Interpretacija događaja je slobodna i novinar ima pravo na nju, tvrdi Željko Cvijanović, novinar, u Kuriru od 9. 6. 2010.

Malo sam zbunjen. Mislio sam da je pravo novinara da profesionalno, objektivno i istinito izveštava javnost.

Nisam novinar i moguće da ne znam, zato pitam: ako je Cvijanović u pravu i ako novinar ima pravo na interpretaciju, kolika se količina «interpretacije» toleriše i kolika je sloboda interpretativnog odstupanja novinarskog izveštaja o događaju u odnosu na ono što se zaista desilo?

Sudeći po nekim tekstovima, u

Ljubica je bila majka mog oca i po sili bioloških zakona, moja baba. Bila je to umna ali hladna, proračunata i sebična  žena. Ne sećam se da me je ikad poljubila ili pomazila. Pre je moglo zasjati sunce u ponoć nego osmeh na njenom licu. Lice joj je bilo maska mrzovolje i nezadovoljstva. Sve što je radila a morala je i to ponekad, radila je kao od bede, preko volje, otaljavala ga.

Poceo je devetnaesti Mundijal....Afrika, Juzna Afrika...super zvuci....

Dakle, prvo sto moram da uradim je "da poklopim

(bloga)... ali...

Pista se oduzila, nikako da dodje do tacke poletanja, evo je. Beograd ostaje iza mene, na koliko - ne znam, ali ostaje. Vide se obrisi Zapadne i Istocne kapije, naslucujem vodo-toranj u Kosutnjaku, bar je to blizu stana u kome sam ziveo, Avala u pozadini, sve nestaje, dok avion juri pistom tako brzo, kao da zuri da me odvede odavde, odakle? U stvari, ja vise ni nisam ovde, ja sam sada u vazduhu, ni na nebu ni na zemlji, lepo mesto, pored prozora, kod krila, bas kako volim. Sa desne strane, ali nema veze. Preferiram levu, bar je sediste broj 9, heh, nisam ni sumnjao - moj broj, sedim

Neko mi je poslao video klip u kome korpulentni čovek maltretira svoju ukućanku, moguće je i majku. Koliko vidim na snimku prisutni ljudi gledaju sam čin nasilja kao pozorišnu predstavu.  Bojim se da sam čin nasilja nije izolovani incident i da se matrica nasilja ponavlja iz dana u dan. Žrtva nema gde da pobegne iz svoje kuće.

Smatram da

Nekada, Bor je bio grad.

Mogao je do 2000.godine postati i prestonica Istočne Srbije. Nije.

Gramziva politika, njeni eksponenti - političari i direktori nisu doneli vidniji napredak.

Ni nakon 2000.godine, Bor se nije oslobodio lopovluka i korupcije.

Umesto moćnog oslonca, država je dobila još jedno breme. 

Bor je danas "grad u nestajanju".

Ponižen narod.

Gladan grad.

Izgubljena nada.

Grad, koji su političari koristili kao poligon za vežbanje svojih naratorskih sposobnosti pričanja bajki. Kad

...dobar vam dan!

Svetsko prvenstvo u fudbalu je više nego praznik, to mu nekako dođe kao medeni mesec :)

Planetarno najvažnija (sporedna) stvar

- uživajmo!

Pera Živanović

...tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:

KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU ...

Na letnja podneva je vrućim trbuhom legalo leto, pritiskujući ih žegom. Njegova leđa su sezala sve do neba izbledelog, jedva primetno plavetnog, po čijoj je umornoj belini žarilo otopljeno oko pomamljenog sunca. U umornoj tišini podneva, koje je nečujno dahtalo jarom, svijala se sve niže i niže baba Kajina bašta. Okruživao ju je šimšir, koji je bilo dovoljno dotaći rukom, pa da odgovori vrućim i oporim mirisom. Iako mu je podne svuklo senku, šimšir je junački, prkoseći vrućini, držao tamne listiće sasvim otvorenim, sakrivajući njihovom gustinom, kao bogato nabranom suknjom, svoje dirljivo opevano »tanko drvo šimširovo«.

U jednom od uglova bašte, nad šimširovu ogrlicu se nadvijao, podnevnom vrućinom izmučeni, jorgovan. Srca njegovih listova su visila svilenim očajem, čekajući makar najmanji dašak vazduha da se zaljuljaju u pokušaju da sa sebe otresu žegu. Izmučen njome je bio i stari, veliki orah, uz čije stablo se stiskala baba Kaja, brižno žmirkajući na svoju baštu, koju je vrućim dlanom pritiskalo letnje podne. Pod njenim nogama je Dikino oko zaustavilo svoje puzajuće namere širenja, dok su njegove plave oči cvetova pokušavale da se zatvaranjem spasu od vrelog, letnjeg slepila.

Očekivala sam dobru svirku.
Videla sam snimke od pre par godina.

Znala sam da medju ovom dvojicom momaka
struji veoma snažan fluid razumevanja i
iskrenog dugogodišnjeg poštovanja.

Mnogo će se pričati ( i već se priča ) o ovom koncertu.
Vidim da su neki razočarani što nije bilo
mnogo Kleptonovih hitova, neki nisu znali stvari sa
setliste...i takoto.

Pošto sa malo šta dešava ovih dana na ovom blogu, da l' zbog leta i nadolazeće vrućine ili možda što su ljudi krenuli da rade po tri posla ne bi li isplaćali sve globe koje ih sustižu svaki dan, ja se ne dam. Svako je sigurno imao prilike da komunicira sa nekim strancem u zemlji ili inostranstvu. Kako se snalazimo i baratamo stranim jezikom je sigurno individualna stvar ali ne sumnjam da je svako zapeo negde kada je pokušao da prevede nešto sa

Kako sam obuzet ništavilom – ili priča o Ničem u sedam prizora

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja.                                 Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

 Scena prva:

Bio je to jedan od onih dana koje je, samo da je moguće, najbolje preskočiti. Ili, ako se to ne može, makar prespavati. U svakom slučaju nikud ne izlaziti iz kuće. To su naprosto oni dani kad vam apsolutno ništa ne ide od ruke. Nakon nervozne i neprospavane noći, nešto iza podneva Ništa se izvuklo iz kreveta, umilo, očešljalo na razdeljak i besciljno krenulo da luta pustim ulicama Subotice. Inače, valja odmah reći, Ništa se već duže vremena u Subotici osećalo sasvim prirodno i dobro. Reklo bi se: kao kod svoje kuće. Ipak ovog junskog podneva 1984.godine nešto  je bilo drugačije i posebno. Ništa je jednostavno u vazduhu, svuda okolo sebe, osećalo da će se danas dogoditi nešto istinski važno – jedino nije moglo ni da pretpostavi tačno šta. Prošlo je pored Galerije Likovni susret ali u nju nije ulazilo – pošto Ništa u Galeriji baš i ne bi bila neka posebna novost. Posebno ne za priču koju čitate. Onda je, koju ulicu dalje, sasvim neočekivano Ništa susrelo Tuđu bol. Zastali su, izmenili par kurtoaznih polurečenica i nastavili skupa.

Ko smo mi? Šta tražimo ovde? Šta radimo ovde? Šta radimo jedni drugima? Šta radimo bićima i stvarima oko sebe? Dokle možemo ovako? Da li treba samo da slegnemo ramenima i uživamo u komforu koji imamo ili da učinimo nešto?