UVODNA NAPOMENA: Nisu potrebne ni preporuke ni komentari več - AKCIJA!

Dobra vest:
Mala pančevka Zvezdana Jurica, obolela od užasne i smrtonosne Batenove bolesti, vidno se oporavlja već nakon prvog tretmana matičnim ćelijama u bolinici Tiantan Puhua International Hospital u Pekingu.
- Zvezdana ponovo počinje da govori! Ne izgovara još reči, ali pokušava nešto da kaže i zvuči

Istorijska postavka u Arhivu Budimpešte

 Subotičke gradske kuće, ova današnja i one bivše, tema su izložbe koju je u gradskom Arhivu Budimpešte priredio Istorijski arhiv grada sa severa Bačke

Postavka obuhvata tekstualne, grafičke i digitalne prikaze tri gradske kuće po kojima je Subotica i danas poznata. Prilikom svečanog

Tekst i ilustracije: Voki Vasić

Tražeći nešto drugo u sanduku na tavanu, za ovu priliku preobraženom u unutrašnjost velikog kreveta, našao sam meni (Menu) svečane večere jednog važnog međunarodnog naučnog skupa o zaštiti pernate divljači, održanog u jugoslovenskoj Ljubljani pre tačno pedeset godina. Ja skupu naravno nisam prisustvovao – bio sam student tek četiri semestra. Ali učestvovao je moj neslužbeni učitelj dr Sergije Matvejev, Broj Jedan YU-ornitologije. U stvari, povremeno sam kao student odlazio kod njega na razgovore u tadašnjem Biološkom institutu u barakama u ulici 29. novembra broj 100 i strasno čitao sve što je napisao.

Somehow I never thought that I would never miss JAT.

Jugoslovenski Aerotransport, or JAT (1927 - 2013), presented the traveler with a very clear set of rock-bottom expectations - bare minimum of operations, reasonably functioning if less than confidence-inspiring aircraft, fairly bad attitudes both on the ground and in the air, and disproportionately high prices.

That was JAT - it used to be nearly the only way in and out of Yugoslavia - and we loved to hate it.

 

     Mislim da je svojevremeno drug Kardelj, zvani Uča, jedan od najbližih Titovih saradnika, promovisao ideju pod imenom „PLURALIZAM INTERESA".

Ne sećam se kako sam otkrio Jožu. I Besu. Ali znam da mi je taj plovopis tada otkrio svet.

Više puta sam ga čitao i jedrio, što opijen, u mislima, što trezan po Kornatima... dobro, ne baš sve vreme... jednom sam, ne tako trezan, držao kormilo u moreuzu, fokusiran na to da jedra budu savršeno napeta, besprekorno trbušasta... zaboravljajući da proverim kurs... pa sam prateći napetost jedara, skrenuo za 90 stepeni, što u tesnacu znači: pravo u obalu...

РАДНИЧКА КЛАСА иде у РАЈ

Мрђан Бајић: Радничка класа иде у рај

У овој причи догађаји су истинити, али су се догодили различитим личностима.

Ако се неко препозна, то ће бити на његову одговорност.

 

 СРПСКИ САФАРИ

            О правој личности и способностима Станоја дуго се није знало у редакцији. Познавали смо његову физичку појаву: повиши и кошчат, бујне косе са дугачким зулуфима и кратком брадицом  чији је шпиц питагорејски издуживао лице. Знали смо да је тако и живео, по хипотенузи, док су се светачки и уметнички имиџ надметали у њему. Оне вечери у кафани, када су столови залебдели а ми уронили у срећу безбрижног постојања, Станојев уметничко-боемски лик је надвладао и, чини се заувек, ћушнуо бројанице на дно његовог најдубљег, тајног џепа.

            Чим је газда кафане почео да скупља и пребројава испијене флаше, Станоје га је позвао, заденуо му неколико новчаница у мали џеп капута и нешто шапнуо.

            Газда се усправио, погледао нас и поново нагнуо да боље чује.

            - Затараби кафану! – поновио је Станоје. – И донеси нову туру, шта ко пије.

            - Е, нека си му рекао! – огласио се заменик глодура. – Таман смо се загрејали...

            Негде после поноћи, усред наше дерњаве и пијаних расправа, пукло је велико кафанско огледало иза шанка и хиљадама блиставих стаклића, као зрнцима леда, посуло све около. Тресак је заглушио галаму, а тишина потом, уз звон понеког закаснелог стаклића, била је провалија у коју смо сви пропали, одједном истрежњени.

Vlast sada, ali i odvajkada marginalizuje participaciju građana i komunikaciju sa njima pri izradi urbanističkih planova. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a što sve mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve promene koje behu od završetka onog rata zvanog Drugi svetski. Za vreme komunizma gde ne beše privatne svojine i bi sve narodno i zajedničko, kada je reč o urbanističkim planovima reč je vodil tadanja vlast a preko mesnih zajednica, naravno kontrolisanih od ljudi iz režima, behu u tim zajednicama stari borci i aparatčici uglavnom, poslušni i prilježni i puni uverenja da to rade za dobro naroda koji nije sasvim dobro razumeo prednosti komunističke ponude.