Nisam fanatičan ljubitelj sporta, ali hokej na ledu mi je ljubav neprebolna. Ovaj blog nije o hokeju konkretno, mada obećavam ubrzo i jedan tekstić o tome.

Milan Lučić, je jedan od najboljih napadača u NHL . Da priča bude lepša, ovaj dvadesetčetvorogodišnjak srpskog porekla, rođen u Vankuveru, već nekoliko sezona spada u red vrhunskih i cenjenih igrača što je za hokej na ledu dosta neuobičajeno rano. Ove godine, njegov klub Boston Bruins osvojio je Stenli kup, odnosno, postali su šampioni NHL lige a Milan Lučić je odigrao zapaženu ulogu u trijumfu svoje ekipe.

Već osmu godinu za redom, čitaoce B92 pozdravljamo uživao sa US Open turnira u Njujorku.

Mada Njujork ima nekoliko aerodroma koje kolektivno pri kupovini karata jednostavno možete da naznačite sa "NYC", ove godine najpovoljnija cena bila je za aerodrom sa šifrom "LGA". Za ljubitelje tenisa, nema boljeg aerodroma od Lagvardije.

Večeras smo mu prišli sa jugozapadne strane, pored Empajr Stejt oblakodera koji jednom godišnje i sam požuti u čast US Opena. Posle male turbulencije i blagog okreta na desno, preleteli smo i pored US Opena terena, gde taj isti vetar ove godine

Na 42. ulici u Njujorku, nedaleko od blistavog i naelektrisanog Tajms Skvera, nalazi se izdavacka kuca 'Conde Nast' koja je vlasnik popularnog Americkog casopisa 'Wired'. Taj casopis na neki nacin lici na stampanu verziju Tajms Skvera - pun je jarkih boja, interesantnih reklama, najnovijih vesti, i modernog dizajna.

 Pre par meseci, 'Wired' je analizirao neocekivani uspeh clanaka koji su bazirani na Top 5 listama. Nema veze o cemu se zapravo u tim listama radi, tvrdio je Wired, vec je u pitanju ljudska psiha,

Posle zime, stiglo nam je i rukometno proleće. Dugo ga nismo imali i svi oni, koji su na bilo koji način vezani za rukomet, uživaju u njemu. Posle srebra na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kada je zbog Ilića i ostalih „Arena" bila četiri puta puna, stižu kvalifikacije za Olimpijske Igre, koje se igraju u Alikanteu (Španija) narednog vikenda.

Poslednji roman Igora Marojevića, Majčina ruka, čitaoca vraća pitanjima koja ne zastarevaju. Možda je ispravnije reći – „upućuje“ budući da  porodična istorija, kao blagodet ili kao balast, neizostavno postaje deo svake nove životne priče koja nastaje iz njenog okrilja. Ona može da odredi ili da proguta, da skrene ili sasvim uputi u jednom pravcu doživljaja sveta, ali uvek je tu. Interpretirana, naslikana rečima drugih, umekšana ili ocrnjena – u svakom slučaju na taj način prihvaćena – lako može da odvede u zabludu. Individualni zaron, a Marojević je oduvek za takve likove zainteresovan, riskantan je i angažuje celu ličnost. Pa ipak, „probijanje ljuske“ i postajanje čovekom među ljudima prvi je uslov istinskog prisustva u životu. Pomilovan ili stegnut majčinom rukom,  što otvara još jedan domen arhetipskih odnosa, junak pred čitaocima raste do sopstvene slike drugih i svog mesta među njima.

O Debati na temu državni ili privatni fakultet, deo I

Izbor fakulteta treba da zavisi od kvaliteta, a ne od toga da li je u vlasništvu države ili privatnika – zaključili su predstavnici fakulteta u Debati B92. Mogli su da zaključe i da su svi brontosaurusi tanki na jednom kraju, mnogo, mnogo deblji na sredini, i opet tanki na drugom kraju.

