Kada kući kuvam u sve stavljam KARI

moj polarni pas mete kao pustinjske oluje

uopšte ne mari, na kućici mu PIŠE

putem električne struje

JOŠ PRLJAVIJI HARI

na tavanu pucketa presnimavana VHS kaseta

sa devojkama kojima vire

delovi naKITA

iz dupeta

Kada sam seo za kompjuter, već je bila prošla ponoć. To znači da je na snazi jeftina struja. Tek što sam seo, ustao sam da uključim peći. Zima još nije kalendarski gotova, bolje nek je toplo. Onaj mali što čita struju još nije dolazio, iako je treći. Sumnjam da će doći u subotu. EPS ne može da se pomiri sa činjenicom da februar ima tri dana manje od januara i marta, i da, i pored jakih mrazeva i velike potrošnje, neka domaćinstva neće uspeti da ulete u crvenu tarifu. Zato odlažu čitanje, evo u mom slučaju do ponedeljka, petog, i nadaju se da će da ućare. Nije to mnogo u relativnom iznosu, ali ako se pretpostavi da su tako preveslali više hiljada onih koji redovno plaćaju, nakupi se koji milion.

Taroko kanjon je verovatno najpoznatija turisticka atrakcija u Tajvanu. U sklopu nacionalnog parka, za koji je proglasena cela oblast u donjem toku reke Livu, nalazi se na desetine hajkerskih staza. Da bi se sve ispesacile, treba tri dana.

Na jeziku domorodaca, rec 'taroko' oznacava ljudsko bice. Nekada je kanjon bio nalaziste žada, a zbog mermernih stena naziva se i Mermerni kanjon.

Sa mojim domacinima ispesacila sam dve staze i ostale udivljena tolikom lepotom. Nije mi smetalo ni sto su veci deo tih ruta Tajvanci poplocali i osigurali ogradama, podlezuci zahtevima masovnog

11

Biciklisticki punkt u gradiću kome ne znam ime prilično je veliko zdanje sa pripadajucim parkingom, toaletima i, verovatno, servisom. Ali zbog praznika, sve je zatvoreno.

Prolazim iza zgrade, ne znajuci ni sama sta zapravo trazim. Jos uvek nisam odlučila da prekinem sa današnjom voznjom, mada bi uskoro trebalo da počnem da trazim mesto za kamp. A onda iza zgrade otkrijem

5. dan
Juce je Pacifik divljao, pa je toliko duvalo sa severoistoka, ceono, da su mi ostala samo dva izbora: ili da odustanem od voznje, ili da se sklonim dalje od obale. Izabrala sam drugo, lokalni put broj 197. O njemu mi je i Tajson govorio, preporucujuci ga kao alternativnu rutu ukoliko mi dojadi saobracaj na obali.

I zaista, ovim je bilo neuporedivo manje vozila, ponekad i po petnaestak minuta

1.

Ispostavlja se da u kuci-kafeu, pod cijom sam se nadstresnicom sakrila od kise, ima ljudi. Domacica me najpre nudi da predjem za bastensku garnituru, umesto sto sedim na tlu. Odbijam, ali je zato pitam za dozvolu da postavim sator tu gde sam. Sto ona prihvata bez razmisljanja. Zatim ulazi u kucu i vraca se sa decakom od dvanaest-trinaest godina. On koristi Guglov prevodilac da bi mi preneo njen poziv da nocas spavam unutra, u njihovom holu.

Kazem da je to veoma ljubazno od njih. I podjem za njima unutra, gurajuci bicikl u hol. Tamo su vec parkirani jedan motor

CETRNAEST SLIKA (koje se mogu citati i kao foto-reportaza)

1.
Nered ispred satora, koliko da se stvori atmosfera doma u vreme pripreme vecere. Pred spavanje, sve cu to pospremiti, spakovacu posudje i gorionik, sklopiti Crazy creek stolicu, iako ce mi ujutru ponovo biti potrebni. Zivot na drumu naucio me je da i usred noci treba biti spreman na brzi pokret. Nekad zbog iznenadnog nevremena poput monsunskih kisa ili tajfuna, kad voda navre sa svih strana, ili olujnog vetra koji moze da mi polomi taj krhki krov nad glavom, nekad zbog nepozeljnog posetioca koji slucajno nabasa, pa procenim

1.

Ne znam kakav je to vocnjak u kojem sam kampovala, ali danas otkrivam da se pod istim vocem nalaze kilometri plantaza duz mora. Sada mu jos nije sezona, posto se tek na ponekom drvcetu vidi ovalni crni plod, velicine masline.
Ne prepoznajem ni plodove velicine nasih duguljastih lubenica, a mozda i malo vece, potpuno zelene kore. Njih prodaju ratari na ulicnim tezgama, koje su improvizovane na malim kamionima i vanovima duz puta.
No najcesce se prodaje vodena jabuka (lian vu). Osim crvene boje i imena, nema niceg zajednickog sa jabukom. Oblikom pre podseca na krusku, a

1.
Hostel u Kaošangu prevazilazi sva moja očekivanja. Za dvanaest americkih dolara, koliko sam platila jednokrevetnu sobu sa upotrebom zajednickog kupatila, u Tajvanu se tesko moze naci i dormitory. A ovo ovde je toliko dobro - pocevsi od ogromnog hola koji je uredjen sa mnogo stila, preko zanimljivih putokaza koji gosta vode do jedanaestog sprata, potom murala koji odvajaju ulaze za muskarce i zene, do kupaonica i toaleta, vesernica, zajednickog boravka, a naposletku i same sobe - da i Dzordz ostaje u neverici. Uzima vizitkarticu hostela, posto planira da jednom, kada se njegov otac