Zaista je svejedno.

Novinar,

prodavačica,

turista...

Svejedno je.

Autor: Rodoljub Šabić

„Da li je činjenica da je g. Šabić, pored toga što je Poverenik takodje i kolumnista „Južnih vesti" uticala na to da se i u drugostepenom postupku ponovo traže informacije koje su već date? Da li gospodin Šabić smatra da u ovom postupku, koji je rezultirao tekstom koji je Direkciji naneo veliku štetu, nije bilo ni malo sukoba interesa? Da li gospodin Šabić ima zakonsko ali i moralno pravo da kao visoki državni službenik, na veoma osetljivom mestu, bude i kolumnista bilo kog medija?"

Ovom hrpom „otvorenih" pitanja, uz evidentno

The Big Year je severnoamerički ptičarski triatlon: unutar vremenskog (kalendarska godina) i prostornog ograničenja (kontinent), cilj je videti što više ptica i oboriti prethodni rekord. 1998 su tri takmičara napravili pauzu u svojim životima direktora korporacije, građevinca i programera, i upustili se u trku s kraja na kraj Amerike, od flaminga na Floridi do severnih sova na Aljasci.

 

U sredu 11. avgusta počinje Drugi međunarodni ambijentalni festival Tvrđava teatar.

Jedini međunarodni pozorišni ambijentalni festival u Srbiji Tvrđava teatar 11. avgusta u 21 h otvara vrata smederevske tvrđave, najveće i najbolje očuvane tvrđave ravničarskog tipa u ovom delu Evrope, za pozorišne poslanike

Za neke od nas veliki povratak se desio prošle nedelje; za neke će opet doći ovog vikenda; a za prave fanatike, u stvari nikada ne prolazi. Naravno, govorim o engleskoj fudbalskoj sezoni. Slažem se da je Svetsko prvenstvo bilo zanimljivo. Nekima je verovatno i donelo radost - mada za nas, navijače Engleske, ne baš. Ipak, ništa se ne može meriti sa podrškom svom, voljenom timu.

To je na neki način paradoks - sport koji, sa jedne strane ujedinjuje, je vrlo „plemenski"... ali ako ste navijač onda verovatno znate o čemu govorim.

"Konzul Šon Moran razmatra taktiku za novu sezonu. Dres Torquay United iz 1991. godine bi trebalo da ga inspiriše. "

Preko polovine stanovništva Najrobija živi u siromašnim četvrtima, grupisanim pre svega na severoistoku i jugoistoku grada. Nastala su intenzivnim doseljavanjem stanovništva iz ruralnih delova zemlje. Slivaju se kolone sirotinje u prestonicu očekujući da će tu naći život bolji od bede koja ih je pritisla. Kada se vidi i zna sva strahota življenja u ovim ubogim kućercima, može se zamisliti kakva ih je tek muka oterala iz njihovog rodnog kraja.

 

           Na deponiji smeća svačega ima, tu su ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi, ruže koje počinju da zaudaraju kao ljudi, ruže na koje sleću muve, ruže koje su držane u kristalnim vazama, ali i ruže vezane žicom kao zločinci.
           U zapisu zapisu Molitva protiv kulture, Mirko Đorđević citira novopromovisanog sveca-antisemitu Nikolaja Velimirovića: „Zašto ne bi imali molitvu protiv kulture kao zbira svih zala? Mislimo da bi trebalo odrediti jedan državni molitveni dan u godini kada će sav narod sa svojim starešinama moliti se Bogu i Gospodu da ga spase od kulture." Želja pokojnog vladike se (još uvek!) nije ostvarila, ali to uopšte nije povod za radovanje, kako se isprva može učiniti. I ono malo kulture što imamo, naime, bacamo polako na đubrište ukoliko nema taj neki komad kulture pravoslavnu konotaciju, pa nam tako svaki dan postaje dan bez kulture. Mogu da zamislim da bi se najnovijem razvoju situacije „sveti" Velimirović većma radovao, jer za njega je kultura bila isto što i gordost, mržnja, divljaštvo, bezbožništvo, krivoverstvo, nasilje, grabež, bogohulništvo i svakakvo nečoveštvo.

 

Po tome što nisam mogao da se setim šta sam radio prethodnog trenutka, osvojio me utisak da se dešava nešto čudno. Okrenem se... Okrenem se, pažljivo, na sve strane. Sve sama praznina. Praznina bez oblika, bez zvuka, mirisa... Bez ičega. Dugo gledam oko sebe, ispitujem... Zaista praznina. Čak, ne mogu da kažem kako je sve nestalo, jer nisam siguran da je, prethodno, nešto postojalo.

I Slučaj lakovernog detlića

Ulazim u dragstor, pazarim par sitnica i onda sledi poznata situacija na kasi.

Ja: Izvinite, niste mi vratili kusur.

Kasirka: A, pa nemam sad sitno da vratim.

Ja: To mene ne interesuje, ja hoću moj kusur.

Kasirka: Ma nemam bre čoveče, ajde sklanjaj se. Praviš gužvu tu vidi koliki je red!

Ja: Ne sklanjam se dok ne dobijem svoj kusur.

Kasirka: Ama čoveče

Posle dva meseca boravka u ovoj nadasve cudnoj i veoma mirnoj i lepoj zemlji desilo se i neminovno - upoznao sam konacno domacine - Malajce. Vec sam pominjao kako sam ovde okruzen Kinezima i da idem kod frizera Indijca, ali Malajce jednostavno nisam imao prilike da upoznam malo bolje. Nista o njima nisam znao osim da su malcice tamniji od nas i da su muslimani. To sam primetio odmah po sletanju, jer su sve zenske osobe imale pokrivene glave maramama, tj.burkama. Crvenkapa, zutokapa, tufnokapa ili sarenokapa - ima ih raznih, samo sto ne primetih nigde vuka, ali o zivotinjama drugom prilikom.