U iščekivanju Sirene, deo III

„Pa neću da plivam, ovaj, plivaće deca. Ja sam… Ja volim da plivam, al’ nije takav protokol. Mi smo se malo, naravno… Ja bih rado… Ne treba… Šta, ja, znači, ja uskačem… Vidi, kažu, vidi ga onaj, sam. Ministarka neće da skoči.

Dakle, pre jedno godinu dana, a nakon nešto manje od decenije po odlasku u Grčku da živi i radi na ostrvu Kos, video sam se sa jednim mojim prijateljem. Ispričali smo se uz uzo. Međutim, kad nas je već uhvatilo, jedna rečenica koju je izgovorio mi je zaparala uši – druže, ovde se u kvartu ništa nije promenilo već sto godina; znam samo ove starije, a čuo sam da je neko overio, neko ubijen.... Budući da sam s tim tragedijama bio u toku, pažnju mi je privuklo više to ne promenljivo stanje. Kako je to poražavajuće zvučalo da se jedan deo grada ne promeni ni u jednom segmentu na bolje te da ostane u mumificiranom sećanju iliti formi gastarbajteru sa stažom...

 10 do 13% svetske populacije ima poremecaj ličnosti, a procenat onih koji znaju o čemu se ovde radi u generalnoj populaciji je skoro jednak nuli.  Mnogo lakše je nekog opisati kao „ludog", „histeričnog", „pretvara se", „labilan je", „čudak", itd.  Ovakve osobe funkcionišu u društvu često dobro, pa mala, nekad i veća pomalo čudna odstupanja prokomentarišemo „takve je prirode", ne sumnjajući u dubinu i isprepletanost

Kakvo je vreme na severu Srbije?

Prošli eto još jedni izbori. Prošli su tako kako su prošli. Odnosno, kanda još traju i idu kako idu. Nije mi namera da pametujem sada posle bitke - nisam general ni u najcrnjoj primisli. Koketiranje sa nacionalizmom, prdni-stisni politika, odbijanje da se u reforme istinski krene, sudske odluke koje vređaju zdrav razum, „svaštanešto" što već svi znamo i što je toliko puta prežvakano. Videli smo i ono što su Bernays i Ivy Lee odavno znali, džaba i nabolji PR bez prave sadržine, na duže staze svakako. Znate ono, kada, koliko i koga možete da vučete za nos...

Dame i gospodo, braćo i sestre, drugarice i drugovi. 

 

als 

 

* Zajednica srpskih opština imaće predsednika, skupštinu i izvršno veće

* Imaće regionalnog komandira policije

* Apelacioni sud treba da bude u Severnoj Mitrovici

Dugo sam razmisljao kako da napisem blog kome nece odmah neko da se seti da udari kontra blog. Koju god temu da izaberem i sta god na tu temu da napisem, uvek se nadje neki pametnjakovic koji se sa tim nece slagati, koji ce da misli na drugi nacin ili dijametralno suprotno, koji bi da pogleda stvari i iz malo drugacijeg ugla, da komentarise na svoju ruku. Kao da ljudi ne samo da nemaju preca posla od toga da citaju ove blogove, nego se cini da imaju toliko slobodnog (ili radnog) vremena da prosto uzivaju da nicim izazvani (i totalno u krivu) uzvracaju udarce putem forme koja se neopravdano, ali sa ljubavlju, naziva kontra-blog.

Od mojih mnogih passtime ljubavi i mrznji, mozda najizrazenija je neobjasnjiva zelja da se svake godine, uporno i iznova, penjem na visoke nadmorske visine sa kojih se posle zabrinjavajucom brzinom sjuravam nadole, i to na samo dve drvene, u moderno vreme i sarene daske, uz blagu pomoc dva metalna stapa. Naravno, treba se dobro i pravilno obuci i opremiti, treba revnosno odraditi domace zadatke, ali kada se jednom cak i polukompetentno iskristijanise od vrha do dna zicare, genetska mutacija je zavrsena i do kraja zivota ce se jednom (a katkad i dvaput) godisnje trositi perverzne kolicine para da bi se ponavljalo ovo iskustvo.