg „važnog“, u nekoj veoma „važnoj“ prilici, praveći se, analogno situaciji, i sam, eto, pomalo „važan“...

Mnogima, a posebno onima koji su kroz školovanje viši bili izloženi prirodnim i tehničkim naukama, nisu promakle sličnosti koje postoje između modela koji opisuju neke kako osnovne, tako i znatno složenije pojave u potpuno različitim oblastima. One se u teoriji nazivaju sistemskim analogijama ili izomorfizmima, a tema bloga je koliko se pomenute sličnosti koje postoje u fizici ili tehnici mogu promeniti i negde drugde - u ekonomiji ili istoriji, na primer, kao i u ostalim društvenim naukama.

Tokom dugog razgovora sa Saidom, azilantom iz Sirije koji živi u okolini Beograda, u meni su počela da naviru sećanja iz školskih dana.

Tada, sredinom devedesetih, u moje odeljenje u osnovnoj, a kasnije i u srednjoj školi u Beogradu, došlo je nekoliko novih đaka. Bila su to deca koja su sa porodicama izbegla iz Hrvatske i BiH. Setio sam se i prijatelja odavde koji su par godina kasnije, na prvoj godini fakulteta, pod zvukovima sirena za uzbunu odlučili da migriraju ka zapadu, u Evropsku uniju. Pomislio sam kako između naših porodica koje su bežale od ratova na Balkanu i migranata koji danas beže od ratova na Bliskom Istoku i u Africi, ima mnogo toga sličnog. Na prvom mestu, svi mi želimo šansu da vodimo bezbedan život, bez metaka, bombi i paljevina. Želimo da sa sebe skinemo oznaku neprijatelja, želimo da se uklopimo u društvo u kojem nećemo biti meta nasilja i progona.

Međutim, razgovor nas je ubrzo vratio u današnje vreme, u Srbiju. Naglo sam se podsetio koliko smo Said i ja zapravo različiti: ja sam kod svoje kuće, a on ima privremeni azil. Ja se danas slobodno šetam svojim gradom, a on se krije od protesta koje moji sugrađani organizuju protiv migranata.

Nearly exactly a year ago, at the tipping point between early- and mid-December, I forgot to go Christmas shopping. There must have been something good on TV.

Every year, faced with the prospect of engaging in pitched battle with my fellow shoppers throughout the month of December, I seem to make the resolution to do all the shopping in July, thus freeing myself from active duty and sparing myself more bloodshed.

У неко мало старије време постојао је релативно ограничен простор за промовисање идеја и људи, за најављивање акција, припремање промена. Speakers' Corner у Хајд парку представља неки симбол таквих алтернативних места где су се могле чути неке опскурни ставови, где су се могли видети разни чудни ликови. Традиционално је ипак то место било оно где се ретко могао срести главни ток јавног мнења. Јавност је најчешће информисана добро познатим путевима, постојале су "хоклице" за оглашавање којим се веровало, до којих се тешко стизало мучним степеницама пуних селекције и провере а кад се једном поне на њих иза речи изговорених или написаних стајао је ауторитет места са којих се изговарају... У Србији је то од дневних новина "Политика" на пример. Па кад се на страницама најстаријег листа на Балкану појави упуство за васпитавање деце па га још напише неко ко је написао књигу у којој је поручено "да је васпитавање процес који има одређени циљ: да дете одрасте и буде способно за самостално решавање већине животних проблема и аутономно функционисање у друштву" онда се њему верује.

zoran živković i dr vladimir pavićević

„Ја бих га осудио (оног који је потписао уговор о продаји удела у Телекому) на двадесет година затвора!"
Борис Тадић, крај августа 2001.

„Треба тражити ревизију енергетског споразума!"
Борис Тадић, 4. децембар 2014.

Свих ових година препуштао сам оним неким аматерима стотке, двестотке...
али, 25. хиљадарка је ипак моја! ;)

Нека буде слободна тема поводом јубилеја, а ја ћу сутра да убацим нешто што сам давно обећавао (једну од ствари) .

Bez ikakve namere, nekako spontno, ušao sam u fazu vrlo interesantnog, čak inspirativnog haosa i ludila. I to na dva nivoa. Prvi se tiče tehnologije, a drugi spoznaje.

O prvom (haos)

O drugom (ludilo)

Imao sam dvanaest godina kada sam doneo odluku da malo poradim na svom obrazovanju. U tom naumu uzeo sam da čitam knjigu „Ognjišta mudrosti" Vila Duranta, jer sam po naslovu zaključio da je to prava knjiga za mladog momka sa ambicijama da bude mudar. Sem toga, knjiga je

PORUKA POTOMAKA

Takođe, burne se polemike vode o ulozi tzv. stranog faktora u izazivanju gradjanskog rata u ex Jugoslaviji, koji nas je civilizacijski i ekonomski devastirao,  donoseći sve ovo što danas