Oči bez lica

Dragi prijatelji, ovaj post posvećujem i znatiželjnima i pravilm filmofilima.

"Oči bez lica" verovatno su najelegantniji horor film ikada snimljen - Paulin Kil

Film Žorža Franžua "Oči bez lica" sam prvi i poslednji put video u Kinoteci pre sigurno dvadesetak godina i od tada mi je jedan od najomiljenijih horor filmova. Dan danas kada se setim prvog gledanja filma sav se naježim. Uistinu se radi o jednom od najstašnijih filmova u istoriji kinematografije. U Americi se prikazivao nekoliko godina nakon premijere u Francuskoj pod nazivom "Horror Chamber of Dr. Faustus".

Šta horor film čini zaista strašnim? Verovatno sve ono čemu je temelj naša stvarnost. Franžu kaže da je normalno kada normalan čovek radi normalne stvari. Kad lud čovek radi lude stvari to je takođe normalno. Kombinacija ova dva proizvodi pravi horor. Nenormalno ponašanje normalnih ljudi je bizarno. Normalno ponašanje ludih ljudi je nadrealno. Obe kombinacije jesu efektne i nosioci su pravog horora.

Zašto smo toliko fascinirani ljudskim licem? Da li je to zbog krhkosti lica, i mogućnosti da bude slomljeno, promenjeno, da liči na neko drugo? Ili zato što se na licu sve vidi? Zato su oči ono što plaši, i one su često izvor horora u filmovima, izvor koji pruža neverovatne mogućnosti rediteljima da se poigravaju ovim "prozorom u dušu".

Franžu nam pokazuje da čak i ono što smatramo lepim može biti groteskno.

Žorž Franžu francuski je reditelj rođen 12, aprila 1912. i veoma je bitna figura francuskog filma. Možda ne toliko kao reditelj ali sigurno kao suosnivač Francuske kinoteke 1937. godine. Njegov prvi film u stvari je kratki dokumentarni film "Krv životinja" koji je snimljen 1949. godine u pariskim klaonicama. Zaista šokantni dokumentarac koji na nesvakidašnji način spaja poetsko sa istinskim hororom.

Na mom blogu imate retku priliku da ovaj dokumentarni film pogledate u celosti. Uistinu se ne preporučuje se mlađima od 18 godina. trudnicama i ljudima sa slabim srcem. Scene su veoma eksplicitne:

DRUGI DEO

TREĆI DEO

Franžu je snimio i jedan od najpoetičnijih filmova u istoriji filma „Judex“.

Film Žorža Franžua "Oči bez lica" (1959) spada u najznačajnije i najuticajnije horor filmove prošlog veka. Može se reći da je i kamen temeljac žanra poetskog horora. Ovaj film su neki kritičari poredili sa bendom Velvet andergraund, malo ko kupuje njihove ploče ali ko je kupi odmah želi da napravi svoj bend.

Posle ovog filma, pojavili su se mnogi imitatori koji su pokušali da ponove jedinstvenu viziju ovog neobičnog reditelja. Od Hesusa Franka i filma "Awful Dr. Orlof" pa do Džona Vua i filma "Face/Off" .

Muziku za ovaj film je komponovao Mauris Žar dok je kostime radio Živanši.

U filmu doktor Ženesije, koga glumi Pijer Braser pokušava da radikalnom plastičnom hirurgijom zameni unakaženo lice svoje kćerke Kristijane (Edit Skob) licima ubijenih žena. Njegov verni asistent Luis je Alida Vali. Ćerka sve vreme nosi belu, bezličnu masku. Zanimljivo je i to da je ovaj film inspirisao Džona Karpentera za masku Majkla Majersa u filmu Noć veštica

Ono što će vam se sigurno urezati u sećanje jeste scena operacije i transplantacije lica. Ceo film je veoma inspirisam radom Žana Koktoa. Kokto je rekao da što se više baviš misterijom, toliko je važnije da se budeš uverljiv i realističan.

Kritičari su bili veoma uvređeni filmom pre svega zbog nedostatka moralne osude glavnih junaka. Bez obzira što junaci plaćaju svoje greške, očigledno da to nije bilo dovoljno da se napravi balans sa svom patnjom koju su naneli.

Film je šokirao i gledaoce i kritičare. Dok su kritičari pokušavali da negiraju činjenicu da film uopšte i postoji, gledaoci su padali u nesvest kao muve. Na premijeri, na filmskom festivalu u Edinburgu, onesvestilo se nekoliko gledalaca za vreme projekcije, a reditelj je samo prokomentarisao: "Sada znam zašto Škoti nose suknje".

Ipak neki kritičari imali su hrabrosti da ga pozdrave. Neki su posle pozitivnih kritika dobijali i otkaze.

Mnogi reditelji bi verovatno bili uvređeni ponudom da snime ovakav film, ali ne i Žorž Franžu, reditelj koji je rastao na filmovima Žorža Melijesa, i koji je želeo da da svoj dopronos fantastičnom filmu. I našao je saučesnika, producenta Žila Borkona. Borkon je kršio sva moguća pravila i tabue. U filmovima se nije smelo prikazivati previše krvi da se ne bi uzbudili francuski cenzori, nisu se smele mučiti životinje da se ne uzbude Englezi, i nisu se smeli pojavljivati ludi doktori da se ne uzbude Nemci koji su veoma osetljivi na teme ludih (naci) doktora. Onda producent predaje projekat Žoržu Franžuu o ludom doktoru koji muči životinje i seče ženska lica.

Ono što je najvrednije u filmu nije tek originalnost priče već vizija, atmosfera kao i način pripovedanja same priče. Ovaj film je Franžuovo srce tame. Film dostiže neverovatne visine monstruoznosti, perverznosti zapadnjačke medicine koja pokušava da izigrava Boga.

I zbog toga doktor mora biti kažnjen. Genijalnost ovog filma je takođe kontrola crnila, pokazivanje širokog spektrra crne boje, kako one filmske tako i one moralne. I tako dobijamo ludog oca koji čini još gore zločine da bi "popravio" ono što je "pokvario". Pravi horor ovog filma je u tome da doktora ne pokreće ljubav nego njegova nepodnošljiva krivica zbog toga što je unakazio sopstvenu ćerku.

Posle svih ovih godina, loših kritika i zabrana, film je opstao. I postao veoma važan reper u istoriji filma.

No, na kraju, još jednom: šta horor film čini da bude to što jeste?