Nekoliko meseci kasnije,  Zlatni sat više nije bio atrakcija kao prvih dana, kada je svaki vojnik koji se našao pored Tome tražio da ga vidi. Svako čudo za tri dana.  Posle je već bilo i zavidljivaca; samo prodju pored Tome i dobace Koliko je sati?   Toma ni sam više nije znao koliko je sati prošlo od kad su prestali da ratuju i prešli na premeštanje bivaka svakih nekoliko dana. A svaki novi bivak bio je sve dalje od kuće.

Ono zašta je vojniku Mišiću trebalo nekoliko minuta, da nagradi vojnika Tomu, birokratiji je trebalo isto toliko meseci. Ipak, početkom aprila 1913., stiže naredjenje o Službenom odsustvu:  Uskrs i oporavak kod kuće,  primanje Ordena u Djeneralštabu, još nekoliko dana kod  kod kuće…ukupno 30 dana!  Pa ko da ne uzvikne Živeo Kralj!

Gost autor : taube

Ma kakav (crveno-) crni dijalog u društvu!
Samo polilog. I unutrašnji monolog.
To može.
Dijalog nikako ne dolazi u obzir.
Jer, išao bih i ja u Zagreb, ali ne smatram sebe intelektualcem.
A i odbijam da raznosim čvarke po Dedinju.

[Подржи себе, подржи друге]

Карневалска реалност је сигуран простор у коме се испитују и изазивају важеће друштвене норме, обичаји и догме. У карневалској реалности луде постају краљeви, краљеви луде, блудници постају чедни, чедни постају блудници, жене постају мушкарци, мушкарци постају жене, војници постају музичари, свет постаје верски простор... Карневалска реалност је простор у коме се тестира „како би било, кад би било".

Карневалска реалност је сигуран простор, јер омогућава да се то другачије друштво, једном када се карневал заврши, усвоји или одбаци. Када се карневал заврши све се враћа на старо, а друштву остаје могућност да временом усвоји или одбаци испробане односе. Карневалска реалност омогућава да се превазиђе окошталост устаљених норми, обичаја и догми, па је тиме психо-социјални елемент који омогућава напредовање једног друштва.

Tadić je kazao da je politikom uvažavanja tuđe patnje i odavanja poštovanja tuđim žrtvama moguće na međunaordnom planu sticati kredibilitet za vođenje nacionalne politike.

odrastanje u saveznoj državi virdžini

 spisak za odstrel

Sa nekih trinaest četrnaest godina, kada su sve moje vršnjakinje jurile za nekim zarozankom, valja dodati slinavim, koji ne zna ni gde je šupalj ali je spreman da glumi frajera, kinji i naređuje, mene su počele opsedati knjige, naročito one iz lokalne biblioteke. Izgleda da je od samog početka moj život bio pod komandom opsesija. Do tad je moja ceremonijalna faza, kao i nešto kasnija predatorska, bila odavno duboko pokopana, iza mene i iza sugrađana, na zgarištu zadnjeg dvorišta, ali ostala je neka tanana veza, kao dim koji se diže sa paljenog pačulija, ponovo neka olfaktorna narkoza, izazvana vonjom knjiga iz stare zgrade vojne magaze koja je pretvorena u biblioteku. Možda kombinacija zadaha zaostalih metalnih kutija, masti za podmazivanje šarki i uvek prisutne vlage sa miomirisom novih knjiga koje su tamo stizale da ostare i budu zaboravljene, da svako malo završe na nekoj lomači, zbog nedostatka prostora, ne znam. 

Prošle godine sam u novinama pročitao vest a sada pronašao zapisano na papiriću da je vozovođa u Moskovskom (ili je to bio Sankt Petersburški ?) metrou, umro od infarkta dva sata nakon što mu se pod voz bacila devojka od dvadeset četiri godine! Ironijom sudbine, devojka je ostala nepovređena, živa.

Moja trenutna asocijacija (?) je bio razmak između smrti majke,

U tekstu napisanom za nedeljno izdanje Kurira sam upotrebio nespretnu paralelu u kojoj sam naša očekivanja od fudbalske reprezentacije uporedio sa preambicioznim očekivanjima od dece ometene u razvoju, koristeći vic koji sam par dana pre pisanja teksta čuo.  Brojna i burna reakcija ljudi koji su čitali tekst me je u početku zbunila, a kasnije i uverila da se radi o velikoj nepažnji i grešci s moje strane i da je moj pokušaj humora okvalifikovan kao diskriminacija prema deci sa takvim potrebama. Uvidevši svoj propust obrisao sam blog u kome sam preneo taj tekst.

Ni na kraj pameti mi nije bilo da je šala diskriminatorska niti sam imao niti imam nameru da bilo koga dovedem u diskriminišući položaj.

Najiskrenije se izvinjavam svima koji se osećaju pogođenim mojim tekstom, svakom detetu  ponaosob, roditeljima i javnosti. Izvinjavam se i uredništvima B92 i Kurira.

I

            Košmar. To je bio košmar.

            Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke (most je prazan jedino u cik zore), roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.