Istorija demokratije u Jugoslaviji

       Važne odluke za državu u vezi sa unutrašnjom politikom, donosile su se u Saveznoj skupštini, koju su sačinjavali ravnopravno delegati tih istih republika i pokrajina. Bio je to prvi iskorak ka demokratiji koji je odobrio i Josip Broz zvani TITO.
      Izgleda da u svakoj demokratiji postoje jednaki i oni malo više jednaki, čije mišljenje ima veću težinu.Mislim da su to, tada, bili političari iz Slovenije.
     Srazmerno tome i dopisništvo TV Ljubjane u Beogradu, bilo je za politički vrh Slovenije od posebne važnosti. Interesantno je da su svi novinari koji su proveli neko vreme u Beogradu, kao šefovi dopisništva TV Ljubljane, vrlo brzo po povratku u Sloveniju napredovali i postajali glavni urednici ili čak direktori televizije Slovenije.
    Pored šefova koji su se smenjivali tu su bili još i Žika Slovenac,iz Stojnika, snimatelj, i Paja Slovenac iz Pinosave, tonac i vozač u Dopisništvu.
     S njima smo se Imre i ja često družili i još više pili po oklnim kafanama.
Imre je onaj lik čija je mama jednom rekla -Imam dva sina i jednog što radi u televiziji. Zajebant,spadalo i divan čovek.Sećam se da je jednom prilikom u avionu, kad smo se vraćali iz Ciriha,bilo nekoliko bebica sa roditeljima i svi su urlali. Imre je rastavio svoju kameru na nekoliko delova i dao bebama. U avionu je zavladala blagoslovena tišina. Na kraju smo jedva uspeli da nađemo sve delove i sastavimo kameru.
   Izvinte me na digresiji.
    Jednom godišnje,Televizija Ljubljana je organizovala sastanak članova svih svojih dopisništava. To je bilo druženje kojem su u pravom zapadnom maniru prisustvovale i supruge zaposlenih, naravno sve o trošku TV Ljubljane. Te godine fešta je bila u Radencima. Za mlađe koji se tog vremena ne sećaju, tu se flaširala mineralna voda „Tri srca", u to vreme najpoznatija kisela voda u Jugoslaviji. Radenci su jedno relativno malo mesto u kome je zarad razvoja turizma, otvoren u to vreme super- luksuzan hotel „Radon".
    Elem,pozovu nas naši Slovenci da svratimo, ako nas put nanese, u Radence. Naravno, na druženje i pijanku. Neću vam objašnjavati kako i zašto, tek bili smo tamo u zakazano vreme i na zakazanom mestu.
    Žurka je bila dosadna,piće loše,odnosno naj bolje što vole Slovenci. Kiselo vino „Cviček" domaća loza lošeg ukusa, salata prelivena BUČNIM ULJEM, na koje mi nismo navikli. Sindikalna proslava zaodenuta evropskim ruhom. Negde oko ponoći, Imre i ja odlučimo da je vreme da idemo na spavanje. Naši Slovenci ostali su skoro do jutra.
    Kad smo se u neko doba našli na doručku, naš drug Žika Slovenac vidno uzbuđen, ispriča nam šta mu se dogodilo te noći.
     Negde oko četiri ujutru, dok je napolju bio još mrak, društvo je počelo da se osipa. Žene su odavno otišle na spavanje, a nekolicina najupornijih ostala je da dopije ono što je od pića preostalo. Pošto je i tih malih zaliha ponestalo, uputi se Žika hodnikom pravo u svoju sobu. Tiho otvori vrata i ne paleći svetlo, počne da se skida za spavanje. Zatim se neosetno uvukao u krevet da ne probudi ženu. Kad mu je ona uvalila guzu u krilo da bi joj bilo toplije, Žika shvati da bi mogao nešto i da uradi. Međutim, valjda ga je grizla savest, pa je odlučio da ipak prvo opere zube da ne bazdi na alkohol. Izšunjao se polako iz kreveta i otišao u kupatilo. Za sobom je zatvorio vrata i tek tada upalio svetlo u kupatilu. Iako je bio poprilično nakvašen alkoholom, valjda, još jedinim delićem pameti ukapira da pribor za brijanje nije njegov. Četkica i pasta za zube takođe nisu njegovi , a ženski toaletni pribor i šminka sigurno ne pripadaju njegovoj ženi. Zatim je otškrinuo vrata kupatila da samo malo razbije mrkli mrak, koji je vladao u sobi.
     Na svoje veliko iznenađenje otkrio je da ni žena nije njegova. Nije mu preostalo ništa nego da ugasi svetlo u kupatilu, polako i tiho se obuče, da žena ne bi počela da vrišti ako vidi nepoznatog muškarca u sobi i izađe u hodnik.
      Tu je shvatio da nije pogrešio samo sobu nego i sprat.
     I dok je polako zamicao hodnikom, čuo je iza sebe bat čizama. Mahinalno se okrenuo i ugledao krupnog muškarca u lovačkom odelu sa šeširićem za koji je zadenuto pero i sa puškom dvocevkom o ramenu,kako ulazi u istu onu sobu odakle je on maločas izašao. Istog momenta se potpuno otreznio, što mu je pomoglo da brzo pronađe svoju sobu.
      Ujutru,dok je silazio na doručak, kelner mu je sa ponosom ispričao da je u hotelu odsela i grupa lovaca iz Austrije. Došli su da love divokoze na obližnjim brdima. I još kaže da oni ustaju jako rano ali da je jedan od njih izgleda nešto zaboravio pa je morao da se vrati po to.
      Tako je božijom voljom Žika izbegao najgore, a Imre i ja smo morali da popijemo po piće za njegov novi početak.

    PS. Ovo je jedan od tekstova iz moje knjižice"Nekad su i reči dovoljne" pa sam odlučio da vam ga, kao razbibrigu, ponudim ovom prilikom.
      Nema razloga da se sekirate zbog mojih plitkih umetničkih dometa,to je samo beleška o jednom vremenu i nekim ljudima izgubljenim u njemu.